У панорами живота
оивиченог трзавицама ништине
чије гутљаје истим плотуном тражим
видим да не видим
да ме време вара истом фарсом
а сва сазнања сам скупо платио
и не жалим липтање
јер не бројим галоне зноја, крви
те суморне поклоне украшене
самосажаљења машном,
можда ми је само криво
што намерна незнања истрајавају
проклетим маршом,
тим поцепаним очекивањима
да ћу једном наћи неког другог себе
којем досада и бескруполозност
неће бити име ни порекло,
а можда ме само једе искра
која нема где забости своју снопа стрелу
јер где год потражим бунар лица
нигде не налазим воду, однос
који ће ми у грло сасути
километре благослова и
утољене жеђи баш као што
усред хитре плаже сваки врели камен
налази хладну рупу да је испуни
на испуцалом телу.

Advertisements