Година 3414. од Христовог рођења. Човечанство више не мери календар по Божијем очовечењу него по сенкама на зиду. Бог се не одбацује као појам, али се више не именује ни Богом. Ако уопште постоји, сматра се неком ванземаљском интелигенцијом која нема додира са светом ни људском врстом. Он је табу-тема само притајених револуционара.

Људи су пронашли нова занимања. Сада не раде више ништа. У том “ништа” виде све. Ко је достигао “ништа” сматра се богом међу људима. Философом немовања који је велики онолико колико уме да ћути чак и пред тајном зла једнако као пред тајном добра. Мада у новосвету Губиштандијума ово су избрисане вредности јер је свако добро и зло релативизовано празнином постојања. Због људских немира у телу мало коме полази за руком да ћути. Машине доминирају. Човека је тешко наћи на улици. Живе у таквим солитерима који се дефинитивно могу назвати небодерима, јер се висина многих зграда, сатканих од памука и челика, граничи са ивицама првих облака под небом. Дошло је до јерархије, људи су у зградама а машине на улицама. Машине имају велика овлашћења кодираних системом да је служење човечанству једини закон који се мора спроводити, макар то ишло и до конфликта са револуционарима. Отпораши су, такође, подељени међу собом. Једни се залажу за веру у Бога а други за веру у човечанство. Оба фронта се сматрају конзервативцима који раде на штету система под именом Хамбигонон (дизајниран од једног научника који је живео пре 1294. година када је интернет доживео свој крах). И често су нетолерантни једни према другима, али се због отпора према систему повремено уједињују барем до оне тачке када неће једни на друге насртати.

Виртуелна реалност је превладана. Дотужила је љубитељима социјалних мрежа. Телепатске и друге склоности су такође превладане јер више никоме није занимљиво да чита мисли, или да својом вољом утиче на предмете око себе. Сада људи покушавају да измисле нова слова и нову математику, јер су дотужиле употребе старих. Неки у својим собама стварају папир и мастило и вежбају калиграфију. Систем забрањује размишљање па се ова дрога сматра најпривлачнијом. Нажалост, само богати могу да приуште њен укус, док други смртници остају лишени можданих импулса на овим нивоима. Пошто се већ тежи идеалу нерада, мождано стабло није много упослено. Највећа емоција је усмереност једних према другима али некада ни она не врхуни даље од мајмуна на гранама који једни другима чисте крзно од бува (иначе, све животињске врсте су опстале само у сећањима и виртуелној штампи коју више нико нити купује нити чита). Само богаташи, дакле, могу да се допингују оловком и мастилом. Пошто је човечанство застранило у креирању нових словослагајућих и математичких симбола, синхронизација и дијалог је онемогућен тим више. Да би неко говорио мора да поседује документа и дозволу од владајућег сектора. Да антиномија буде већа, чак и када до те дозволе дође, комуникација је лоше нивелисана управо због тога што свако прича својим језиком и симболима које су другоме непознате.

Помодарство у 3414. години се огледа у проналаску невиности. Тренутно је то нови тренд. Ко се одважио да живи крајње вулгарним животом, сада годинама скупља новац у симулираним банкама да би могао себи да приушти окрњену природу у новом оделу. Оно што је за некадашњу цивилизацију представљало одлазак на летовање, сада је ушивање нове невиности. То раде машине. Некада се то манифестује физичким операционим захватима а некада ресетовањем мозга који опет постаје неисписани лист хартије попут новорођенчета. Нема повратка меморије. Добијаш нов идентитет. Ако си кредитно подобан, можеш да конкуришеш за нове органе и продужетак живота. У зависности од каматне стопе и висине плате за нерад (под условом да имаш свог приватног робота као стално запосленог) одређује се дужина живота. Бесмртност се, дакле, може купити. Још ако имаш свог дилера, за мали улог добијеш гратис употребу туђих меморија (у питању су сећања људи који су некада живели под небеским сводом). Новац се више не користи, јер ни злато се више не сматра драгим каменом. Осећања су платежно средство која се пажљиво архивирају у главној бази података и нису доступна свакоме. Као да се влада целог света под именом Холмолокулус мистично труди да контролише све шта је некад представљао појам звани човек. Ко се одрекне својих осећања добија велике привилегије и положај. И што је најважније – може другима да влада. Зато има толико тупоумних. И зато више нико не излази из својих соба.

Сунце се, такође, није скоро видело. Због оштећеног озонског омотача, научни домени (сада кодираних у машинама јер паметних више нема) су створили планетарни штит који опкружује постојање свега што дише. Да, и кисеоник се наплаћује. Ко жели чист ваздух мора дебело да плати осећањима. Ко жели а не може, јер осећања сматра некомпромитованим врелом, теши се постојећом мемлом или лошим копијама кисеоника.

