Било је необично кишовито време за валове преурањене јесени у улици Николе Доксата 31. Млада петочлана породица се тискала кроз клаустрофобичне сокаке тражећи починка од затечене селидбе. Тешка узбрдица је отимала и оно мало дахова из гаравих плућа родитеља који су носили бебу поред двоје деце килавим усходом. Били су мокри до коже и одавно су престали да избегавају кишне капи поред наглог ветра који није баш марио за бонтон. Радознали погледи различитих генерацијских суседа су се прикривали иза ролетни и завеса. Никоме се није излазило напоље по невремену да поздрави и помогне малу породицу да дође до свог циља. У теснацу миријевске улице аутомобили су се ређали по строгој војничкој јерархији свеже изгланчаних метала и марки. Многи су мрштили обрве јер им се поред кише квари време одмора доласком ове помало комичне путујуће заједнице која се громогласно смејала свом избеглиштву. Био је то већ трећи стан у последњих две године који су мењали и неке нове наде су се отварале иза сваких пронађених врата. Кирија је била неумољива на сваком изграђеном оковратнику. Ипак, то није обесхрабривало ове подстанаре за које нико није знао ни одакле долазе, нити колико ће се задржати. Појава дуге на небесима је само крепило уздахе од освојеног брда а понека детонација грома у даљини је подсећала на предстојећу неизвесност.

Сивило улице се стидљиво повлачило пред лепотом и свежином ваздуха Звездарске шуме. Једино када је оно имало бестидности да пројави своје снаге показивало се у устаљеном битисању суседских староседелаца. Дани су пролазили. Недеље. Коначно, и по неки намиг дочеканих месеци. Игром неизбежности један по један сусед је морао долазити у додир са новопридошлима које нису могли избећи (а хтели су) барем по ходницима влажне зграде. У почетку су, наравно, доминирале предрасуде. Чак неки вид зазора и неосноване увређености. Али, мало по мало, уласком у неки наметнути дијалог, полако би се обрва сваког из своје намрштености подизала у знак добре ведрине. Брзо се показивало да ова мала породица није никаква препрека да суседи наставе своје мале учаурене животе. Међутим, док су године испијале своје пролазне гутљаје, суседи то нису могли знати. Заправо, нису ни марили. Свако овлашћење на нечију приватност долазило је из једног строгог стажа – ко је први населио јазбину. Ако си први пустио корење, за сваког долазећег имаш право да ровариш по најинтимнијим деловима душе. Било је и оних који су одвећ окорели у својој саможивости због такве првонасељене ауторитативности.

Зграда као зграда није била велика. Можда свега три или четири спрата ако осакатимо импровизовано поткровље за нечије имовинске малверзације. Било је ту разних станара и наравно других подстанара. Било је непријатно колико су зидови били танки да се чак и вибрација нечијег телефона могла чути. За младе се није налазило много разумевања пред свеже обријаним пензионерским брадама који су за све имали понеко гунђање. Ипак, три породице су у међусобним трењима волели да се играју светих доминација, и све три су готово до неприродности боловале од феномена гојазности укључујући и њихову децу. Ту је био један брачни пар са двоје одрасле деце. Жену никад нико није видео али се свађа између мужа и жене редовно чула. Супруг је имао неки чудан обичај да се намеће као љубазан и предусретљив, док би у стану неговао другачије манире који су се често граничили са најгоре замисливим погрдама. У другом стану живела је једна бака и њена ћерка која се одавно ближила педесетим. Ћерка није имала ни мужа ни децу. Један кочоперни пас је био сав свет који поседују и брзо је задобио је статус млађег детета којем се у свему мора повлађивати јер је ипак син јединац. Из тог стана су се такође често могле чути свађе. Трећа породица је живела изнад новопридошле породице. Она је била најспецифичнија и најгласнија у целој згради. Отац је радио по цео дан и зазирао од своје жене. Од како се мајка породила никада није изашла из зграде и никада није извела дете напоље а да је већ прошло више од две године од рођења детета. Да зло буде горе, ни пас којег су имали никада није изашао напоље. Та жена је боловала од великих напада агресије. У домету од пола километра свако је могао чути њену галаму и демонстрацију свезнања. О свом псу би причала телефоном сатима, док се у свом односу према детету није чула ниједном. Стицао се утисак да се дете омамљује јер је по цео дан спавало а будило се негде између 22 и 23ч тик до поноћи. Тада би почело играње са њим јер је отац скоро дошао са посла. Остало је нејасно за ове три породице ко је загонетни љубитељ оближње шуме који некад усред дана а некад усред ноћи баца големо смеће по дивним караванима природе.

