Педагошки утицај бајки на млађу популацију је беспоговоран. Осим што се дечији свет богати читањем и развојем маште, спрам цртаних филмова и видео игрица који пасивизирају младе дечије потенцијале, деца се уче познању добра и зла према сопственој мери. Данас нема пуно родитеља који читају деци приче, него логиком инертности предају им телефоне и таблет-уређаје. У овом тексту се не можемо бавити строгим рационалним приступом, нити учитавати могућност „јевађелизације бајки“, али можемо спекулативно говорити о могућим утицајима на њихов свет у нутринама аутора. За крај ћемо оставити могућност бајколикости код црквених посматрача који од житија светих стварају одређене фетише незрелих за отклон имагинарног од реалног али без потцењивања чудеса. Врхунац сваке бајке је у преокрету који се увек завршава са срећним завршетком а да је чудо махом неизбежан мотив. Ограничавамо се на неколико бајки, јер нити је у свим могуће наћи могућност христоликог утицаја, нити је могуће због запремине великог броја бајки имати такав увид. Не можемо ићи оштрицом неких хришћанских фанатика који и у „Хари Потеру“ виде окултизам штетан по децу. Ограничавамо се само на „хитове“ уз велики ризик прећутаног огрешења о свет српских, руских, мађарских,  и других националних бајки.

Прича о три прасета и вуку. Чувено грађење дома од сламе, дрвета и камена наликује Исусовој компарацији о грађењу своје душе на постојаном камену које валови морски не могу разлити као кућу од песка. Можда постоје извесне аналогије о баченом семену у бајци о чаробном пасуљу, као да је посреди беседа о семену горушичном са којим Исус повезује стварност Царства Небеског, јер иако малено постаје велико дрво. Проблем је у томе што та бајка открива унутрашњи завађени свет аутора са Богом којег замишља као страшног џина којем није по вољи жеља постојања малог човека. Погледајмо затим чувеног Пинокија. Ова бајка јасно открива релацију Бога и човека као однос Ђепета и дрвене лутке, где љубав није унижена само зато што постоји нестворени Ђепето и створени Пинокио. Али, ако се држимо св. Максима да је Истина стање будућег века, или оног апостолског да се још не показа шта ћемо бити, јасно је да је човечије назначење смештено у есхатон, баш као што дрвена лутка тек треба да постане човек ако се докаже у овом свету како врлином доликује. Није сувишно поменути очигледност поклапања у случају пророка Јоне којег је прогутао велики кит, јер на исти начин Ђепето проводи време жив у стомаку другог кита. На крају имамо Васкрсење Пинокија и то је оно што бајку чини савршеном. У бајкама попут Снежане и седам патуљака, Пепељуге, Успаване Лепотице, итд. не можемо говорити о некој могућој хришћанској интерпретацији (мада принц који се бори против вештице поприлично наликује на иконичност св. Ђорђа који убија фамозну аждају). Ту је чиста фикција. Са незаобилазним мотивима добра и зла, и добру које увек на крају побеђује зло. И на тај начин се може развијати здрава свест о добру у срцима мале деце да је добро „неизбежна судбина“ као општи удео целог света без обзира на трагичност историјског постојања. Лепотица и звер је једна занимљива бајка. Пинокио је имао задатак да тек постане човек, а звер да опет постане човек. Први да се оствари, а други да се поврати. Ту можемо спекулисати о доменима покајања јер је срце звери било дубоко охоло за разлику од Пинокија који је од момента настанка безазлен и чак видно наиван у свом добру. Љубав звер чини опет човеком. И захваљујући њој, он доживљава своје устајање из мртвих а ружно лице звери опет постаје питомо оцртани лик човека којем се, као некад праведном Јову, све изгубљено враћа у посед.  Петар Пан се чини најзанимљивијим. Земља Недођија је готово намерна алузија на Царство Небеско где су сви као деца и само за игру знају и где нико никада не стари. Овде се фантастично промаља поглавље о бесмртности оличеном оним Христовим да треба бити као дете да би се удостојио Царства. Петар Пан не жели да одрасте. Ту му се може спочитавати али бајкама се не може рационалном диоптријом приступати. Ако се држимо логике и рационалности, одмах ћемо увидети раскорак зашто Вук није одмах појео Црвенкапу на њеном путу до баке, него чека другу прилику. Васпитни значај Црвенкапе је да се ниједном вуку не може веровати налик оном Христовом да се треба чувати вукова у јагњећој кожи (гле, ту нам је одмах бајка о седам јарића). Бајка о Моглију је занимљива, јер оставља простор за поштовање животињског света и повратак своје социјалности. За разлику од Петра Пана, Могли жели да одрасте и прихвати ризике своје зачете друштвености међу људима. Ако би Петар Пан био алузија на есхатолошког човека, онда би Могли могао бити алузија на историјског који излази из својих животињских инстиката. Морска сирена говори о метаморфози којој је темељ љубав према човеку. Слична метаморфоза је учињена у делу Богочовека. Наравно, рационално гледано делује бласфемично поредити морску сирену са Христом али је реч о нечему другом. Затим, ту нам је и чувени чаробњак из Оза. Тројица протагониста који прате Дороти на њеном малом авантуристичком путовању показују главне врлине које треба да достигне сваки човек: памет, доброту и смелост. Ту је и краљ лавова. Малени лавић доживљава тежак крах али уз двојицу комичних сапутника који нису од његове врсте достиже зрелост којом тријумфално покорава злог стрица. Ово је можда прва бајка која отвореним и директним путем указује на комуникацију између створеног и духовног света када лав тражи сусрет са умрлим оцем. Шта ћемо тек рећи за некомерцијалне радове Х. К. Андерсена? Јер би нам за циклус његових прича требали томови компарација. Ружно паче је аутентична хришћанска прича. Човек, налик пачету, који нигде не затиче љубав која му је преко потребна да би се осећао заједничарем, на крају налази спасење у другој заједници која му попут цркве открива његову лепоту за коју није ни знао да поседује. Ипак, овде ћемо застати.

