Чудна је мржња ствар. Слатко убризгавање отрова. Делиријум који чак и у име „објективних разлога“ може оправдавати поништавање себе или другог. Анализа је фасцинантна. Нити шта додати, нити одузети. Био надмен или не, охол или не, вулгаран или не – увек си у праву. Али ту зло не престаје. Када човек покушава да рационализује своје или туђе промашаје, неминовно мора некога прегазити. Ако то нису неки лични кодекси, сигурно је биће другог. Има неке злурадости у томе што је правда на страни таквог.  Морални фашиста у њему мора ликовати. Али, то не зауставља проток отрова. Срце остаје ишчашено, сломљено.

Хипотетички сценарио: написао си писмо мржње свом противнику. Када у почетку ишчитаваш, анализираш, преиспитујеш могуће грешке или пропуштено, негде чак и отмено пазиш да попут фарисеја коју длаку или црту закона не превидиш. И пљувачка се лучи, жлезде бубре, тахикардија псеудо-праведности поскакује, јер си феноменално у праву. Користиш законе, етику, морал, негде и позивање на Свето Писмо, само да другоме одрубиш главу. Али, прави пакао почиње када увидиш фарсу мржње, шта ти она ради а да тога можда ниси ни био свестан. Што се више удубљујеш у спектар садржаја, мржња те увлачи у себе, у поноре, у поносне изолације, у обнаженост и смутњу. Додајеш ватру на ватру. И оно најфаталније: што се мање опиреш – она се као таква све више распламсава. Фантазија је рашивена у тоталности!

Било би добро да све поводе своје мржње запишемо негде на папиру, шта год и ко год био мотив. Опширно, дубиозно, из угла посматрача или посматраног, или баналније речено – кривог или недужног. Ако смо толико докони или помахнитали можемо и са позиције неутралног, у њему ћемо сигурно наћи још једног кривца. А када исказе приведемо крају да прионемо на читање. У почетку ће сати деловати као минути. Негде ћемо сигурно ликовати у својим горчинама, јер нико не може бити очајан а да претходно мало неке злурадости не дода као главни зачин свог презира. Али, ако један папир своје обелодањене мржње будемо покушавали изнова и изнова, сатима или данима, недељама или месецима, да ишчитавамо опет и опет, унапред познавајући редове који ће тек заузети место у свести (која ће наивно глумити наводно незнање написаног), набасаћемо, ако још нисмо убили Назарећанина у себи, на велики умор, тумор, отпор, беживотност пре свега. Парадоксално: смучиће нам се сопствена мржња, јер ћемо осетити патологију истинске таме која осим себе никакав други садржај не нуди, нити предаје. И у том чвору треба направити хируршки захват и нагло се дистанцирати од своје умоболести.

Ако до такве засићености не дође, ако и даље, рецимо након годину дана ишчитавања својих редова, осећамо исто задовољство да се са „замишљеним противником“ обрачунавамо, евидентно је да је Бог у нама мртав и да смо на месту своје патологије посадили јазбину најсуровијих страсти и најизопаченијих демона. А пакао добија на отплати кредита, јер је несумњиво да си ти „и даље у праву“. Управо у том лежишту треба срушити језгро. Да би прешао преко „објективне мржње“, односно, отклона другог јер за то заиста имаш „објективне аргументе“ учињене над тобом штете, мораш, хтео-не хтео да уђеш у зону праштања. Оног апсурдно- нелогичног а тако хришћанског великог императива! И још парадоксалније, нећеш бити у стању да опростиш докле год се позиваш на логику овога света. Јер, други можда заиста јесте погрешио, и ти несумњиво можда имаш више него објективне аргументе, али ако се сва базираност аргументације своди на „бруталне мере“ (у смислу насилне корекције другог), онда ту правде нема. Барем не оне правде која се граничи са Христовим идеализмом љубави према непријатељима. Зато је нелогично у Христу бити, и зато је логички ум прва препрека људима да се изразе и остваре у Христу. Ту се човек, прикљештен трењем између логике и нелогике (или надлогике!) двосвета најбоље показује да ли своје мишљење и своју правду више цени неголи стварност другог човека. Чак и када је други у грозомори најморбидније фаталности – радикално у криву и супротан.

Ако праштања нема, ишчитивање своје записане мржње може бити добар темељ да се недостајеће добро роди. Јер, ако се ту човек не смучи сам себи, онда му ни пакао неће нанети већу агонију будући да се већ скаменио према његовом нелику…

Advertisements