„Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звјерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети.“

Меша Селимовић

Већ деценијама смо сведоци препричавања и обнављања једних истих ратних рана. Што се више ране анализирају све веће ране постају. Немогуће је не заледити се пред ужасима почињеног. Геноцид је геноцид. Не можемо се правити глувим ни слепим. Нити другачијим именом назвати неправду, немилост и штету. Па ипак, сећања знају бити курва. Наплаћује скупо чак и услуге које више немају реално постојање. Има и таквих који рата нису видели али су дресирани да мрзе јер су тако васпитани. Није битно која је нација посреди. Крв је крв а када се земља натапа крвљу она не гледа ко је ко. Бар тако рече Бог Каину који је пролио крв свога брата Авеља. Данашње овације углавном иду логиком Каина. Нема ту кајања. Каин се поносно расправља са Богом, не осећа свој грех. Да није укорен, сигурно би и он славио свој геноцид. Мада је протеран, питање је да ли се уопште оспособио за покајање. Такво питање може да нас жуља у лицима оних који би да наставе крвави пир. Очигледно некима масакра није довољно. Почев од од једног појединца до једног политичара. Још ако Цркву упрегнемо у легализацију злочина, онда је ефекат постигнут. Више нам пакао ни не треба јер га већ живимо.

Једно Јагње Божије је заклано за спасење света. У смрти вољених бића и ми смо умрли, у жртвама вољених и ми смо жртвовани, у прогнаним и пониженим и ми смо обешчашћени. Можда нисмо изгубили руке или ноге, имовину или сроднике као неки, али не значи да смо без удела у жалости ако умемо да љубимо своје. Па ипак, колико ране тешке биле, и сећања парала предочавајући древно као савремено и недавно као садашње, морамо скупити снаге да будемо људи, да будемо синови светлости баш зато што они који празнују или позивају на нови геноцид (било чији и било где!) немају у себи ни људскости ни морала. У неком чвору мора да се покаже различитост од таме! А како ће се она показати ако на туђе зло потурамо своје зло? Шта ако ми веће зло чинимо ако своје зло верификујемо позивањем на Бога? Не кажем да нас треба још тлачити, указујем да морамо имати веома силан став, и дрзак ако је потребно али са стилом. Међутим, да на нечију бестидност одговарамо прославом било чије жртве, ако смо људи, најпре ако смо хришћани, имамо одговорност да на ту вулгарност немамо право. Једно Јагње је заклано. Не морамо заклати друге мржњом. Јер, тако се ланац не прекида. Коло се наставља. Проћи ће још један век а наследници ће наставити да узгајају своје мржње. Данашња ситуација нам даје отворено ту слику. Уместо доброг срца, ножеви се држе на готовс, макар то било оличено само у негативним коментарима поред оних који директно позивају на глорификацију насиља.

Неко стално понавља као папагај „да се може опростити али да се не сме заборавити“. Жртве се не смеју заборавити. Зато се свештеници и народ моле. Али, не моле се да васкрсне беснило већ да се сви сретнемо и препознамо у Есхатону. Расположење многих иде у смеру да је незаборав другог врлина, култура, итд. То би пило воду када се тим незаборавом не би потхрањивао престо за нове презире и обрачуне. Када Бог нама опрашта грехове, они више немају реално постојање, уклоњени су, избрисани, заборављени ако ћемо тако. Само што је опроштено само то је заборављено. Сличан став дели и др. Владета Јеротић. Наравно, геноцидна „култура“ иде логиком истребљења сећања на све што је непријатељско. Није довољно што је други осрамоћен него се ради и на уништавању сећања да је неко икада постојао. То је други проблем на који се наравно не треба остати равнодушан. Али када је реч о проблему праштања, сећање на учињено зло мора бити уништено. Стојимо пред парадоксом љубави Христове. Његов крст се није разлио само за једну нацију, нити само за угњетане, већ за цео свет, па и људе демонског карактера, да отворимо проблем провокативним. Није узео Свој крст да би њиме једне спасио или помогао а друге осудио или одмогао. Не да би једнима дао крст да се попну а другима да би зарио крст у срце. Добровољно је прихватио неправедни геноцид над Собом а да није морао. Наравно, овом металогиком не може да иде свако. Лако је бити посматрач и критичар када је реч о неправди над другим. Ране су још отворене код оних који нису довољно оплакали своје мртве.

Али, другог решења нема осим праштања! Бог свакако не заговара наивност и глупост. Нико не треба да буде непромишљен пред оним што је било и што ће можда опет у својој могућности новог масакра бити. Нико не треба да ликује што неко са његовим најмилијима просипа утробу. Неке страхоте траже интервенцију. Никако пасивност. Отпор. Побуну са разлогом. Одбраном. Молитвом. Сећањем. Али, ако је рат одавно завршен на терену, зашто се негује зла крв у срцима? Зато што још траје. Ту треба тражити преокрет и нову поставку ствари. Јер ми исписујемо историју, не неко други уместо нас. Мора се дати шанса не само другоме, па и непријатељу, него мора се дати шанса да нови поглед изнутра нађе ново место. Једно је подучавати оне који долазе на свет шта се некада дешавало, друго је хранити их мржњом као млеком од малих ногу. Познање нечије неправде не значи поистовећивање са њим. Преживелима можемо да видамо ране а не да хранимо њихову огорченост. Преминуле не можемо да вратимо јер тај удео само Христу припада. Ако се свако ново дете које ниче у подножију непријатељске стране буде посматрало као обележени негативац, и ми ћемо заузети редове међу избеглицама окошталих неправдом. Не одређује никога где је рођен већ какав је човек. Ако је неко саздан од нашег националног кода, не значи да је тиме аутоматски поштеђен греха или да је наш истомишљеник. Ако не желимо нове злочине морамо да уклонимо генерализације. Ако не желимо нове злочине морамо да престанемо да се сећамо зла. Ако не желимо нове злочине морамо да опростимо. Ако не желимо нове злочине ми смо ти који морамо да пресечемо врпцу са обнављањем зла. Ако не желимо нове злочине морамо да родимо новог човека у себи по угледу на Христа а не по угледу на наше непријатеље. Други модус нам Бог није дао управо да нас мржња према другима не би трајно везала за себе као да ништа друго осим мржње нема под небом и као да ништа осим мржње друго у Вечности не постоји…

 Доста је сваком дану зла свога (Мт 6, 34), не морамо још деценије и векове да негујемо у њима!

Advertisements