Живимо у неким чудним временима. Или су времена увек била иста али су се људи мењали. Било како било, као човечанство се, осим технолошки, нисмо пуно померили. Штавише, постајемо ретардирани, или, још горе, уживамо у добровољној самоосакаћености. За онога ко нема неки већи критеријум свог постојања, са којим би могао да направи компарацију или процену шта је то што пропушта, или не поседује, нема ни протока агоније. Хришћани ову тајну познају као тајну личног односа са Богом спрам Којег и са Којим процењују своје недостатке или уподобљавање.

Ако изузмемо шта је то шта све може утицати на развој једног човека, колико са читавим корпусом напада и насртања, толико и са одбраном и разумевањем позиције другог, а разлога је много јер нико нема исту животну причу, дошли смо до неке позиције у којој легализујемо свој унутрашњи криминални набој само зато што је о нама реч, те је онда самооправдање лакша линија кретања. Међутим, веће зло од овога, јесте један ниво нездраве осетљивости и још нездравијих асоцијација којима приступамо стварностима других људских бића који шетају поред нас.

Можда је данас више него икада проблематика егоманије и свезнања присутна у тоталности своје очигледне вулгарности. Сви се граде ескпертима у свему и за свакога а да нису искусни ни у почетничким корацима свог остварења. То је оно што боли и вређа бар мало закржљале интелигенције. Проблем се вирусно развија на литицама осетљивости. Дошли смо до неког нивоа да ли сујете, да ли глупости, не знам, Бог зна, да се више никоме не сме ништа рећи. Ни директно, ни индиректно. Поред навале многоречитих о којечему, без конструктивних сигнала да су неке промене у видокругу грудибусајућих, имамо други талас сензибилних који од своје увредљивости не виде ни себе ни другог. Никако не смемо занемарити да су поред мајстора дигресије ту и мајстори неослушкивачи који од самомонолога не чују или не желе да чују дијалог другог. Како год да окренемо коцку, свака страна ће показати да је иста страница код обе типологије: све им смета.

Свакако, управо због тога што мало ко не живи тешко, хладноћа срца напредује галопирајућим тумором. Наравно, осим економских тензија ту су и идеолошке побуде због којих је  неко спреман гонити другог до истребљења. Али, за хришћанина ова позиција не сме постати оправдање за отклон хришћанских врлина: љубави, вере и наде. Надасве, за отклон Бога и човека спрам нас. Данас се толико тога таложи у човеку да он јасно губи параметар шта је десно а шта лево у њему, због чега се границе добра и зла лако а неприметно изједначавају. А када дође до једносливености добра и зла у човеку, онда је сасвим свеједно ономе ко више не зна где удара, јер не постоји ниједна морална опомена за онога ко је све препреке избрисао у себи. Мржња тада постаје једина стварност која позива на крв, а где крвопролића нема остаје само суптилнији облик владавине огорчености.

Па ипак, човек, ако је човек, мора се запитати куда плови овај брод од друштва и његових вредности. Праведни Ноје је знао. Можда је свако од нас пред његовим задатком. Можда свако од нас треба да гради брод своје душе за пучину Царства Небеског усред помола разноразних идиотизама и варваризама. Губе се конци. Удаљавамо се од суштине. Бога и даље префригано држимо на дистанци чак и када Га формално призивамо или признајемо. Благодатни свет Царства се поткопава разним институционалним месијанствима. Али, данашњи дискурс менталног пулсирања света не лежи нужно само у лошој политици или опасности тероризма, или ниском моралу и пороцима пандемонијума, већ управо у углађеним људима и њиховом спокојном комформизму. Има нечег забрињавајућег у једној самодовољности коју не дотиче ништа под небом. У којој је стварност конзумације једино добро под небом. Таквим конзументима стварности се не може лако прићи. На челу им пише и пре проговора: резервисаност. То је исти склоп људи који себе држи за беспоговорно емотивне, осетљиве, увредљиве на упад усред њихових бића једним „добар дан“ другог, мада има и таквих које и нечије ћутање више вређа јер други треба, по очекивањима оваквих, да буде дежурни аниматор за гладног гледаоца. Тако се други поништава самим својим постојањем. Јер, осим што други нема право свог мишљења, нема право ни да ћути. Ако нешто каже први ће се свакако наљутити и прибећи разним санкционим методама, а ако заћути постаће савезник умишљеног зла над главом првог јер ће овај мислити својим речима да му други заверу спрема.

Не постоје механичка правила ни решења за човека, ни човечанство. Свако је универзална стварност са невероватном одговорношћу колико само једна реч може да упропасти или спаси некога за цео живот. Где су тек рефлексије нечијих поступака? Да ли ће неко на свом животном путу срести Бога или не, дискутабилно је, али свако од нас има власт и слободу да најпре буде човек према човеку. Можда неки нечовек неће желети наше лице, и то треба поштовати, али не смемо пренебрегнути чињеницу да постоји ризик да се места једном или више пута замене. То је та динамика и драматика живота и слободе која нам је дата. Али, да постајемо резервисани и увредљиви на ствари у којима више по свом наличију препознајемо опасност и увреду више него што их реално има, не само да није људски, него није ни нормално. Јер, отуђење као исходиште (не и стратешка дистанцираност која силом прилика мора уклонити сопство пред безумљем другог) не може бити модус по којем се неко може спокојно остваривати и напредовати у свету. А једно је посебно забрињавајуће у свету данашње цивилизације где је свако увредљив и на грам заједнички подељеног ваздуха: да је могуће некоме бити грациозно самољубив и спокојан усред баште својих бизарности.

Advertisements