Неке блискости су присутне само до оне тачке одакле воајеризам интриге почиње…

 

Данас имамо пикантну тему. Воајеризам. Све зависи шта под тиме подразумевамо. Проблем можемо сагледавати праволинијски или аритмично, једнодимензионално или вишедимензионално. Психолошки гледано, под овим појмом се подразумева сваки онај који ужива сексуални доживљај пасивним посматрањем других у одређеној радњи. Али, ове пошасти нико није поштеђен ако је посреди сагледавање другог чак и одрицањем тог другог. Можда, логиком патолога, неко неће доживети оргазам фокусирајући се на садржаје који долазе од другог, али ће сасвим извесно, логиком здравоумнога, доживети неки вид узбуђења уношењем у позицију другог којег може и не мора са дистанце вребати. Узбуђење још не значи темељ умоболести, јер постоје позитивне стране њене присутности: неко је узбуђен пред неки испит, неко пред венчање, неко пред рођењем детета, итд. Ту, дакле, не можемо тражити развој дефекта. Дефекти настају када доживљамо узбуђење (аскетски оци би рекли покретање разноврсних слојевитости и преплитања страсти које се увек кружно ротирају) асимилацијом одређеног садржаја пред лицем другог којег контрадикторно не желимо у себе да примимо. Другог којег шпијунирамо кроз кључаоницу дистанце. Којег анализирамо али којег не волимо. Којег, можда чак, одлично идентификујемо у одређеном недостатку, али чију близину не подносимо, а опет, узбуђујемо се сваки пут када посматрани изведе одређени покрет, акт, акцију. Технолошки речено, логиком интернета, воајеризам може бити пасивно ишчитавање другог у свету сензација и вести. Из таквог угла, трач-партија је само продужена диоптрија воајеризма, јер сада уместо једног посматрача посматраног, настају двојица или више њих који уједињују своје погледе пред садржајем онога кога (де)мистификују.

Заронимо сада у димензију Цркве. Да ли је она поштеђена овог жалца? Није. Поред институционалног домена, где свако мотри на оног другог, налик мафијашким клановима само да би на грешци једног други заузео место, воајеризам је итекако присутан. Може се чак рационално оправдавати на више нивоа и под различитим „моралним или догматским“ изговорима. Ствар се компликује на богослужбеном терену. Воајер може бити онај ко је присутан на Сабрању а да се не оприсутњује уласком у однос са Богом и људима, него остаје на самозадовољном спољашњем манифестовању незреле побожности. Таквог човека не занима ништа осим његовог погледа. Дистанца је унапред постављена. Мада је међу присутнима, ни са ким не остварује комуникацију. Мада је пред лицем Божијим, такав Бога не познаје. Нити има другог човека у његовом срцу, нити Причешћа у његовом крвотоку. Премда, ако и друго држи, то није гаранција да је прво испунио. Јер се неко може причешћивати а да и даље врши отклон других око себе. Можда је претенциозно рећи али није немогуће да је управо овакав вид причешћивања „на суд или на осуду“. Као што се не сме рећи да сваки онај ко себе лишава Тајне да је нужно без односа са Д/другим. Данас се, нажалост, неке ствари толико подразумевају да долазимо до банализације. Иде се логиком: ко се причестио – има Бога, ко се није причестио – нема Бога. Нијансе и међупростори се маргинализују а да управо у њима могу почивати читави парадокси који су релевантни када је укус истине на помолу.

Еклисиолошки воајеризам крије у себи нешто вулгарно. Примером говорећи, има таквих свештеника који посматрају своје парохијане према логици пред њима исповеданог, и не либе се чак да такве исповести огољују пред лицем неког трећег. Ту су и парохијани који уздајући се у своје пуштено корење у некој матичној Цркви дају себи за право и одмер да сваког новопридошлог у вери воајерски сагледавају. Али сви ови примери нису довољно исцрпни, јер свако свој одмер утемељује мотивом страсти који га покреће на сагледавање. Управо је то база, у том ћошку се крије воајеризам. „Узбуђује ме да се бавим оним кога не волим, или, којем не дајем шансу да са њим успоставим мост али чије присуство ми је потребно за моје декадентне процене!“, то би отприлике била нека дијагноза. Некоме је сав еклисиолошки воајеризам у сопственом огледалу. Узбуђује се да посматра своју обнаженост пред замишљеним идолима своје стручности, врлине, итд.  Такав можда не жели да буде воајер других већ само свог живота, али радо бира да има публику просутих погледа по себи. Жели да буде посматран, примећен, пред воајеризмом других. Из таквог угла, раскорак и дистанца су опет унапред постављени.  Са богослужбене, благодатне, тачке гледишта, немогуће је достићи сопствени удео освећености дистанцирањем од Онога ко нуди однос. Од Бога! Због чега би такав неко уопште дошао у Цркву? Да буде посматрач? Посматрање још не значи учествовање. Само неко ко не учествује у неком заједничком делу може бити посматрач, а посматрање још не значи партиципацију у стварности Бога или човека. Зато има пуно посматрача али мало партиципирајућих. Данас свако зна свашта о свакоме али место односа не дозвољава, не упушта се у дубљи ниво дијалога и сусретања другог. Више се верује свом рационалном или интуитивном воајеризму неголи Д/другоме. Отуђење је само природна последица „сексуалне мембране“ која једном искоришћена пред лицем једног тежи другом лицу за своје нове воајерске егзибиције. А тако се проблем само умножава…

 

Advertisements