Државе више не постоје. Сада сви живе под једним системским кишобраном. Једна влада, један систем. Свима је одређена једна сврха и мало ко то идентификује као вегетирање. Осим револуционара. Положај цркве је елитизован маргином ових сакривених комуна. Сваки гето има свог вођу и сви су они наследници древног постојања света од пре неких 2000. година, или скоро 4000. година од Христа. Машине су програмиране да саботирају сваки покушај хришћанског хаковања система од стране ових протестаната. Многи су хапшени, многи побијени, али највећи улог влада Холмолокулус (на чијем челу се још не зна да ли влада човек или нечовек) види у њиховом репрограмирању свести, јер када им се једном сећања пониште и нов идентитет исплива на површину, догађа се често да овакви новорођени умови постану одлични гонитељи онога што су до јуче живели и проповедали. Хришћане је тешко пронаћи. Користе различиту старомодну технологију како би сакрили своје одвећ катакомбно постојање. Обзиром да се цела планета прехрањује таблетама у којима се налазе састојци који замењују месо, воће и поврће, ови хришћани још увек у својим скривалиштима и лабараторијама стварају храну али и хлеб и вино по древним рецептима како би могли одслужити литургију. Било је ситуација да су машине, одевене у људске модификоване форме од 100% људске коже, покушавале заузети позиције врховних свештеника, али би се брзо препознавали по својој крутости у опхођењу и одбијању да једу и пију. Код ових хришћана осећања су још жива. Расуђивања су још увек свежа. Њима не треба проток владајућег система Хамбигонон-а. Али своју револуцију ипак морају да крију јер их нема много. У свакој десетој генерацији очекују пророка. Обзиром да се деца више не развијају пренатално унутар утроба својих мајки, рађање деце је такође постала табу-тема. Нагони су исто тако потцењени. Пошто су сви отупљени, свако ко осећа неку страст мора бити позван на информативан разговор од стране тајних служби Замбинаната или санкционисан од стране суда Гамбоњеа. Међутим, сваки очекивани пророк није доносио очекиване реформе. Било је грешака због нестрпљења, нажалост, и на страни покрета отпора.

И ко зна докле би овај дизајнирани свет дуго овако постојао да се једном нису испуниле молитве револуционара. Родило се дете које је било очекивани пророк. Које је пре првих детекција свега што дише у околини, већ знало слова и мисли других. Које је брзо расло (неки кажу да је за две године достигао висину и зрелост тридесетогодшњег човека). Он је имао дар да својим додиром или обраћањем људима, врати осећања и расуђивања у покрет и целину. Његов поглед је уносио светлост просвете свакоме ко би га погледао у очи. Машине су губиле свој напон пред његовим присуством. И пријатељи и непријатељи су неговали страхопоштовање пред овим човеком. Када год би се он помолио, стварао би грешку у систему Хамбигонон-а., и тада би се планетарни штит поново отварао да измаглицу једне сивошарене Земље обасја сунчевом светлошћу за које је мало ко знао да уопште има постојање. Име овог пророка је Кумпадвиломон. Он је коначно донео реформе свету. Поново су настале државе и свима је он лично дао имена. Пошто су људи дотад живели безлично, сваком становнику је он лично дао идентитет и име. Само у том чину поред других активности је изгубио 67. година. И народ га је слушао, и сви су се тискали да буду крај њега. Некима се пак више допадало његово пуномоћје неголи суштина проповеданог. Али он није био Христос, него је указивао на Христа. Због тога је често губио присталице, јер су од њега ипак очекивали самог Бога а што је он упорно одбијао. Време његове мисије је трајало 159. година. За то време успео је да поврати поредак света на ниво од пре скоро 1000. година. Морао би да поживи барем још толико да би вратио зрелост света какав се рецимо затицао у крвопротоку стадијума из 2016. године.

Човечанство се умножило и многи су повратили обличије и карактер некадашње цивилизације. А онда се догодио преокрет који је пророк унапред добро знао. Када је избавио свет од машинске доминације и пластичне пасивности, они који су живели у његовом присуству су се први окренули против њега. Хтели су више од дарованог. Јер, пошто је прошло 159. година, сада новим генерацијама више није било важно како је свет некада изгледао и шта је Кумпадвиломон као спаситељ за њихов свет учинио. Опет се јавила завист и похлепа, опет ругање и негодовање, опет незахвалност и кидисање на примљена добра. Није истина да је претходни систем био бољи, али је истина да је новоспасени свет постао још гори. Кумпадвиломон је био због тога веома тужан. А није хтео да користи своје моћи да било кога приводи против своје воље познању већег смисла. Једнога дана отпораши, дојучерашњи сарадници, направили су пуч и убили пророка међу њима а себи присвојили власт. За мање од 325. година исти смениоци власти су поново успоставили некадашње оборено системско уређење. Брзо се заборавило време робовања под машинама и још брже време повратка изгубљене човечности. Истог дана када је Кумпадвиломон убијен, његово тело је чудесно засијало пред својим убицама. А у бази података нововладе, сада под именом Квантерион, која је сачувала његову меморију писало је: “Ниједном нараштају учињена добра нису довољна…”

Advertisements