Био је диван покварени дан када је млади В. Т. излетео мамуран на улицу. Претходна ноћ је била, као по обичају, турболетна, и као што свака опијена еуфорија вешто крије, он се правио глув и слеп да неће познати сутрашње последице. В. Т. није имао пуно мозга, али се тешио новим мехурићима у којима је, балон по балон, суморно глумио познавање ствари и људи. У таквим медитацијама је покушавао неуспешно наслутити неки други свет који му је вешто измицао.
В. Т. своје родитеље није познавао. Волео их је као неку бледу слику која му је некада припадала а сада је нигде нема у његовим касним деветнаестим годинама. Не може се рећи да му нису дали добро васпитање. Не може се рећи да није био вољен. Био је сиромашан, али љубав родоседелаца је надокнађивала сваки недостатак. Док они нису почели по цео дан да раде како би намирили њега и његову сестру К. Т., он им се још сећао лица. Али, како је почео да одраста, мада су делили несебично један пробушени кров, никада се нису виђали, нити сретали под њиме. Парадоксално, мимоилазили су се надомак једни других. И управо та ишчашеност ће му отворити либерална крила да истражује границе своје слободе, јер неће бити иког блиског да га у томе контролише и надгледа. Тако је брзо научио поезију о непоштовању било каквог ауторитета.
В. Т. је покушао да живи као сав нормалан свет, али нормалних није било пуно у његовом видокругу. То га није чинило песимистичним. Напротив, пошто је знао да нема пуно нормалних, крепио се тиме да и себи откине парче памети. И годину по годину, мрвицу по мрвицу себидопуштања, успео је у томе. На своје изненађење, многе је надмашио. Самог себе је преварио, јер није од себе очекивао да ће у потпуности направити хаос од свог живота. Добро, и од туђих живота, али други за њега нису били толико битни да би барем милиметар расуђивања померио у њиховом правцу. Наравно, пробао је В. Т. и дрогу, и сочне псовке, и жестоке туче, окушао се у оргијању и доказивању по свиркама. Покушао је једном чак да одузме себи живот мислећи театрално да ће свет зауставити своје постојање због тога, али га нико није ни погледао. Ништа од тога га није исцрпело. Заправо јесте, али никад толико да би се једном одрекао свог живота. Волео је свој живот више него своја лудила, али се често дешавало да су лудила све што он јесте тако да живота није ни било. У том самобацању и самопоигравању са светом својих нагона, изгубио је све манире које је као добро дете пажљиво неговао као што антиквар пажљиво чува скупоцене предмете сатканих од древних времена. Људи су почели да страдају од његовог присуства. Имао је толико оштар језик да се мало ко на њега није посекао. Своме језику је давао висока овлашћења. И све наводно у име очувања неких „узвишених вредности“ којима ни он сам није знао ни лица, ни броја, али је у њима видео нешто “потресно важно”. Борио се за неку философију живота којој није знао идентитет, а пред њеним лицем се трудио да идентитет свакога жртвује за своје идеје.
В. Т. је био веома тежак човек и на речима, и на карактеру. Али, због неке склоности ка меланхоличној замишљености, људи су му праштали његове испаде. Бар је он тако веровао. Није се питао да ли му људи праштају због њихове љубави. Чак је и на том месту нечије толеранције сматрао да је он та „битна фигура” и полуга због које се он толерише у својој бахатости. Ипак, не може се рећи да осим имагинарних патњи, које су се некад граничиле са патетиком, сањарењем и љубомором (управо зато што се нигде није могао укалупити), да он није патио. Можда је пре проблем почивао у томе што није могао да лоцира узрок својих патњи. В. Т. је био свестан да има неки проблем, али није знао на коју страну проблема треба да гледа. То га је додатно огорчавало, дражило, и својим беснилима је после пар година дао пуну власт над другима. И колико год да су га неки тукли, други одбацивали, он је сматрао да праведну борбу води. Да је свет против њега и његове борбе за „узвишене вредности“ којима није знао ни име, ни порекло. А и од себе је крио да је посреди незадовољство бесмислом живота у којем је он први сурово стајао мучећи друге само зато што његово безумље носе.
