Била једном једна света љубав која није настала ни као узрок а ни као последица секса. Настала је као последица једне написане песме. И због њеног везивног ткива, изнедрила се љубав из стихова коју је било веома тешко без мало лудила спровести у живот. Али је ипак била жива и присутна. Волели су се, дакле, некада давно једна дивна О. О. и један дивни Ш. Ш. Њихова љубав беше млада и гипка. Толико нежна да је и услед подложности променама једино понајмање на промене она сама мислила. Могла је да се савија као конопац а да буде стабилна као челик. А љубав је била света. Јер нико није могао тако живети будући да су стално једно за другим ишли, и мада нераздвојни, када год би се срели на пола минута и пола метара изнова би се грлили као да се нису видели годинама. А само су били гладни љубави. Не толико оне коју би примили колико оне коју би својим преливањем даривали различитом од себе.

О. О. је рођена истог датума када и Ш. Ш. Нису знали једно за друго. Расли су у својим паралелним универзумима са својим бригама и са својим породицама. Обоје су имали сличне животне набоје. Рано су остали без својих родитеља, али док су били живи према њима су показивали своју послушност од срца. Желели су и на тај начин да одобровоље сталне немире најсроднијих никада не марећи за своје жеље. Заправо, родитељи им нису умрли када су били деца него када су они пожелели да развију своје постојање изван устаљеног породичног досега са увек климавим и пребацујућим кидисањем. Тада је умро однос који се показао да никада није ни био живим. Гледано хоризонтално, обоје се никада ни за шта нису консултовали од стране својих породица, , а њихово извршавање задатака се никада није доводило под питање.

Једнога дана О. О. је као мала девојчица питала своје родитеље: „Да ли могу имати мачку?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума као мали дечак питао своје родитеље: „Да ли могу имати пса?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. После десет година О. О. је питала своје родитеље: „Да ли могу имати момка?“, а они су јој одговорили: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је на свом крају универзума питао своје родитеље: „Да ли могу имати девојку?“, а они су му одговорили: „Није још време!“. Када је пожелела пријатељицу добила је: „Није још време!“, а када је он пожелео пријатеља чуо је: „Није још време!“. После пет година О. О. је опет стрпљиво питала своје: „Да ли могу имати мужа?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао нестрпљиво своје: „Да ли могу имати жену?“, а они су му рекли: „Није још време!“. Прошло је још две године, и време се ближило тридесетим годинама, а О. О. је питала своје: „Да ли могу имати бебу?“, а они су јој рекли: „Није још време!“. Истог дана Ш. Ш. је питао своје исто питање и добио исти одговор. И тако се њихов умор развијао суровим галопирањем, усидреним сигурним тумором, јер на свако постављено питање добијали су исти одговор. Никада ни за шта у њиховом животу није било време. И то их је страшно поражавало новом гангреном расположења.

Онда су се, као што то бива у великим љубавима, срели на једној радној акцији. Он је иначе радио као обућар а она у једној текстилној фирми. Била је то љубав на први поглед. Заправо, одбојност на први поглед. Али, истина је, тамо где се одбијају карактери, њихове душе се привлаче. Почели су да се друже. Да зависе једно од другог и да се потпаљују могућим замислима како да намерни сусрет учине тобоже случајним, само да се не би осећали наметнутим по оно друго. Нису ни били свесни колико су већ увелико живели другог поред себе када о својим потребама нису ни мислили. Сијасет пута су заборавили да једу и спавају због уношења у лице другог. И тако је отпочео ватромет за чије искре се устајало рано изјутра, пре гласа првих птица, и прослављало сунце са његовим бодежима по целом свету. Почела су писма, исповести, завођења, заједничка читања по парковима и тражења смисла од постојећег у њиховом сад већ двоприродном универзуму. Музика је пленила, нови пријатељ бодрио, а оно мало човечности се гњездило у тесним, орошеним и руменим сједињењима. Црква је заузимала прву позицију у овој складној рубрици. А онда су почеле јаке страсти. Не бомбастичне већ атомске. Није било фалширања у њима. Звери су искочиле из својих катанаца. Али љубав још није изгубила свој компас. Задржала је манире пред тајном звери.

О. О. и Ш. Ш. су били смешан пар. Неспојив. Како физички, тако и психички. Једино им је духовност била заједничка црта. И помало љутог хумора. О. О. је била помало патетична душа склона да преувеличава датум своје смрти. Није волела полемике у којима њена реч није завршна. Била је поприлично сујетна и хормонична. Не хармонична већ хормонична. Неретко агресивна. Али чим би испливала њена нежност, нико се не би више опомињао њених хирова. Имала је грубе црте лица налик каквом пореклу из индијанског племена. Чак се тако и облачила. Христа је заволела од малих ногу. Одгојена на строгој књижевности и слободи. Либерална у ставовима. Ш. Ш. је био шашава душа склона да преувеличава своје тескобе чак и онда када их није било. Волео је дијалоге али је више волео ћутање. У том ћутању не би било зла да је посреди било поучавање уместо увређене сподобе. Искомплексиран фризуром и својим ставовима. Али, чим би испливао његов хумор, свима би опраштао све, и сви би опраштали њему његове испаде. Имао је нежне црте лица налик каквом пореклу из аристократије. Али га је одећа откривала да у њему само беда живи и са њом се тешко поистовећивао. Христа је заволео од малих ногу. Одгојен на строгом моралу и покоравању. Повучен и где не треба.

