Х. Б. је био слаткоречиви мизантроп. Х. Б. није волео људе. Заправо, волео је публику али није волео људе. Х. Б. је мрзео све што личи на људе. Имао је неку чудну навику да загледа нечије ноздрве, ране по ногама, покварене зубе на телима других. Све што личи на дефект таман га је толико привлачило да би га истовремено могло одбити. Х. Б. је мрзео сунце, небо, птице, све што има биће и трпи дисање. Х. Б. је волео самоћу. Своје мрзовољне руке у џеповима које је волео више него пуна црева. Х. Б. је имао љубав само на уснама, у идеји, идеологији која се морала живети по цену убиства света. Он је био сањар, али више глумац свог лутајућег позоришта. Х. Б. је волео морал, или бар неки инат обучен у његово најлепше одело. Бунт, бунт, бунт. Пркос, пркос, пркос. Свуда где је мирисало на контрирање, он је предосећао укус доброг јела. Х. Б. је био геније. Маргина му је била омиљено седиште згртања своје славе из чијег ћошка је пажљиво мотрио сваког. И намерно је појачавао своје параноје сваки пут када би се видокруг његовог постојања претварао у одсуство минског поља, сваки пут када би се проклети мир приљубљивао његовим костима. Х. Б. је живео за провокацију, за субверзију. Спокој га је вређао. Сматрао је да припада незрелим духовима. Одавно је прозрео аплаузе овога света, зато је од свакога манијакално зазирао као да му неко дира нешто најсветије када би се окомио на њега свечаном љубазношћу. Одмах би се потрудио да доскочи галамом и нападом само да би другог што даље од себе склонио. И ако би у томе успео, смејао би се свом лудилу што је успео да превари још једну наивчину која је мислила да може да га процени и одмери до танчина свих његових наличија. Етикета будале је био идеал којем је стремео. Намерно, посвећено. И веровао је у Христа али не онако како свет и црква уче. Од како су будале заузеле портфеље, он је престао да чита.

Једнога дана, док су његове свете игре са презиром плеле ново коло, десило се нешто што Х. Б. није предвидео. Појавио се Христос у његовом дому. Бог га је увео у екстазу налик сну. И када је унутар неког новог светла отворио очи, десило се нешто необично: Х. Б. је постао Бог главом и брадом. Доживео је метаморфозу у пуноћи своје свемоћности. Није било другог Бога осим њега. Сада је имао цео свет као најбољи ручак на тацни, и дала му се велика моћ да може да влада и чини са творевином шта му је воља. Јер сада је он био тај који скупља и отвара шаку свему што има постојање. Х. Б. се то баш допало. Одмах је пожурио на улице да провери и тестира своје новомоћи. Упутио се тамо где је најпрометније, у центар града, молећи се сам себи да што више народа тамо затекне. И на своје амин, такво стање је и нашао. Међутим, почео је чудне силе да осећа како истичу из њега. Нико није знао ко је он док је пролазио градом и то му је у духу старе будале импоновало јер је сматрао да је његова приватност нешто најдрагоценије. Али, сада, будући Богом, није више имао своју приватност јер је имао увид у живот сваког човека. Напротив, није више имао не само свој живот него ни свој чувени мир јер је могао свима да чита мисли. Почео је да осећа неки вид наметања других на свој унутрашњи живот. У себи је затицао свакога осим себе! Није прошло ни пет минута од како је постао Бог а већ му се смучио осећај од надражених чула. Сви само нешто кукају, хукћу, запомажу, сви га по имену дозивају и без пардона увлаче у своје проблеме које он лично и беспоговорно треба да реши. У близини десетог минута своје божанствености почео је да осећа свети бес. Желео је да уништи свет. Имао је ту моћ. Али, онда се запитао: „Зашто бих уништио оно што сам створио? Све ове неизбројиве милијарде на две и четири ноге, на земљи и под земљом, на небу и под небом, сви су моја креација! Моји су и припадају мени. Лако могу да их све уништим и да створим нови свет, али опет ће се историја понављати. Нека живе. Такви су, какви су, али моји су!“. И тако се Х. Б. први пут одрекао своје моћи. Није желео да га она дефинише. Штавише, плашио се своје моћи да она не постане константа која ће се промолити мимо његове слободе. Али је брзо схватио да он будући Богом може бити слободан од своје власти. Могао је да се дистанцира од своје свемоћности, и та улога доброг Бога му се баш допала. Свет за његово милосрђе није знао. А свет је од њега зависио.