Једнога дана, баш оног поквареног када је мамуран од претходне ноћи крочио на сиве и депресивне тротоаре свог натмуреног града, дошао је на следећу идеју: да изазове Бога на двобој! Да раскринка све заблуде не само једног свог уштогљеног друштва са којима је дежурно проводио своје драгоцено време, него да удари на вишевековна уверења целог света. Желео је себи да поклони већи смисао постојања управо подизањем нивоа своје борбе на много већи пиједестал такозваних “узвишених вредности”. Досадило му је да међу малим мравима указује шта је добро а шта зло, и да сваког изнова шамара вербалним конфликтима у којима се он тобоже показује виспренијим и моралнијим. Смучило му се да буде вођа болесницима, било му је потребно нешто више – да буде вођа и здравима. Сада је пожелео себи добру борбу. Удариће сада на све идеологије човечанства а не само на један мравињак! Мамурлук у крви га је само крепио у том науму од којег није желео да одустане ни по коју цену. Тако је В. Т. дошао у један манастир на Литургију крвожедан свађе и светогрђа, па и туче ако је потребно.
Звона су оглашавала почетак службе. Народ се у смиреном ходу поплочавао један за другим у колонама. За певницом су стајале монахиње. У олтару је служио неки седи и пунобради човек. В. Т. није знао ни где треба да стоји. А онда је почело служење на неразумљивом језику са још конфузнијим појањем. В. Т. се нервирао самим уласком у храм. Нарочито га је вређала сва та грчевитост на лицима безбојних људи, али тим више неразумевање шта сав тај народ на том месту ради и на ком језику се моли. Осећао је да му место припадања уопште није ту и да му скаче притисак, али се зауздавао да не прекине службу из неког недефинисаног разлога обзиром да себи никада није језик ускраћивао ни у чему. А онда је почео да се расправља са свима у својој глави. Прво се смутио сећањима на своје родитеље и сестру, и на своје такозване пријатеље. Док се прослављање Бога виорило у храму, В. Т. је приносио своје свађе са свима које познаје. Свима је налазио недостатак. Сви су били криви пред њим. Нико се није показивао савршеним у његовој машти. Потом је умом прешао на непознати аудиторијум дрвостојећих људи пред њим. Свакога је пажљиво одмерио килавим зеницама од главе до пете. Без познавања другог, на свачијем телу је нашао бар десетину фаличности само на основу мимике и одела. Са великом злурадошћу је намештао свој кантар тражећи нове жртве свог погледа. А онда је, коначно, поглед фиксирао на певницу. Она га је посебно излуђивала. И све те црне хаљине, и сва та циркусијада са намештањем положаја и гласа, све је било ужасно. В. Т. је стискао песнице са страшним болом и гутао је пљувачку тешким дахом. Просто је хуктао од несносне атмосфере. Тако је почео да блуди умом и да замишља монахиње у најогавнијим представама свог ума мерећи према њиховим очима и држању која је изгубила невиност. То га је баш веселило. И он се брзо почео крајичком усана кревељити, али опет тако да та подругљивост не буде доступна свакоме, јер је у балављењу над овим призорима апсолутно сам желео јести месо своје фантазије.
А онда се десило нешто што В. Т. није предвидео. Позлило му је. Страшно. Неприродно. Неочекивано. У таквом паничном дахтању, почео је брзо да се преслишава свих својих искустава не би ли открио таквим поређењем шта му се дешава. Мислио је да му је лоше од дроге, потом од алкохола, потом од микрофоније, и свега знаног, али није могао ни са чим да упореди ударац овог ужаса. Имао је осећај као да му крвотоком бриде милијарде наелектрисаних црва у свакој пори где длака дише и где га сваки црв понаособ подучава дисторзијом свог присуства уметности повраћања. Стање је постало тако несносно да није ни приметио како се његово тело несвесно савија у облику фетуса. Чинило му се да га нешто притиска, али не изнутра, него споља, нешто силовито, неуобличено, што нагло одузима покрет разума. А онда се престравио. Десило се нешто страшно. Нека чудна светлост га је просијала споља и изнутра. Заправо, није могао да одреди одакле светлост долази. Јер је светлост чинила да је види испод свог лица. Или, иза лица, није могао да одреди. И она га је прожимала са свих страна стварајући му утисак као да испод (или иза) својих очију има још једне очи којима сагледава новопридошло искуство. Али, та светлост (за коју није знао да ли је производ халуцинације или синтетичких дрога), није изазивала код њега добро стање већ напротив – ужас над ужасима. У тој болној драматичности, пред њим се изгубио цео видик сабраних људи а појање манастирских монахиња више није чуо. Он је дословно умирао ту пред лицем свих а да нико то није приметио. Имао је таман толико снаге да се отетура до излаза манастирских врата. Ту је пао на колена, потом целим телом, и почео да се бори за ваздух. Први пут му се отела молитва из усана независно од његовог ума и воље. В. Т. се не сећа садржаја речи. Све је изгледало као у сну осим бола. Полако се прибирао. Светлост је нестала. А он се нашао како седи испред врата храма у потпуности дезоријентисан. В. Т. уопште није схватио своје искуство. Пожелео је да се врати на Литургију, али га је страх прождирао до костију. Када се мало прибрао побегао је из манастира и ушао у први аутобус. Када је дошао кући и сео на поцепану фотељу, видно узнемирен, прво што му је пало на ум су речи: “Изгубио сам двобој!”. И није био нимало срећан. Као да је на постојећу огорченост сада у свом искуству имао све огорчености једног света. Мрзео је себе свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом.
