У поретку овога света тешко је не застранити. Његова темпоралност се огледа у експлоатацији свега што трпи постојање. Мало ко не шверцује своје врлине, а неко чак и велике таленте, да би добио парче хлеба и који квадрат дома. Мало ко није компромитовао себе када безбрижно детињство (ако га је па и било) прође и донесе пред прве снаге одговорност зарађивања. За све постоји цена и рачун. То је слика света. И само су ретки успели да споје љубав према ономе што раде, а неки чак и да уновче своје дефекте, док они други, инертни, трпе своје хуктање, које се увек несносно увећава подршком хуктања другог, радећи оно што не воле само да би преживели. За човека, чини се, нема пуно избора: ради или умри, плати или испаштај.

Апостол каже: „Ко неће да ради, нека и не једе!“. Провокативно. Одлучује човека од лењости, изговора. Ипак, у то време можда апостол није знао да ће се ритам света драстично модификовати, да ће брзина рада порасти, да човек неће бити вреднован према Христовом да је „сваки радник достојан своје плате“. Наивно се чак чини промоција неке моралистике јер има и таквих који проституишу своје знање, таленте, тело, да би стекли више. Јер, евидентно је, човек није довољно плаћен за оно што ради. Наравно, није посреди оправдање таквих избора, али може бити позив на веће разумевање таквог избора. Незахвално је сад правити компарације према различитим стандардима у свету, јер је свака држава засебна прича исто колико и сваки човек са својим мотивима. Данас се робовласништво обукло само у свечаније и модерније одело али је свој концепт одржало. Јачи влада и јачи прождире. У цркви и у предузећима. Приватнике да не помињемо. Борба за проналазак посла а потом борба за останак на послу. Ипак, неправедно се на рачун истински сиромашних одржало да више запомажу они који све имају неголи они који ништа немају.

Човек ради љубави према најмилијима не бира посао. Може да мрзи свој посао али га љубав према вољенима обавезује да га ради. Некада се то протеже до фантастичних могућности које човек усред своје ревности дословно превазилази. Иде преко својих снага само да би нашао осмех и отклон глади другог. Ту су аскетски огледи у потпуности занемарљиви спрам оваквих подвижника. И ту се отварају невероватне драматике које се некада ивиче са границама безнађа и потресним емоцијама. Са друге стране, ту су такозвани „воркохоличари“, типологија људи која је неуротично везана за свој посао као да је то све што имају од свог бића. Њима новац не недостаје, једноставно немају мира у себи, јер немају већи Садржај за који би везали свој идентитет. Како год приступили проблему, отварају се две дијагнозе: грцање у дуговима које људска снага једва да може да подржи а не види пред собом могућност да промени свој положај, и оно разорно код многих: не обремењује човека толико несташица колико опетерећеност да никада неће имати довољно. Могу се разлози правдати којекаквим узроцима лоше политике, лошег стандарда, лоше економије, итд. али то неће умањити проблем. Људи су и данас, као и одвајкада, услед осећања тескобности самог постојања (која је увек датирала од проблема смрти у природи), пред собом пројектовали месијанске идеје полажући велика очекивања у политичке вође које ће им донети такве плате да хармонија Царства Небеског неће ни бити потребна. И што су се више такви идеали неговали, већа су разочарења услеђивала. Али, чак и када су се највеће револуције развијале – та исконска промена се никада није догађала. Утопија је остала да вара човечанство. Јер је свету требала плата којом ће се се ослободити од пореза смрти.

Данашњи човек се сналази како зна и уме. Неко се не сналази никако. Ко није свео своје постојање само на један изборни глас и превелика очекивања, копа рукама и ногама не би ли бар мало ублажио последице смрти у својој природи (глад, жеђ, топлоту…). Неко је успео да се избори, неко није имао шансу, а неко није ни покушао и такви су најтрагичнији, јер им је огорченост једина плата у нервима свакодневнице. Ко је успео да стекне мало финансијске независности или се одао већем хедонизму или већим улагањима, мада не треба превидети да има и таквих који су успокојени на материјалном ипак потражили веће место смисла под небом који би несебично поделили са другим.