Потом је Х. Б. отишао до болнице а после на гробље. У болницама је све мирисало на фекалије и најлонску припрему за дефекте и смрт. Многи су му се молили. Први пут је осетио тескобу да неко зависи искључиво од његове воље. Почео је да промишља. Могао је све да оздрави једним мигом и упокојене одмах да подигне из мртвих. Али изгубио би се неки дубљи садржај. Не би било покрета, драме, ни историје. Не би било смисла који би се развијао без обзира на трагедију света. Нити би се ко освртао за оним другим поред себе. А имао је свест да ће свима њима подарити нешто сасвим другачије од тренутног стања. Неки венац славе који није хтео унапред да покаже. Неки вид имовине коју је као најлепши поклон декорисао ту одмах иза завесе пропадљиве позорнице. Тако се Х. Б. други пут одрекао своје силе. Затим је наставио ход и срео безазлене и сиромашне. Једино су га они препознали и питали како је и шта ради не тражећи ништа од њега. Тај свет му се баш допао. Умели су да причају са њим безазлено и без притиска што пред њима стоји Бог. Међу пропалицама и криминалцима је највише задржао своје пажње. Неке би радије ликвидирао али будући испред времена видео је време њиховог покајања. „Ако их сада уништим, уништићу и време које још није дошло а у коме ће се наћи поправљени од свог зла! Ако сам Бог, у чему ће моја слава бити да их све истребим? Боље је да не дирам ништа. Нека иде како иде неголи да једном померим једну ствар која ће направити колапс у свим световима. Боље је да будем љубав.“ Тако је Х. Б. први пут почео да учи шта значи бити Богом који је изабрао постојање као Љубав. И та улога доброг Бога му се баш допала.

Затим је Х. Б. обишао све цркве на свету. Једва се провукао од измаглице тамјана да боље осмотри лица окупљених. Осећао се помало непријатно што му се цео свет клања и слави име његово. Многе тротоаре је требало окадити од суровости. У црквама је срео разне људе. Највише оне који су се клели да га познају деценијама, неки вековима, а да он никада за њих није чуо, и да им лица заправо први пут види. Неки су га тражили заглављеног међу својим бројаницама или иконама али Х. Б. је у томе видео идолопоклонство. Покушао је да понуди своје лице, али би га одгурнули јер им је радије била дража слика коју имају о њему неголи он лично спрам њих. Коме год се лично обратио, нико га не би констатовао. Један га је чак избацио из Цркве јер је реметио поредак богослужења. Најпотресније приче су долазиле из људи којима је хитно требао опроштај. Они су поприлично патили. Било је и глумаца његове светости, а неки су заиста личили на њега уподобивши се његовом божанству. Немир је поново дрмао његове нестворене нерве. Осећао је велики притисак и тешку одговорност да буде Богом, тако да је сам себи почео да се моли да из вртлога свих тих неуротичних еуфорија, сатканих од молитава и океана жеља, што пре напусти свој престо. И ту се Х. Б. тргнуо из своје екстазе. Мокар и румен од доживљеног. Осећао се блаженим што више није Бог. Још увек га је болела помисао да све од његове воље може да зависи. Надасве, разумео је поруку коју му је прави Бог послао тако што га је поставио на Његово место.

Свануо је нови дан. Х. Б. је први пут са захвалношћу погледао зрак сунца, чуо цвркут птица, угледао килави облак који обећава слатко. Његово дисање више није вребало људе. Радовао се што је само обичан човек у којем бити маленим може понудити читаве светове сабране на једном месту. И први пут се помолио без роптања и без мржње према свету речима: „Хвала Богу за све!“. Након много бачених година у неповрат огорчености и цинизма, истог дана када је Х. Б. постао Бог, истог дана је родио новог човека у себи, а Бог који му је дао Своје место, истог дана када је постао човек потврдио је Бога у њему…

Advertisements