Отац С. Р. је био један од оних тако симпатично насмејаних свештеника да се због његовог усног распона и добре воље намерно занемаривала његова громадна величина са увек испупченим и огромним стомаком који се једноставно никако није уклапао у естетску запремину црне мантије. Његове умиљате црте лица са прошараним седама су просто мамиле човека на благонаклоност. Он је већ био једном ногом до пензије али му се никако није повлачило, што из љубави према храму, што због неког динара више мислећи на потребе своје деце и својих унука. „Бар још мало да одстојим коју годину пред олтаром!“, гладио је мислима браду одвећ забринут да ли ће му који млађи кандидат истиснути службену потпору. Оца С. Р. су сви волели. Нема парохијана који га није познавао. Свима се учтиво јављао на улици и сви су му целивали руку његовим проласком, а на чије љубљење више није обраћао пажњу као некада давно када је у сваком целиву тражио увек друге разлоге. Важио је за великог духовника и многи су долазили из других парохија, а неки чак и из других епархија, да би га упознали или се домогли ког драгоценог савета. Наравно, и он се често показивао неприступачним, али не јер није имао шта да каже, или јер је имао толико обавеза (тих омиљених изговора многих мантија), него да не би стварао од себе култ на уштрб Цркве бацајући тако сенку и на своју браћу у чину са којима је деценијама саслуживао и неговао здраве односе колико је до њега стајало.

Отац С. Р. је годинама посматрао развој цркве и црквене мисије у свету. Доста је путовао. Обилазио је велике светиње. Хиландар и Јерусалим су били и остали његова прва љубав. Имао је увид у српску свест колико се приближавала или удаљавала од православне вере. Кризу смисла и кризу вере је често боловао. Много пута је патио. Са многима саосећао. Некада би и од свог новчаника потребитима излазио у сусрет. Трудио се да у духу древних аскетских отаца сакрије своје подвиге и да увек има спреман одговор за упитано. Грозио се дрчних свештеника, али и парохијана који су били брзи на клевете и на још бржа разочарења. „Господе, што се умножише они који ме угњетавају!“, молио се често у себи. Није волео луксуз, али је волео да ни у чему не оскудева. Страшно му је сметало када би људи тражили повод за своју веру или неверу само на основу тога колико свештеници зарађују. Како су године одмицале, чак и на своју штету, задобио је статус великог духовног ауторитета чија реч ствара велику силу и промену у људима. Заправо, није чинио ништа необично, само је живео Христа како је знао и умео и тај живот је сведочио другима својим безазленим понашањем. Чуда су зависила од вере других његовим поукама а не јер је он тобоже био неки чудотворац. Имао је великих проблема да људе одстрани од славе коју су му приписивали.

У великим колонама за исповест, отац С. Р. ипак није могао познавати сваког парохијана, нити је могао имати времена да због дужине литургије сваког упознаје и саслушава понаособ. Мрзео је такве моменте али је рутина била јача. „Ако будем свакога пажљиво ослушкивао, нико се неће причестити!“, бринуо се увек како би уклопио време исповести са тачним моментом причешћивања. Једне године храм је био препун људи за Васкрс. Није могло да се дише од гужве. Али је нервоза јењавала са здраволепом еуфоријом струјања благодати у ваздуху. Много народа је дошло код њега на исповест тог дана. Био је поражен чињеницом колико је људи склоно анализи својих грехова или грехова других спрам усредсређености на Христа и живот у Светоме Духу. Тог дана је многе саблазнио, јер је свима на исповести говорио исто: „Данас је велики празник, пустите сада своје грехове. Треба се радовати!“. Народ који је своја безумља волео више него Христа је у овим речима само појачавао своју жалост. Било је и таквих који су групне исповести сматрали благодатно невалидним јер није било „индивидуалне интимности“, односно, деловање Духа Светога се у очима народа мерило тиме да ли је исповест изведена на утакмици „један на један“. Узнемиравало га је што људи већу важност дају исповести неголи Причешћу, али је испуњавао своју радну норму да се не би замерао разномишљеницима по питању поретка. И због таквих либералних ставова често је морао да иде код свог епископа да подноси извештај за своје понашање. Додуше, формално, јер је са многим епископима био школски пријатељ још из богословије, тако да су добијене чврге више наликовале комедији неголи поводу за развој неке огорчености.