Од тог дана В. Т. је схватио опомену. Почео да ради на себи. Вредно. Посвећено. Дисциплиновано. Почео је да изучава Библију и да редовно одлази на свако богослужење. Како је време одмицало, простор цркве више није доживљавао као потирање већ као блаженство. Почео је да сања чудне снове крцатих богатом мистиком, а некада му се чинило како између сна и јаве чује речи које су толико одисале смислом да када би се будио не би могао да изрази те „забрањене језике“ јер их свет не би препознавао као своје власништво. Једне ноћи га је пробудило нешто налик светлости. Није био уплашен. Осећао је како му се физички срце пуни као балон. Као да га нешто испуњава чак физичким присуством. О томе није говорио никоме. Нашао је себи и духовника. Одрекао се свих порока. Чак и цигарета и псовања за које је посебно био везан. Самоизабрани пост му је дословно осушио тело. И сви су се саблазнили о њега и његово вероживљење да је тек сада, по логици других, у тоталности изгубио свој разум. Јер, његовом друштву је ипак више импоновало да имају поред себе неког диктатора ко би могао стално да их дресира и омаловажава, а сада је пред њима био неко други ко је позивао на разумевање и однос. Од тог дана В. Т. је остао без свих пријатеља. И коме год је причао о свом искуству – сви су га гледали са неверицом. Њега је због тога душа болела. Све је могао да прихвати, али не и окретање леђа своје некадашње публике. Мада се одржао две године у том помало монашком настројењу, на крају је ипак посустао. Био је веома усамљен. Сви су хтели да говоре о нечему другом а он само о Богу, али је увек наилазио на отпор, конфликт и негодовање. Да би добио натраг некога у своје друштво поново је почео да се дрогира, да пије, да пуши, да псује. Поново је постао миљеник међу својом багром. И чинило му се да је сада много паметнији него раније, јер је имао двоструко познање – и како је то лешинар међу лешинарима бити, и како бити богом међу светима у цркви. Та позиција му се допадала. Али, В. Т. није знао да се не може седети на две столице. Уствари, знао је, јер је увек јасно осећао своје дуализме и лицемерје, али је пред собом глумио да не зна. Мада је задржао рутину да не пропушта богослужења, почео је да се брине због чега више ни на једној литургији не осећа првобитно блаженство које га је дуго пратило. Почео је да умишља како га Бог не воли. Да је најгори од свих. Овог пута се деструкција према другима базирала на деструкцији према себи. И тако је В. Т. изгубио веру у потпуности и престао је да одлази у Цркву. Није више живео разуздано, али није више имао ни тек пронађену полетност. Чамотиња је постала његова религија. Једине молитве које је имао кретале су се у молитвама потврђивања да ли Бог има постојање. Само је то желео да зна. Да ли Бог постоји. Ако постоји, одолеће он и овим агонијама, али ако не постоји…није могао да живи у таквој неизвесности. Тако се В. Т. трагикомично молио ономе који не постоји да му да одговор на то да ли постоји. И већ ту је В. Т. требао знати да ако се моли некоме за кога не зна да ли постоји, да он већ као такав – за њега постоји. Али одговора није било.