А онда су дошле нове године за њих. И то веома брзо. Усамљени да се у свему сналазе сами, крчили су пут својим трапавим домишљањима на лицу места у свим проблемима. О. О. је много пута изгубила бебу. То ју је траумирало. Исто као и Ш. Ш. Њихов живот је већ ту почео да осцилира и тестира границе присности. Прошле су бројне године док нису добили прво дете. И ране још нису биле зацељене када су се њихови карактери изменили преко ноћи. Одједном је љубећа другост постала главни проблем у свему. Некадашњи загрљаји су постали замењени бројним и суровим оптужбама на сваких пола минута и сваких пола метара. Нервоза је заменила кисеоник који се стално обнављао у плућима брака, а преосетљивост је постала главна тема свих проговора. Заправо, дијалога није више ни било. Полемисало се само о томе шта је некога у тој заједници до сржи увредило. Од јутра до мрака. И тако свакога дана. Годинама. А онда је дошло на свет друго дете. Али се грчеви нису умањили. Однос се на штакама дечије добре воље одржавао. И само због деце – брак је опстајао. Мада су потребе деце биле главни мотив неспоразума са супругом. Јер чак ни Црква није могла примирити две осетљивости да нађу своје место мира. Немали број пута су стизали на почетак Литургије, и пред вратима завађени, одмах се понижени својом злом вољом, враћали назад у свој дом да наставе сукоб где су стали. У свом браку понајмање су се осећали – слободно. Зато није ни било радости. Осим када би се свако од њих понаособ играо одвојено са својом децом. Мада је лицемерно рећи да у њима није било стида када год би их дечије рукице спојиле, јер су их те исте рукице доживљавале као један организам. Али су обоје били сувише поносни да би признали своје глупости. Тако су остајали неизлечиво хроми годинама.

Њој је све сметало. Од плача детета до начина дисања њеног мужа. Колико је до скора била жељна самопредаје своје љубави, сада се брзо исцрпела. Њена незадовољства ни благодат није могла лако окупати. Он, да би је одобровољио, постао је обезличен. Журећи са посла да јој увек буде при руци испоставило се да је његово присуство најмање пожељно. У духу јадних мајки, и она је знала повремено да окреће децу против оца, или да моли Бога да му душу узме. Срећом, Бог је није слушао. У знак захвалности, он се повлачио, почео да спава на поду, да дозвољава сопствено кржљање само да би једном годишње чуо осмех и спокој своје породице. Сматрао је да за тај моменат вреди толико чекати. Њега је благодат лако проналазила, јер је само са њоме могао да нађе снаге да одапне стреле своје посвећености без роптања. Али, трпљење је носило свој данак, и он се у тајности много пута молио да му Бог узме душу само да његова жена и деца буду добро и задовољно. У томе је видео лакши излаз од једног бедног развода достојног мизерних и огорчених душа. Срећом, Бог га није слушао.

Живели су као подстанари, јер свој кров нису имали. Мењали су послове као господа своја испеглана одела. Али када би остајали насамо, господе у њима није било. Јер више није било љубави. Ш. Ш. је много пута био оптужен за љубавне афере, али се он само слатко смејао. Добро, једном је стварно био очајан и плакао као мало дете доказујући да ниједну аферу није имао. Свестан своје лепоте на такве подлости није рачунао. Додуше, жуљало га је Јеванђеље под јастуком на којем је одговорно спавао, али иначе ко зна у какве демоне би претворио своје фантазије. Некадашња љубомора која је њега опседала, сада је прождирала О. О., и све то, наравно у духу увређене женствености, тотално без основа. О. О. није била фригидна, али је постајала досадна са једним истим клеветама. Није имала на чему да пребацује па је измшљала разне трикове. Ш. Ш. је наслућивао да онај ко више оптужује за неке ствари да сам постаје подложан сумњи за оно за шта оптужује јер ће онај ко изобличава сам то пре учинити ако већ није. Тако су се њих двоје досађивали. Не знајући шта ће са собом јер су превише времена проводили заједно да је то постало неподношљиво. Једино је љубав цветала када би један од њих двоје отишао на посао. Онда би О. О. њега стално звала телефоном и цвркутала о добром мужу, а чим би Ш. Ш. дошао кући не би га удостојила погледа. Он је научио живети са тим, мада му је требало много година да научи да прескаче те подвојене препоне где онај ко те воли не може да те смисли поред себе. Он је знао да га она воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. О. О. га није варала, само је била сложени тип жене који није волео једну диоптрију брака. Додуше, није искључивала могућност да ће једном бољу прилику срести али се није губила у маштањима. Живела је за спонтаности. Ако би зацртала да овог часа требају да крену на пут, он би одмах и ван критике почео да се пакује. Њене поступке није доводио у питање. Слепо јој је веровао. А она га је, мучена својим одлукама, годинама претварала у себе не желећи никако да га осамостали да постане лидер о којем је годинама исто тако маштала. Колико га је бодрила да преузме васпитање деце ругајући се његовој плати, толико му је истог часа онемогућавала да он узме главну реч у било чему. Тако је свој брак, поред двоје деце, претворила у васпитање трећег детета – мужа. И Ш. Ш. јој је ласкао само да би добио мало мира, а иначе се гадио сваке њене одлуке која је тако бескруполозно тражила место унижења његовог достојанства. Једино на чему јој је остао дужник је што никада јавно пред трачарама није говорила о његовим недостацима, него само о врлинама.