Међутим, једнога дана на врата његових исповести је покуцала богобојажљива и средовечна Т. Н. Имала је океан питања и недоумица за њега да се отац С. Р. просто затекао као пред баченим петардама или пиранама. Она му је отварала душу за најосетљивије проблематике. Нема ситнице која није дражила и погађала радозналу Т. Н. која се у својим средовечним годинама више понашала као закаснела тинејџерка. Како је време одмицало и како се Т. Н. на исповестима показала као редовни посетилац, отац С. Р. је почео да се брине за њу. Једном је заплакао чак као мало дете слушајући потресне ситуације у којима је Т. Н. годинама живела. Поред личних психоза, острашћености, Т. Н. се често жалила на потресе своје душе за Христом. У пар наврата је доживела велике непријатности јер је држала до угледа неким свештеницима које друге Цркве нису волеле. Па ипак, пар пута јој је отац забранио да обнавља једне исте приче сматрајући да те једне исте исповести не воде нигде осим у понављање. „Ако ово дете овако настави да говори, брзо ћу постати психијатар уместо духовник онима којима требам!“, мислио је. Ипак, Т. Н. се није опирала. Напротив, усаглашавала је своје покрете и наличија са смерницима на које је добри отац С. Р. указивао. Међутим, отварања њене душе су увек откривала неке нове светове који претходно испољени нису били познати свештенику. Почеле су полако да круже разне гласине од стране оних који су редовну посетитељку често затицали у његовим одајама. Било је ту разних асоцијација, свако је према својој мери тражио разлог зашто једна жена има толико велику потребу да виђа једног свештеника. Неки су у томе тражили аферу, неки намучену душу, а неки нису тражили ништа јер су пазили на своје погледе, коментаре и одмеравања. Али, један такав духовнички однос није могао дуго потрајати. Отац С. Р. је после неколико месеци подлегао великом притиску што од стране свештеника и парохијана, тим више од свог локалног епископа. Т. Н. је морала бити протерана, јер руши његову репутацију и углед парохијске заједнице. То је за Т. Н. наравно био још већи шок поред самоогољености коју је несебично са њим толико дуго делила. А она је отишла без помпе и галаме, тихо као странац пазећи да се више никоме никада не наметне само зато што је имала питања и проблеме. Надасве, само зато што је искрено тражила Христа. Благословио ју је а онда јој лепо показао где су врата.

Прошло је још пар година. Отац С. Р. се коначно домогао своје пензије о којој је тако дуго маштао а коју је тако вешто избегавао. „Коначно сада могу мало да уживам са својим унуцима!“, смешио се. Волео је да шета у цивилном оделу. Тако није морао да брине од оног проклетог одмеравања његове униформе које га је пратило чинило му се цео живот. Као да му је она свих тих деценија била парадоксално препрека да га људи сретну какав јесте без његове мантије. И чим ју је скинуо, мало га је ко препознавао, а од оних који су га препознавали настајао је зазор да ли му сада треба љубити руку или не. То га није бринуло. „Моја мисија је готова!“, крепио се спокојним дахом. Упалио би цигарету, и дуго седео на обалама Калемегданске тврђаве чекајући залазак златних нити на плавом своду и цвркут птица који се спрема за починак. Међутим, једне ноћи, када је његов стомак још више чудесно нарастао од добре вечере и рујног вина, утонуо је у велики сан у којем није могао да разазна да ли је у телу или ван тела. Имао је посету. Био је то Христос. Главом и круном. Отац С. Р. је прво задрхтао од среће што види Онога Коме је посветио живот а потом од страха јер је визија ту била ради поруке која је тек требала да открије наслућено. У крвавим рукама Христос је држао његову мантију. Није му ништа рекао. Отац С. Р. је занемео од ужаса, јер је тај покрет рукама који уредно враћа његову спаковану одежду њему назад значио само једно а то једно је прогрмело из уста Христових оштрим гласом: „Све што си учинио у овој одежди ради Мене, више нема вредност ни значење преда Мном!“. На те речи, отац С. Р. се тргнуо из сна само да би истог часа пробуђен издахнуо. Док је умирао, у тим милисекундама, параноично је тражио разлог свог исхода забринут за своје спасење, а онда је у милисекунди милисекунда угледао пред собом лик Т. Н. Поред свега што је добро учинио за живота, схватио је да се само о њу огрешио. Проклињао је своју репутацију за коју се толико борио. „Зар је ово разлог због којег губим душу? Зар само зато што сам бринуо шта ће народ рећи? Зар због тога што сам бринуо да ми неко не укаља углед? Нека сам проклет колико сам погрешио!“. И чим је то схватио, одмах је заплакао. А када је заплакао, изненада засвираше Анђелске трубе које су објавиле: Васкрсење!…

Advertisements