После неколико година самоизгнанства и лутања, пожелео је да оде у други манастир. Није избегавао цркве, али је манастирима, ни он сам не знајући зашто, давао већи мистични публицитет. И тамо је одлазио са истим мотивима: да ли Бог има постојање. Јер, ако има – за њега више ништа не може бити исто, а ако Га нема – да настави где је једном стао. Није увиђао својеврсну наивност која му се већ предочила много пута окушаном светлошћу, тако да је своју пажњу усмеравао искључиво у том правцу. Преноћивши у једном манастиру вратило му се осећање радости које дуго није осетио, али то му није било довољно. Можда је та радост потицала од сусрета са једним престарим монахом чије очи су беспоговорно сведочиле сусрет са Богом, и као да су га те исте очи прочитале због чега је дошао, јер му се осим загрљаја ниједан други одговор није дао. Био је чак помало тужан што се након три дана враћа кући у пола ноћи без одговора на ово важно суштинско питање. Међутим, на путу до куће, ненадано, појавио се чопор паса луталица. Када су га видели из даљине сви су се залетели на њега. Био је престрашен. Али, опет му се мимо воље и ума отела молитва коју је громогласно произнео пред насрнулим чељустима. Покушао је да се одбрани именом Христовим. И догодило се чудо: сви пси су застали као укопани и сви пси су затворили уста а потом се лагано окренули на другу страну. В. Т. је сада био уплашен не од залетелих паса него од догађаја који се управо догодио. Онда му је синуло: “Добио сам одговор на своје трагање!”
Од тог преображеног дана В. Т. је коначно пустио корење. Довољно је протраћио своје две деценије постојања да би кретао изнова са нулте позиције. Благодатно искуство на богослужењима га више никада није напустило. Упознао се са Богом као са најбољим пријатељем у чијем друштву коначно више није морао да буде шизофрен и растројен. Бог га је упознао са великим смисловима, али је од њега сакрио колико је напредовао да се не би погордио. У почетку је В. Т. занимало само да ли Бог постоји, а сада је добио одговоре и на питања која није поставио. Видевши његов успон, сатана је пожелео да се упозна са В. Т. и Бог је то дозволио. Немали број пута га је сатана мучио, али чак и када му је тело отимао, и грозничавао га тресао, никада му душу није узео. То су била страшна искуства, и несумњиво је да су смућености узимале свој данак, али В. Т. се ипак уздавао у Бога и ново искуствовање Духа Светога Којег је на увек исти начин тражио на сваком богослужењу. Знао је да се у та отворена врата Духа увек може уздати и његова вера се кристалисала у добром живљењу и врлинском сведочењу. Али, после пуно деценија које су избелиле сваку влас косе и браде В. Т., мада је он увелико посветио себе монашкој љубави према Богу, и стекао је многе дарове Духа о којима другима, у скромном светоотачком маниру, није причао, сатана га је преварио. Јер је В. Т. почео живети неком обамрлом рутином свештеномонашког позива. Духа Светога више није осећао и почеле су лагано да га једу сумње будући да више од године није видео светлост Божију, нити је осетио. Уместо да их оголи пред неким другим, или чак пред Богом, он је почео да живи своје сумње. Сумњао је у то да ли је достигао пуноћу светости. Не да ли је спасен, него да ли је довољно свет. Није сумњао у веру, него је сумњао у себе. Узевши без благослова на себе подвиге који премашују његове снаге, запутио се у оближњу шуму како би појачао своје молитве. Био је мрак. Истовремено, вукови су у близини тражили храну, а он је изгледао као сјајна прилика која обећава добру гозбу на месечини пред првим капима росе које треба свежом крвљу залити. Мислио је да ће их одагнати молитвом и уздањем у Христа као некада када је смирио псе, али то овог пута није помогло. Имао је снажну веру али није било очекиваног исхода. Брзо су се залетели у чопору на њега и зарили своје зубе у његове кости. Један га је ухватио за врат. Опет се гушио. Неочекивано по себе, почео је да хули на Бога, да псује, да ропће, да проклиње све свето и несвето на свету. Почео је да се бори за дахове, да се отима од вукова неуспешно, али су му увелико пола ноге и целу руку одрубили. Рвао се немоћно. Ридао је док кркљање од вучијег дављења није почело гасити сваку наду и тон. И таман када се спремао да макар у себи прокуне све што има постојање, надомак грмљавине његове смрти и бесомучног режања вукова, обасјала га је светлост. Иста она светлост која му је некада отворила очи и разум да осети и разуме Вишњега, а он се, брзином муње, и насилно одвраћен од призора своје раскомаданости, опет нашао у деветнаестогодишњем телу. Седећи, испред манастира са чије Литургије је малопре изашао контузован након дивног поквареног дана у свом мамурном оделу…

Advertisements