Љ. Ч. је потицала из једне честите и побожне породице. Одгајана на црвеном слову и на поштовању светих обичаја, живела је у Будви. Родитељи су је вежбали од малих ногу како да кади дом и како да се пажљиво наклони према свакој икони, којих је било сијасет, у сопственој кући. Имала је добар апетит за животом и лепо се играла са другом децом. У школи њена ревност није јењавала. Чак се и заљубила пар пута, онако пунопарно, као бесциљна локомотива која испитује шумске пределе око себе поносним звуком. Међутим, негде близу 20. године, када је већ тестирала разне границе издржљивости и сазревања, прожетих понеком чашицом и џоинтом, са закашњењем је открила свет библиотеке. У том свету као да је учила поново да чита. И велика књижевна лепеза јој је правила хладовину светим дахом. Брзо је испијала књиге и редовно се враћала по нове светове. Некад се чинило као да стално негде жури, као да ће нешто важно да пропусти, а некада није стизала ни да преиспита и апсорбује прочитано, већ би се дотицала другог наслова. Ту је успела да нађе први посао. Није било баш тако занимљиво како јој се чинило, јер је имала и друге обавезе осим читања, али није се бунила. Међутим, једном, када је требала да заврши своју смену, ређајући књиге по прашњавим полицама које је уредно неговала, нешто јој се догодило. Своје тело није могла да контролише, своју главу није могла да смири од ненаданог потреса, а њеним рукама као да је неко други управљао. У целом том самокидању, осећала се толико тескобно као да јој је нека безлична сила смањила формат постојања на два центиметра и покушавала да је провуче кроз неке клаустрофобичне цеви у којима нема ни место улаза ни место излаза. Љ. Ч.  је доживела слом.

Љ. Ч.  није изашла из куће пуних десет година. Заборавила је изглед сунца. Пријатеље је повремено виђала линијом њиховог човекољубља али то је није покретало. Молила се Богу да је само нико не пита за искуство из библиотеке. Али јој се и расположење кварило било чијом посетом. Није умела да глуми добру вољу. И само због тога, људи су престајали да јој долазе у госте. Не јер је нужно била зловољна, него јер је била драстично повучена, непробојна за пропуштање другог у своје биће. А десетине су се кидале добрим осмехом да јој освоје душу и ону унутрашњу лепоту којом је некада сијала. Као да је негде у њој опстајао страх да не може испунити туђа очекивања. И страшно је мрзела себе. Све на себи. Али себе највише. Њена мајка је, иако некрштена, имала чудан дар. Могла је увек да види њен унутрашњи свет у којим смеровима се пружа. И само због материнских суза, Бог јој је често слао загонетна виђења која су се увек завршавала сликом крста у њеном видокругу. Мајка није боловала ни од каквог менталног синдрома. Напротив, била је изразито духовита жена безазленог срца и нарави. Имала је компликације са куком, али јој то није сметало да иде у Цркву. Библију никада није читала, јер је сматрала да њеној вери она није потребна. И када год би у пола ноћи Љ. Ч. почињала да плаче и вришти, јер је стално говорила да је нека црна силуета додирује, мајка би долазила, палила светло и нежно је тешила, остајући полубудна до првог свитања са њом у наручију.

Једнога дана је сплетом околности упознала оца Б. Т. који је био игуман манастира Подмаине. Довели су га њени родитељи код ње. Она се осећала престрашено. Као да јој грозница милује свако раме черечењем нелагодним. Али, разговор са тим човеком ју је мало примирио. Шта год да ју је питао, она не би давала одговора. Имала је снаге само да плаче. Ослобађао ју је да не осећа кривицу због свог расположења. Јер се она осећала кривом за оно што не може да контролише. Што је јаче од ње. Пред њим се први пут исповедала. Осетила је невероватно олакшање које ни крила птица небеских на најспокојнијим ветровима не би могла посведочити. И само због тог једног сусрета са оцем Б. Т. она је пожелела да се замонаши и посвети своје биће Исусу Христу. Наравно, Б. Т. није био наиван човек, нити неко ко би непромишљено, или својим наговором, задобио било кога за монашке редове. Био је свестан у шта се упушта ако њеној жељи дозволи останак у једној заједници која има другачија правила живљења од инерције правила по којем свет живи. Више га је бринуло што и поред толико великих искустава, у случају Љ. Ч. није могао да постави одговарајућу дијагнозу. Ипак, дао јој је шансу.

Љ. Ч.  је постала искушеница. Радосна самим припадањем тако светом сабрању. У црној одори није попут других искушеница тражила повод за своју гордост, нити је за разлику од неких монахиња у својој посвећености тражила орден зато што се разликује од људи у свету. Савесно је испуњавала своја послушања. Међутим, када год би хтела да присуствује Литургији дешавало би се нешто чудно. Увек би доживљавала идентичан напад који је хистерично доживела пре десет година у библиотеци. Чим би крочила у храм, на самом улазу би добијала грчеве, постајала ван себе, и из своје утробе пропуштала ужасне урлике. Тек када би се онесвестила изводили би је напоље и тада би јој постајало боље а бледило са њеног лица би постајало замењено руменилом морског пејзажа. Ако би покушала опет да уђе, увек би се догађао исти сценарио. И тако је Љ. Ч.  добила свој крст. Не напрсни као отац Б. Т. већ онај страдални. Није могла никада да уђе у Цркву. Отац Б. Т. је преузео старање о њој. Често је исповедао али није могао у њој да нађе ниједан грех који би изгледао препреком за учешће у богослужењу. Чак се консултовао са неким стручњацима из области психијатрије, али није испуњавала никакве услове да се квалификује за било какву патологију. Тако би Љ. Ч. и даље испуњавала савесно своје задатке и проводила сате у разговорима са оцем Б. Т., на чему су јој друге монахиње и искушенице завиделе јер за њих отац никада није имао времена. То је уједно постао једини разлог зашто су је друге сестре у Христу малтретирале и давале јој тешке обавезе. А њој је негде импоновало што може у његовим просторијама седети и примати савете. Када год отац Б. Т. не би чуо Духа Светога у себи, само би јој рекао: „Иди сада, немам шта од Бога да ти кажем!“.

