У људским самоодмицањима изгубио се јасан параметар здравих интеракција. Неки односи се не могу задржати не нужно због неког сукоба или других обавеза, него јер им нешто недефинисано не дозвољава да опстане у једном очуваном облику. Једно је сигурно: који год (не)однос жуљао – што се више одлаже локализовање проблема биће још горе. Ако почну сумње да се роје или нека зла већ увелико оживе, недостаје упитаност пред ближњим као пред Христом у апостолском маниру свих присутних на Тајној Вечери: „Да нисам ја? (тај који ће издати)“. Где су односи пустили корење не би требало стрепети од огољивања свог срца другоме. Било би лепо да се један однос сачува чак и пред сазнањем који то грех подрива темељ на обе стране. Али односи, једном стечени, а са ризиком да свагда буду изгубљени, не смеју да се исцрпљују дефиницијама, „скенирањима“. Јер у основи сваке аналитичности, мање више осцилирају неке острашћености.  А острашћеност мора осакатити поверење ближњега. Превише ићи на карту детекције/огољивања другог јесте свлачење и посрамљивање тог другог.  Тако се други ограничава тренутним дефинисањем у име „добрих намера“ аналитичности које се преклапају са патолошким спектром.

И можда зло не би добило на камати када би се и такав вид „аналитичког егзибиционизма“ (као лажне компензације за изгубљени пророчки дар) задржао само за себе. Проблем је што се не задржава за себе. Прелазе се линије. Не само пристојности, него други постаје талац туђе аналитичности. Јер се улази тамо где не треба. Није то нужно сујета, или осетљивост, или нешто треће по онога ко осећа туђе продирање, већ је некако прелазак у интиму (а имати срце није мала ствар!) која није отворена по слободи. И да зло буде горе, онај ко „скенира“, осим што беспоговорно верује својим мегапроценама, почиње да у своје лудило увлачи не само „скенираног“ већ и неке друге протагонисте тражећи у њима сведоке и сараднике који би својим „благословом“ потврдили „свете увиде“ процењивача.

Изазов аутентичног заснивања односа лежи у непримењивању „скенера“ по свету другог. Непримењивање не значи отуђење. Напротив. Значи: сачувати тајну бића другачијег од мене неокрњено. Надасве, неначето сумњом. Дијалози који почињу са етикетирањима нечијих особина дискредитују могућност истинског сусретања другог. То су линије преласка. Сакрити од себе (али и од другог) могућност било каквог проналаска било какве „етикете“ (нечије особине) јесте врлина проналаска света другог. Видети човека какав јесте лежи у томе. Танка су пријатељства која се додирују између приговарања и саветовања. Имати смелост пред лицем другог није у томе да му свашта кажеш, већ управо да испоштујеш најтананије нијансираности које живе прећутано у њему. Видети лице јесте не изводити никакву анализу. Неумесно је рећи: глуп си, дебео си, сујетан си, ружан си, итд. Није реч о маниризму, већ могућности сваљивања кривице другог (на којем можемо неправедно рефлектовати своје психозе и комплексе) а да се други обестемељује лажним ауторитетом онога ко себи даје сувише смелости. Баналније: „Теби могу све да кажем о теби али ти не смеш ништа о мени!“. Некако се истиснуло оно апостолско: „Духовни све испитује али њега самог нико не испитује!“ јер ова апостолска мисао, једном ишчашена из контекста, постаје платформа на којој се други елеминишу.

Хтели то или не, истина је: анализа ипак убија љубав. Треба оставити тајну другог да делује. Видети човека без ауре било какве симптоматичности, дијагнозе. Превише уношења у то какве су дубине другог, макар то сагледавање имало објективне последице, могу бити уношење у сопствено фантазмично лудило. Ипак, занимљиво је приметити да су такви „скенирајући“ људи склони дистанцирању оног часа када сами постану посматрани. Јер истог трена постану разоружани. Коначно, спознају своју обнаженост и непријатност осетивши своје оружије на себи. Али тешко налазе покајање. Истрајавају у поносној изолацији умртвљивањем Духа. А нема већег светогрђа од доследности својој хладнокрвности која са поносом носи мртве дарове Духа. Ваљда је тако лакше јер је пријатније наслађивати се својим анализама и у свом паклу. Зато је чудно када неко ко инсистира на присности и директности први на крају напусти арену коју је припремио. Ту долазимо до онога: „Лекару излечи се сам!“.

Ето, како и зашто присности одумиру преливајући се из стања светлости у стање мрака. Примени ли се то на шири контекст, у примерима више људи, видећемо масовне монаде које поносно пребивају у својим зидовима иза којих свако стоји са својим истинама. Свако данас свакога анализира. И свако са својом анализом иза зида стоји. У ништини је мало другачија позиционираност: ако никога не анализираш, приступаш човеку лицем ка лицу. Тако се мрежа отуђености шири а експлодира у породици, цркви, држави стварајући инфекцију ширих размера. Па ипак, чудно је, људи хоће да се приближе свету другог, максимално да га скенирају, прозру, одгонетну, само да би могли што пре да одбаце онога кога су брзо пустили у свој свет. Али што више приступају директније и огољеније, без незаобилазних етикета, то су управо они који су најмање искрени а не онај којег истражују. Јер је према себи најтеже бити искрен.

Ко жури да се што пре разочара неминовно ће уништити сваку потенцијалност да се један дубок однос, са својим успонима и падовима, развије. Брзина одустајања од односа показује квалитет тог односа. Ко жури – значи да му није много стало. Ко не жури – значи да у њему колебање још нагиње ка односу који је можда нечим пољуљан. Исто је и са брзином да се један однос што пре исцели. Ко жури – значи да показује велику љубав. Ко не жури – значи да у њему колебање хлади првобитно здање љубави да се једном трајно уруши. Шта је, дакле, љубав? Шта однос? Остати са другим чак и када сте заједно свесни узајамних дефеката, осим ако није реч о злонамерном неговању и повлађивању својих дефеката. Јер, однос није само да делиш пуноћу живота већ и највеће празнине. За онога ко живи у илузији своје мегаломаније, осетљивост на свој промашај парадоксално само увећава тај промашај без жеље да тај проблем реши или да истински пожели свет другог и другачијег од себе. Неспособност да се сагледа своје зло може доћи само од некога ко или више воли своју дволичност или своју незрелост. А ту однос не може опстати пред нелицем неодноса. Јер ако је само једна страна у том (не)односу огорчена, онда ни бескруполозност неће окаснити да се прелије недужно на другога, а ту већ добра воља једнога не може пуно учинити, јер пред собом има непробојни оклоп другога који парадоксално позивањем на однос управо га својим понашањем сам укида.

Advertisements