У откинутим фантомкама хармоније нема. Свет живи за депресивне композиције. Мелос је испупчен. Нота дисхармонична. Алтернатива обогаљена. Наивним се чини потпаљивање веће смислености тамо где је она одавно прогнана. Свет се печатира разним грчевима у којима се прокламују разне „вечне” вредности и „разумни” ставови. Авети живе своје идеологије на рачун човека спрам себе. Њима више није битна величина човека, јер више не постоји ни параметар по којем се вреднује вредност човека. Сва дигитронизација другог почива у чињеници наплате зноја другог. Од вапаја за смислом остао је само лавеж луталица. Мада се и лавеж чини излишним претакањем у досадне фразе који само ометају поспане станаре бесмисла. Где је инертност и утопија, илузија је укуснија. Није пожељно будити учмале духове. Ту нема оног хришћанског мира који се затиче у лицу другог. Мир је остао на маргини света као универзално мерило отклона другог. Једино у некој унутрашњој анархији човек може наћи изазов да сретне Бога. Довољно је хаоса у свету. А чудно је како се неке ствари никако не мењају. Сва та помама за надменошћу живљења, за похотом очију и свих тих многозналаца који више имају ставова него разума. Ћутња је десакрализована, потцењена. Ћутачи су презрени јер нису део система а ни против система. Њихова неутралност вређа и верујуће и неверујуће. Многи њоме подразумевају извесни проституизам којим се долази до позиција или којим се тумачи наводна легализација зла. Није у томе кључ. Поента је у стицању Христовог ћутања пред Пилатом. То није ћутња некога ко је обестемељен или понижен. То није ћутња која легализује пасивност и обамрлост. Још мање неког ко брине за свој положај. То је немост која кида гласноговорнике који се вековима не умарају од својих програма и репрограмирања свести. Пред нама је ћутња која говори са Богом у себи. Пред Пилатом овога света Христос у човеку није жртва већ обратно. Људи су помутили место смисла у себи. И да би се заиста чуло нешто ново под небом то нису речи већ тишина у којој Бог живи. Међутим, за неуротичаре ово је саблазан. Неуротичари морају да булазне, да се боре за своја права, за своје речи, за своје катедре, ставове и идолатрије. Чак и за своју теологију!!! Морају некако да купују гласове. Ако не говоре, неће имати чиме да плате порез или да докажу своју вредност. Отуда сво то тискање у прве редове. Јер немајући језике Педесетнице отимају се за језике овога света. А на врховима тих језика Духа нема. Постоје само завоји…zavoj-620x350-620x330

Advertisements