Млада петочлана породица је живела своје животе. Било је немогуће расипати се на животе других поред живота своје деце и других обавеза. Ипак, свима је било упадљиво зашто се та породица стално смеје и зашто често воде децу напоље. И зашто, дођавола, сваке недеље иду у Цркву?! Заправо, још упадљивија је била добра воља деце да свакога угосте или позову на игру. Мало по мало, сваки сусед је, не само у тој згради, него и у улици, почео да живи за пролазак ове породице, јер би се увек одобровољили пред лицима њиховог проговора. Једино што је бунило овај млади брачни пар са троје деце је мали Л. којег никада нико није видео а који је живео са бесомучном мајком изнад њих. Прошло је већ годину дана од како су се доселили а осим увек истих откуцаја затрчаних ногица у подне, бринули су за здравље тог детета. Јер његово трчање је знало трајати сатима а мале кломпице би одзвањале од зида до зида. Било је више него јасно да дете, као и другим случајевима, постаје оличење стварности којим га родитељи граде. Надасве, да постаје болесно. То је изузетно бринуло оца ове петорке који често због тога није могао спавати по целу ноћ. А дете је плакало често, неприродно, и у неколико наврата се могла осетити статичност мајке да устане из шкрипавог кревета и утеши дете.

Када је осванула друга година под туђим кровом, млада петочлана породица је решила да потражи нови кров. Кирија је постала неумољивија него раније, а триада суседских кланова је затегла узде неодносности више него иначе. Па ипак, када је ова петорка у свечаној ненаметљивости напустила улицу са својим новим пртљагом, а да многи то нису ни приметили, видело се на лицима неких скроман ударац сете што таква занимљива дружина напушта њихов суседски престо. Неки су њиховим одласком нашли себи повод да преиспитају своје животе, неки да наставе своје рутине, а за неке се ништа није променило јер нису ни дали шансу да њиховим посредовањем направе у себи место добре воље. Ипак, једно је утешило оца ове петорке. Након две године успео је да види лице малог Л. Било је страшно бледо и страшно дезоријентисано. И страшно жељно игре која му се никако осим у четири зида није давала осим на кашичицу. Срце се стезало у грудима одлазећег суседа. Успео је само да га помилује и да у том брзом полагању руку изусти молитву за унесрећено дете. А онда је написао песму коју је адресирао свим поштанским сандучићима те зграде, јер су сви знали шта се дешава а својом пасивношћу су правдали своје саучесништво да се један такав живот развија на маргини у најгорим девијацијама. Јер било би страшно нечовечно напустити дом а да се глуми незнање пред тајнобићем једног крхког детета које није могло бирати своје родитеље.

Ипак, мало ко је запазио једну више него стару баку која је на увек исти начин седела погрбљено испред своје куће са погледом на улицу и зграду. И нико није знао о чему ли говори њено ћутање јер никада није језик посекла речију, нити кога у очи погледала. А само је Бог знао да је у њеној појави послао Анђела који је пажљиво записивао понашање свакога. И за све те деценије бакиног ћутајућег седења, једино када је показала покрет и мимику, било је када је погледом и осмехом испраћала ову петочлану породицу из улице. Јер ова часна породица није знала оно што је само она знала, као и Божија воља у њој, а то је да је управо она Промислом довела ту породицу у миријевску улицу како би се неправда над једним дететом коначно исправила. Песма коју је овај отац написао направила је велики одјек по целој Звездарској шуми да су се чак и све птице узнемириле и одавно у знак протеста престале да насељавају крошње, а неки говоре да се у пола ноћи у хуку ветрова могу чути повремени одјеци стихова:

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
годинама слушам његове малене кораке
који трче по стану иритирајуће, бесомучно
као да ништа друго нити уме, нити разуме,
а знам да је жељно игре – одаје га полет
открива га снага коју нико не усмерава,
и знам да би собом открио пролеће
које у својим недрима чува детињство сваког.

Шта је са тим дететом?
Зашто се не игра и не проговара?
Зар је трчање све што он бићем представља?
Види ли кад сунце, децу, парк?
Проучава ли кад додиром небо, биљке, животиње?
Окреће ли макар нехотице неки лист књиге?
Или је само дресиран немовањем и прекором
мислећи да је екран једина стварност
којим га дрогирају ради свог мира или хира?

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
само чујем његово несрећно трчање
како својом буком неуспешно покушава
да позове родитеље у његов свет
и да их ућутка у њиховим свађама…

 

 

 

Advertisements