Године су пролазиле. Љ. Ч. је и даље имала исте нападе. Отац Б. Т. је био помало љут што упорност у молитви и заузимање за њу  није донело минималне резултате. Још увек је била искушеница. Оцу Б. Т. је било жао да је такву врати у свет, јер није била подобна да се социјализује, а опет није била спремна ни за монашки чин да би могла Богу још одговорније да се посвети. Плашио се да јој не да лажну наду. А њене бистре очи, и њена невероватна богословска начитаност, са којом је увек успешно тражила поређења у свету књижевности, увек су искрсавале пред умним очима оца Б. Т. који је одушевљеном дистанцираношћу посматрао своју младу ученицу. Наравно, отац Б. Т. није био наиван. Схватио је са чиме има посла. Јер бесане ноћи Љ. Ч.  се ни у манастиру нису смиривале. Чак је и тамо црна сенка редовно обављала своје посете и због њене хистерије будила све остале у пола ноћи. После неколико година, отац Б. Т. је молио Бога му да открије како да реши проблем и исте ноћи, док је клечао на молитви, имао је визију која се касније често понављала: нечије огромне и црне руке, оглодане сваком паљевином и канџама, пролазиле су кроз његова затворена врата и пружале се ка њему. Отац Б. Т. је био пренеражен, уплашен. Таман када су га требале додирнути, визија би нестајала и он би са губитком даха и снаге, дуго размишљао о указаном призору чија слика као да му се још увек истом хладноћом сливала низ леђа уносећи конфузију.

Посете Љ. Ч. код оца Б. Т. су се настављале али постајале све ређе. Отац, прикљештен искуством које се на њега пренело, заузимао је све више резервисан став. Љ. Ч.  је то приметила па се почела плашити за своје спасење. Вратило јој се осећање кривице да није довољно савршена за манастирски живот. Опет је, због своје несигурности, почела да мрзи себе. А отац Б. Т. се почео све више замарати од једних истих разговора са њом јер није видео помак. Сматрао је да може бити кориснији манастиру од вишесатних разговора који не доносе очекиваног плода. И ту одбојност није више ни крио, мада је бирао речи да Љ. Ч.  не би повредио. Почео је да се изговара. Да има обавезе, да га други епископи чекају, да мора и друге да исповеда, да неким донаторима мора изаћи у сусрет, да мора обезбедити манастирске потребе у јелу и пићу,… А Љ. Ч.  је постајала све депресивнија. Није се имала где лоцирати, будући да када не може ни у Цркву ући да пред Бога испружи своју агонију, сада се и на нивоу речи осетила осакаћеном, неутешном, а надасве некако обнаженом и посрамљеном. Падало јој је на ум да заведе оца Б. Т. само да би задобила мало наклоности, али је такве науме отац одмах прозрео и обуставио пре зачетка. Мислила је очајнички да бар на тај начин може себи обезбедити останак, али је ревност за Божији закон оцу Б. Т. био милији. Након нових десет година, отац Б. Т. је постао у потпуности недоступан за појаву Љ. Ч. Желео је да таквим понашањем, распет између Бога и ђавоимане, сама Љ. Ч.  добије идеју да пожели одлазак из манастира. Желео је да остане неутралан у томе како се не би огрешио. Љ. Ч. није била толико неписмена и ђавоимана да није могла сама схватити ненаписану поруку сопствене непожељности  у ваздуху када год је сретала индиферентност оца Б. Т.

Једнога дана, сама се спаковала. Никоме није ништа рекла о својој одлуци. Оца није хтела више да оптерећује својим јармом. Већ је било довољно непријатних година иза ње. Било је јутро када је кренула да прође кроз масивна манастирска врата. Још се нису чула прва звона за јутрење а на вратима је стајала црна силуета и смејала се. Она је била збуњена. Први пут није осећала страх. Демон јој се отворено обратио: „Хвала ти што си ме довела овде! То је био једини разлог мог лутања са тобом. Цео свет сам обишао да бих нашао одговарајући дом где бих се могао населити, и нисам га нашао. Али, захваљујући теби, нашао сам нови дом где ћу раширити своје векове и своје пријатеље. Ово место по свом бизарном гостопримству је нешто најлепше што сам пронашао у последњих 300. година. Сада можеш ићи. Иди са тим твојим Богом што даље! Што се мене тиче, можеш и у ту проклето досадну библиотеку! Можеш и свима говорити да те је тај твој Бог исцелио, не занима ме. Можеш и на Литургију ићи. Али овамо се не враћај ако себи желиш добро!“. Након ових речи призор нестаде. И док се Љ. Ч. вукла тешким корацима по летњој врелини, заобилазећи путеве на којима змије редовно искачу, и ослушкујући благе ударце морске пене у даљини, једна друга змија се населила испод срца оца Б. Т. и од тог дана, са великим полуноћним ударцима врискова, почела да мучи све што трпи покрет и дисање у једном манастиру…

Advertisements