У Црквеној сфери, наравно, бајки нема, нити може бити. Па ипак, немогуће је не приметити извесну дозу погрешне бајколикости код неких незрелих умова који својој вери потурају извесну и сувише ружичасту слику оперисану чак и од момента трагичности каква се иначе може наћи и у измишљеним причама. Плус, обавезан додатак, што се светитељи код неких хришћана стављају толико у супериоран први план да се тако маргинализује Сам Христос и Сама Тројица. А чим се промоли мали црв проблема, управо због ове сувише нестварне слике о хришћанству, одмах настаје смутња, прекид вере, или чак пренаглашена вера под темељем радикалног фанатизма, само зато што је управо Црква носилац људи са њиховим дефектима. Бајколики људи то не могу да поднесу. Код њих све мора бити идеално баш зато што је нестварно. А чим је нестварно зато мора бити истинито. Тако се улази у заблуду а лаж почиње да прича своју бајку у коју се грозничаво мора веровати. Савремени црквени дискурс мора бити оперисан од бајколиког приступа. Зато има религиозних фанатика који траже неку своју цркву јер им друге нису по мери. У догматској диоптрији нема кокетирања са бајкама али може постојати педагошка координација под условом ако се зна где почиње а где престаје димензија фикције. Јер ништа мања хришћанска кооперативност се црпи на изворима књижевности и поезије. На пример, ако је Достојевски све своје приче базирао на чистој машти, то не значи да су његова дела без основне поуке од чије фикције се може крепити или освежити догматска позиција. Управо због оваквих повезаности долазимо до укидања непотребне крутости у односима и парализованости у стваралаштву. Са друге стране, ту су и критизери црквеног постојања за које је благодатно искуство просто бајколико, али не јер је посреди изједначеност између вере и бајке, него јер немају искуства у Стварности онога што држе за неизмењивост бајке. Ту се, нажалост, не може пуно учинити јер један Мики Маус и једна нестворена благодат, у очима неверника, деле исто место. Поента завршнице би се огледала у препознавању своје прекомерне обичности да управо због ње човек као универзална стварност јесте у потпуности необичан феномен бачен у океан постојања. И тек у том чвору, када човек пожели сусрет са Реалним Богом, почињу у срцу да се исписују невероватне и неслућене приче којој ниједна бајка није налик, али чија упечатљивост исцртава драматичне обрисе на телу историје коју ће есхатолошке очи са радошћу вековима ишчитавати и препричавати онима који се удостоје бесмртности.

Advertisements