Пустоловине малога Г. Ч. никада нису недостајале. Волео је своје коврџаво село и мирисе густих шума више него време захтевног ручка на којем се морао одазивати као по некој казни. Са својих 12. год. живота био је добро, послушно и васпитано дете. Оца и мајку је пажљиво слушао и никада се није опирао траженим обавезама. Од малих ногу волео је да их пријатно изненађује тако што би вребао прилику да у њиховом одсуству скува ручак, почисти кућу или изриља башту живећи за њихов израз лица по доласку. Али, чим би остајао мало сам, тражио је свој кутак где би његова машта промолила свој мали нос за нове радознале игре. Ипак, љубав према бицикли тегет боје је остала за њега највећа авантура. Заиста је веровао да њоме обилази читаву планету колико му се његово село чинило великим. И чим би прва згаженост педале почела да пара шкрипањем, млади Г. Ч. је већ видео пред собом километре бетона и зеленила чије плантаже је и пре покрета већ себи предочавао као освојене планинске врхове.

Г. Ч. је био превише стидљиво дете. Можда и преосетљиво. Упијајући свет својих родитеља и првих пријатеља рано је стицао комплексе. Није ни знао да треба да их има него је из љубави према свом окружењу веровао да треба да их има будући да су сви говорили о томе. Почев од још неформираног изгледа са првим бубуљицама до познања да његова немаштина не зна не само за море, него за елементарно. Ипак, чаробни свет бицикле би окретао точкове стварности на другу страну, далеко од раздељака сујетних који су глумили многобрижност јер ни за шта друго и боље нису знали. Њему је то импоновало. Волео је такве благе ветрове у својој проређеној коси. Нарочито, када би се са напором пењао узбрдицама и када би још већом брзином спуштао своје точкове испуцалим низбрдицама. Јер, није желео да буде концентрисан само у бригама и жалостима овога света. Његова невина душа је тражила одевеност у неке друге разлоге окретања педала. Чак и када га је једном као дете ударио камион смождивши му бициклу у парампарчад а да њему ни длака са главе није недостајала.

Потрага за смислом постојања га је рано погодила, као ударац грома у даљини чију детонацију је дуго преслушавао изнова сећањем у себи. Пошто је Г. Ч. био веома млад, није знао да лоцира где своју сврху постојања треба да тражи, нити како да изрази своју потребу за садржајем за који не зна ни како треба да изгледа. Усамљивање никада није видео  као препреку за такве одјеке, мада је иначе био дружељубив. Тако је са својом бициклом трагао за новим ћошковима једног забаченог села. Посећивао би један напуштен вртић који се граничио са великим игралиштем и ту би знао да седи сам замишљен дуго у пустињу зеленог обронка на којем се нико није играо. Ту је испушио кришом прву цигарету. Дивио се свом умећу да упозна дуван тако млад. Сматрао је да велику ствар чини. Па ипак, димови му нису могли подарити утеху на ударцима сете коју није умео да препозна а камоли дефинише. Схватао је да му недостаје садржај о којем би могао размишљати сатима. Тако се досетио да потражи нови ћошак. Било је то гробље. Сматрао је да се тамо нешто важно дешава баш зато што никога од живих тамо није затицао. Обилазио би гробове својих предака, причао би са мртвима дуго, и надао се да ће добити неки одговор из мистичних дубина земље на своје празне замишљености. Али ни ту се нису рађали појмови за којима је чезнуо. Тако је потражио нови ћошак. Својом бициклом је почео да обилази све фамилије у целом селу који су и на себе заборавили. Пажљиво би испитивао своје родитеље до касних ноћних сати са ким је све у сродству и која фамилија није дуго посећена. И тако би узјахао своје точкове као гладног коња и одлепршао сутрадан у обнову запуштених односа. Немали број пута се фамилија чудила ко је уопште дете које их посећује јер је прошло пуно деценија од како су се сви одродили једни од других. Малом Г. Ч. је импоновало што му свуда отварају врата и улазе у километарске разговоре са њим о пореклу и свакодневним догађајима. Некада би устајао веома рано и већ при гласу првих петлова налазио би се у кући других породица који још нису из својих топлих кревета устали. То га је радовало ништа мање неголи што га је радовало само путовање бициклом до највећих и непроходних периферија коврџавог села. Па ипак, ни ту појмови нису донели своје светло.

Тако је Г. Ч. нашао нови ћошак. Почео је да одлази у Цркву. Почео је да чита Нови Завет јер Стари Завет није разумео. Заправо није ништа разумео али је тврдоглаво веровао да ако буде читао да ће добити неслућене одгонетке на тајне које још није ни освестио. Тако су почели и његови први записи о стварности са којом се суочавао свакога дана. Наравно, некад би од младости измишљао проблеме само да би имао о чему са собом да полемише, или, да глуми озбиљност у стварима за које није ни дорастао. Био је сувише млад да би знао како да се постави. Око њега су сви били суморни и меланхолични и он је веровао да човек треба да се оствари на таквим моделима ако жели да одрасте и постане човек. Али нека исконска радост у њему се није могла помирити са таквим убеђењем, па је радије бирао да своје посете утемељује на доброј вољи и добром засмејавању. И године су пролазиле и сви су отварали врата малом Г. Ч. јер би се шкрипа његове бицикле и лоших кочница чуло на километар даљине усред пустог села.

Једнога дана Г. Ч. је отишао из села. Морао је да одрасте. Мали двоточкаш више није одговарао пропорцији његовог тела. Бицикла је хватала прашину и рђа је одавно појела сво гвожђе на њој. Точкови се више нису окретали а седиште је било почупано. Село више није изгледало тако велико и пространо као када је био дете. Заправо, цело село се могло прећи у само десетак минута брзог хода. Он више није користио време да засмејава друге. Постао је свештеник у другом месту. Нашао је коначно смисао за којим је венуо од малих ногу. Фамилија је остала суморна. Навикла се на њега и његове посете. Неки су поумирали, други се родили, трећи остарили. Било је готово увредљиво за фамилију што нема малог Г. Ч. да их сада посећује. Сматрали су да им то право приласка припада. Да је Г. Ч. дужан да их не заборави. Да је он тај који треба дежурно да их одобровољава и принесе помоћ у очекивано време. За њих је Г. Ч. остао мали. Смутили су се његовим животним опредељењем сматрајући да је вера губљење времена и траћење талента. Али, нико од тих староседелаца није знао да их Г. Ч. није заборавио и да их је редовно поименце помињао на свакој Литургији. А само је Бог од Г. Ч. сакрио једну страшну тајну, а то је да све време његовог одрастања, у којем је вишегодишње посећивао најмлађе и најстарије трудећи се у тим редовним испомагањима друштвом, да ниједном Г. Ч. није био заиста пожељан својим присуством.

Advertisements