Сензационализам свакодневнице исушује људске потенцијале. Осим што се медији упорно труде да формирају, промовишу и наметну слику света који дефинитивно у погледу намерно пласираних садржаја немају ништа заједничко са својим Творцем, народ се са друге стране расплињује управо у том домену, испијањем празних вести чије добро никако да сване, да не би мислио на свакодневне проблеме и начине на који може да реши своје проблеме. Тако долазимо до шибицарења. Или се други играју са нама, или се ми сами играмо са собом. Потура нам се лажна слика смисла испод океана информација (у којима чак ни ради свог добра не ограничавамо себе!) а ми треба да погодимо где је истина испод свега премештеног. Јер, данас многи премештају место смисла и више се не зна где почиње разлика између залетелих идиота и сладокусних коцкара који живе за нову игру прилива вести. Човек је, ипак, нешто више од најезде спектакуларних наслова који стално обећавају бољитак који никако да дође, јер се отимањем око вести стање свести одржава у лажној нади да ће једном сванути бољи дан. И тако се проблем пролонгира. Човек не живи, он вегетира на стварности коју није изабрао, а од које опет, парадоксално, очекује да му донесе стварност коју он жели да затекне у себи. Ђаволијада почива у томе што човек пасивно очекује да му други донесе тај бољи свет. Али, једно је сигурно: којим вестима себе храниш, таквим вестима робујеш!

Тако долазимо до познања своје дијаболичности. Јер улазимо у темељ где је Христос потребан. Осмишљавање. Имамо два занимљива места у Новом Завету. Један је када Христа искушавају да ли треба плаћати порез а други када каже апостолу да извади рибу из мора и из ње извуче новчић којим ће платити порез. На оба места имамо неочекиван моменат: треба плаћати. Очигледно до таквог става долази прозирући у могућност анархије. Корупције у то време није мањкало. Али Он је експлицитан и недвосмислен. Не позива на револуцију, нити промену политичког програма. Проповеда нешто ново али не укида ни старо. Цару-царево, Богу-Божије. Држави-државно, Христу-Христово. Свој аргумент не базира на есхатолошком ставу, него на тренутном који не поништава есхатолошко. Сигурно је да се унутар Себе Христос није можда слагао са текућим политичким ставом и проблемом народа, али је засигурно знао да је исконска потражња човечанства у много већем излазу од проблема јела, пића, одеће, пореза, итд. Ту се усмерава, у проблему смрти и проблему вечног живота, иако не занемарује тренутне проблематике конкретног народа и владавине. Као да смо затечени ту где јесмо својим постојањем, али да то није оно што нас дефинише и одређује какви ћемо бити. Зато се Христос не расплињава, нити шибицари, на том темељу. Ако одемо још даље, видећемо да је и у време Нојево народ једнако трговао, куповао, ишао по пијацама, припремао свадбе, итд. Ништа другачија позиција није данас, само је сада много прометније и турболентније јер је и више народа на планети, па је израженије и осетљивије. Ми можемо спекулисати, бунтовати, борити се за своје место под сунцем, ништа од тога није зло, али зло постаје ако нам та броба постане једина преокупација под небом. Није довољно да нам само боље буде, него и да своје апетите осмислимо узвишенијим назначењем. Од нас зависи само колико ћемо се потрудити и колико се снаћи у захтевима овога света, чак и када имамо лоше ветрове, а да не жртвујемо у себи оно најдрагоценије што једино нема цену: љубав, веру и наду. Јер, установом Царства у себи, благодаћу Христовом, ми такви уносимо промене у овоме свету а то свакако не значи навијање за наивност и пасивност у стварима пролазног света, већ обраћање пажње да не шибицаримо своје постојање са фарсама овога века баш онда када држимо себе за мудре и активне.

Advertisements