Све што долази на свет, нема где главу наслонити а да не осети убод и рану, осим ако не превиди наручије Љубави у које се једино може положити…

Колико год се човек трудио, а труд је можда некад више одсутан него присутан, као што и код оних где је присутан може бити егоцентрично прецењен, чињеница је да сопствени труд, мада све али само не понајмање безвредан, није гаранција ни снажног морала, ни сигурног спасења. Човек је природом која му је дата самим постојањем већ дефектан, подвојен. Истина, дата му је слобода којом датост може превладати, али ни то није сигуран прамац. Човек је свагда у трењу, корозији, самопрепуцавању. Он чак може перфектно маскирати своје слабости не само пред другима, пред којима тако грчевито и устрашено за свој ранг може промовисати оног „светог себе“ који нема објективну стварност, него може маскирати своје слабости чак и од себе. Или, још горе, може маскирати своје зле амбиције и зле инертности изговором вере у Бога. Заповести му ту дођу као параван очувања својих интереса. Дакле, ако и осећа неки жалац своје палости, он је не препознаје као састав свог посрнућа, него као продукт кривице другог, мада има и оног да је „слепи случај“ крив за све. Човек своју узнемиреност не детектује у границама препознавања сопственог бесмисла, већ као кризу коју је други узроковао. Тако се исконски проблем заташкава: грч се храни илузијом да нам светлост није потребна…

Ако полазимо од тога да нема човека без греха, лако ћемо схватити да нема пуно ни нормалних. А када то знамо онда нема потребе да пуно од људи очекујемо. Када ни сами нисмо без недостатка. Па ипак, човек, свесно или несвесно, полаже сопство у велики саобраћај васпитања, сугестија, традиције, етике, итд. којима је, свесно или несвесно, свакако изложен тамо где остварује своје постојање. У тој преданости валовима које није бирао, човек споља испуњава све прописане али и непрописане норме, од плаћања пореза до уступања места у аутобусу старијим људима. Али, изнутра рупа остаје. И змија која пролази кроз рупу безброј пута остављајући крваве трагове. Изнутра, он осећа немоћ. Неспособност да премости јаз који се чак и код најустоличенијих врлином показује постојаним ратом. Хтео то или не, човек се поистовећује са природом која му је дата јер је сматра не само својим власништвом, него јер је његова природа неодвојива од личности којом егзистира. У таквом ватреном колу тешко је не опрљити се, тешко живети без дуализама који управо ничу тамо где се осећамо најсигурнији – унутар себе. Јер је тешко живети у рату са својом природом којом сопствено биће изражавамо. Отуда многи бирају пасивност да свој себичан мир не би изгубили.

Захваљујући нествореним и светим енергијама Свете Тројице Која не напушта Своју Цркву, ми можемо рећи да нисмо у очајној позицији. Да једино захваљујући благодати можемо да направимо царски рез којим се расецају Небеса и достиже престо Свете Тројице. Али, проблем је што тај операциони захват није једнократног интезитета. Управо због овог трења између историјског и есхатолошког човека, чију распетост доживљавамо свакога дана и удахнутог трена, позиција човека није фиксирана, није праволинијска, већ аритмична. Треба бити спреман на парадоксе. Пут до Божије светлости достиже се аритмичним скоковима. Тахикардијом бића. Проливањем зноја налик капљицама крви у сопственом Гетсиманском идентитету. И малодушност, и посрнућа, дођу му некако као логичан исход онога ко се одважио на такав одазвани Загрљај. Али, човек је помало и искомплексирано биће. Чак и када жели Добро, он га жели по сваку цену, а када у томе не успе, не опрашта себи неуспех. Држи се грозоморно свог пада умногоме лежерније и посвећеније неголи што се држи поновног покушаја самореализације у Божијем Добру. Није проблем несрећна насуканост него намерно истрајавање у сопственом немицању. Заправо, човечија сујета је толико повређена падом, да сам себи не дозвољава не само другу, трећу, и већ коју, него ниједну шансу. Трагично је због свог бола пропустити лепоту двоприродног света. Наравно, они који су неуротично пребрзи да себи опросте све, сматрају да су достојнији Божијег Добра, али то може бити мач са две оштрице. Јер се често показује да ко себи много толерише, у лицу другога не толерише ни најмање. Лако је живети туђе приче и туђе ликове, тешко је живети своју причу и свој лик. Лако је дизати револуције против система – тешко је дићи побуну против својих страсти. Треба, ипак, бити толико литургијски поштен па рећи да црквеност није мерило не само спасења, него да може постати идеална платформа за развој, камуфлажу или одржање сопствених умоболести.

Вратимо се на ванлитургијску перспективу. Бојим се да је патологија зла много непрозирнија и безазленија од инсистирања на очигледности њене отворене манифестације. Није само реч о томе што чак ни адекватне психолошке службе не могу да препознају профил некога ко ће се тек показати злочинцем, него што у сваком од нас, негде дубоко, потиснуто и (не)свесно, а опет многоглавато, чудовиште може да постоји а да не само да нисмо (не)свесни тог монструма којег паралелно носимо са собом, већ што не можемо да предвидимо ни када ће тај зли двојник да исплива из нас мимо нашег личног препознавања. Овај угао посматрања се занемарује. Јер ако већ неко инсистира на аскетизму, онда би се у овом кључу могла пронаћи цела проблематика. А опет, игром ироније, у сваком пренаглашеном аскетизму мора постојати нешто морбидно и неисцељено. Још ако на своје афинитете, потенцијалности, кретања, свесно и несвесно, додамо евенуталност могућих узрока и последица у простору и времену при укрштању са световима других, онда дефинитивно нико нема гаранције да не може не само застранити, него да пред лицем другог може своје зло просути у тоталној морбидности неочекиваној и од себе. То је оно што треба да брине и да држи будним унутрашњег човека.

Ипак, ни то није решење. Јер ако се занемари литургијска перспектива, човек се ослања на сопствене напоре који, пре или касније, морају кулминирати у додатном саморашлањивању. Проблем је што решења ни нема. Донекле се можемо тешити: човеку је могуће бити подвојен и у стварима добрим а не само у стварима лошим, или још боље: само кроз руинираног човека светлост може проћи, јер стабилан човек, или онај који глуми стабилност у некрози своје подвојености, не даје тај пролаз. Међутим, ствари се компликују многодимензионалностима слободне воље. Докле год смо у телу имаћемо рат. Чак и унутар угушеног света могуће је задржати своју лепоту неувелом. Али докле год имамо вере, благодат ће видати ране. Пут од куће до Цркве и назад ће имати још много тога да нам саопште. И само ко преживи рат неумањивањем вере, тај ће се спасити. А на крају ће остати само Христос који ће се загледати у наше ожиљке, јер ће по њима дати Свој коначни Суд.

Advertisements