А онда се десило нешто страшно. Пошто се брак није усавршавао, морао је да назадује. Открили су алкохол. Заправо, обоје су знали укус алкохола од ране младости, али сада су почели да студирају његову шароликост у свим мехуравим детаљима својих изнутрица. У почетку је било дивно. Смејали би се сатима. Љубав се враћала, сексуалан живот освежавао, а деца би поскакивала од радости јер су мислила да се родитељи ради њих играју са њима. Деца нису ни слутила да је производ њихове добре воље на сасвим другима основама. Али, јутра су враћала праву слику назад унутар подераног рама од којег је смислом редовно бежао. Мамурлук и безвоља су уносили толико смутње и неуротичних дахова да су се њихови односи озбиљно уздрмали. Цела трагедија је била у томе што Ш. Ш. није уопште волео укус алкохола, него је пио да би одобровољио О. О. и да би онај дуго чекани моменат њеног некадашњег себедавања, због којег ју је заволео, задржао мало за себе. Његова кривица је била у томе што је и без њеног питања сваки дан куповао алкохол, спремајући је унапред на омамљеност, како би је могао задобити онаквом каквом ју је заволео без пијанства. Ипак, пио је против своје воље, и кварио себи најлепша осећања идући логиком да ако О. О. себе поништава да ће и он себе из љубави према њој поништити. Обоје су били превише себични да би мислили на здравље своје деце, али и на своје здравље које је њиховој деци било потребно да би неко могао о њима бринути. И њихова пијанства су потрајала читавих пет година. Сваки дан. Од јутра до мрака. Галони су се тискали у редовима месецима за свој ударнички јуриш на екстазу. Стари укуси су мамили нове укусе. Тако су убеђивали себе да лакше подносе стварност, да имају више самопоуздања и да нису део паганских хришћана пред којима су волели да просипају мудрост али не и непромишљено просуту чашицу.

Неумесно је рећи да није било покушаја да прекину са овом ђаволољом работом. Али, кризе су их хватале. Нису ни регистровали моменат када су постали зависници. Тело би им подрхтавало. Постајали би лабилни и лако разбољиве природе. Кочоперни за најмањи титрај у ваздуху у којем би тражили лаки повод кроз увек исте свађе и неспоразуме да утоле нову жеђ. Заправо, једва су чекали неки сукоб како би одмах себи направили алиби да покрију повређену част новом флашираном куповином. Ишли су чак и у Цркву, да би започели нови период свог трезноумља, и редовно се причешћивали, али би се увек мало саблазнили када би осетили благи укус алкохола из путира. Као да су чак и у њему тражили знак одобрења да благослове своје лудило називајући га у потаји светим пијанством. А деца су за то време највише испаштала јер своје родитеље нису познавали уопште, нити су они препознавали њихове потребе. Међутим, једног алкохолом пенушавог дана, срце је напрасно отказало код Ш. Ш. Умро је у страшним мукама али веома брзо. О. О. је недељама била у шоку, мада није могла да слаже себе од очекиваног исхода. У његовој груменој укопаности знала је да неће ни она дуго остати у животу ако настави да држи здравице својој огорчености и немоћи. Тек тада је схватила колико је својој деци потребна као мајка. Молитва јој је помогла да нађе отклон својих грозница. И у целој тој трагедији, догодио се парадокс: љубав која је била осуђена на пропаст увећала се опет његовим радикалним дистанцирањем, а опет, да се Ш. Ш. није упокојио деца не би имала ниједног родитеља јер би О. О. и даље држала свој нервозни врч. О. О. је покушавала у томе да извуче неку поуку и од тада више је нико није видео са флашом у руци. А Ш. Ш. је почивао на пола минута и пола метра под земљом од ње и са црвима у себи питао се зашто сада у својој смрти не чује речи: „Није још време!“, али пред тим ћутањем, крепио се још увек чудном сазнању да га О. О. воли али га је бунило што ту љубав никада није затицао у свом присуству него једино у свом одсуству. Повремено би се помолио да му Бог налије коју чашу, да умочи свој прст у бар једну кап свеже наточеног алкохола јер је веома жедан. Срећом, Бог га није слушао…

Advertisements