Борча. Време садашње. Надомак гробља, где се нови мост спаја са земунским тротоаром, лелуја се на ветру једна старобела монтажна кућица. Са унутрашње стране трошног зида, где шумове мишева и ветрова можеш чути као да миришу у топлој олињалој соби, живе спокојно три вештице. Оне не знају да су вештице. И у томе је сва величанственост њиховог постојања. Пред овим зидовима су три вране које пажљиво, готово до инцестуозне сензибилности, негују једна другу. Могу једна другој да фенирају косу или лакирају нокте сатима. Један гутљај кафе се пажљиво срче и мућка у устима пола минута пре него што црна мрља нађе свој тунел. Три вране, три генерације. Стара Д. Д., средовечна Т. Т. и малолетна М. М. И док неко не завири у њихове профиле, све делује синхронизовано. Блаженство је очигледно. Оне су праве и вредне домаћице. Лојалне жене. Које изгарају на сунцу да на њивама зараде свој знојави динар за прљаве рачуне који увек кашљу преко поштара на исти начин. Осетљиве на сваку муву у простору, избегавају конфликте са другим људима, и држе спокојност до свог поретка. Заправо, поредак је све што имају. Негују га као што пчеле негују своју матицу или мрави своју краљицу. Ако им неко наруши поредак, у томе виде сву фаталност за своје постојање. Настаје смутња, настаје немир, настаје бол. Душевно крварење. Као када би детету замишљеном у његовој игри одузео једину играчку. Тада настаје хаос.

Д. Д. је дивна насмејана старица која је са својих 6о. година успела да задржи атрактиван изглед. У страху од смрти непрестано фарба косу у црну боју чак и када нема ниједне седе власи у видокругу. Пензију је стекла поштеним радом. Воли да ради. Никада није без посла у рукама. Мужа је отровала злом вољом пре 30. година па се више и не сећа како то изгледа бити удовицом. Не иде у Цркву у страху да не чује своју кривицу. Остала је привржена испразним маштањима да ће једном безбрижно дочекати још већу старост. Обожава да се сунча од јутра до мрака. Укус алкохола јој се згадио. Живи за звоно телефона, јер тада, осећајући се посебно важном, напушта панично сва своја задужења да би нашла слушалицу. Има експлозиван глас. Прва љубав јој је магија, а страст – владање људима.

Т. Т. је дивна преозбиљна средовечна жена касних 40. година која се никада није борила за своја права. Не јер је била скромна него да би могла да глуми осујећену жртву пред свима тражећи милост разумевања и пажње на тај начин. Она нема страх од смрти, јер и не зна да је смртна. Воли да ради само оно што мора да ради. У свему осталом се показује индиферентном. Упуштала се у разне афере па је сада уморна од мушког рода. Мужа је оставила чим је само једном подигао тон који није ни био упућен њој већ изгубљеној утакмици његовог омиљеног фудбалског тима. Она се у томе нашла прозваном. Обожава да лежи по цео дан у кревету ван домашаја сунца и људи. Воли укус пива. Телефон јој је увек угашен, јер не воли да је узнемиравају, мада је задњи позив имала пре четири године. Има смирен глас. Прва љубав јој је теологија, а страст – владање знањима.

М. М. је дивна стидљива девојчица са својих 14. година. Стидљива само док не покаже своје чељусти. Устручава се само до оне границе када унапред предвиђа да ли ће бити укорена за нешто. Не воли ништа да ради, ни да учи. Никада није имала момка али редовно посећује порнографске сајтове. Оца није упознала јер није ни имала, нити желела прилику. У свему се осећа увређеном, чак и када је неко поздрави безазлено на улици. Обожава да спава до касно у подне изван досега било каквог покрета одговорности. Није пробала ни дуван, ни алкохол. Воли веронауку и музику. Зависна је од интернета и самосликања по цео дан. Нема никакав глас јер само ћутке одмерава. Прва љубав јој је лаж, а страст – владање жељама.

Ова угрожена врста црпи своје постојање на периферији Београда. Мада знају шта је скромност, и шта значи нахранити гладног, када заврше свој час човекољубља, враћају се у своје уморне фотеље да наставе да плету своје лукаве мреже. Свима је у тој резервисаној различитости заједнички један темељ – мржња. Јер се ругају и када добро другоме чине. „Нико им не одговара. Нико им није налик. Сви су против њих. Нико их не разуме.“ И сви би ови ставови имали упоришта када би им било ко долазио у кућу, или, када би оне другима давале шансу да буду позване у госте. Да,  оне дају шансу другима не да њих три некога угосте, него да они који спремају неку гозбу себи дају шансу што су овако велики трио позвали у свој дом. Три борчанске вештице сматрају да чине част другима својом појавом. Као да имамо три анђела који се спремају на пут код Авраама и Саре да их угосте. Или три путника за Емаус од којих је Т. Т. дефинитивно Исус којег друга двојица не препознају. Оне заиста имају магију да се таквима и поставе. А људи се и нехотице осете у тој еуфорији заиста полетним као да су им болесни удови тог момента постали исцељени од осмеха и присуства три нетипичне жене.

Ипак, ниједна од њих није криминалац. Тако чувају своју сувереност. Интимност. Воле да глођу кости својих жртава тако да ниједна не осети време ни час које је прождрано. Да нико не примети. Да се почини зло без увиђаја. Да чак ни жртва не препозна себе као жртву. У томе је сва маестралност. Намећу се само до оне линије у којима могу уделити милостињу свог светог живота. Јер собом дају пример како треба живети. И спремни су да продају душу сатани и да прогласе анонимност као рат и доживотно ако немају свог истомишљеника. У томе је сав њихов тријумф зла и грозоморе. Уствари није, јер магија којом се оне баве има другачију политику – када се други претвори у свог истомишљеника онда га треба протерати у пустињу пропадања. Јер, докле год запомажу што им неко није налик, чим неко поклекне пред таквим учењем, одмах га се одричу. „Сада када си један од нас имаш право да постанеш нечовек.“ Врхунац обезличења. Као да у таквој магијског работи има неке иницијације којом би оне верификовале свој злочин. Тако само лупе рецку и наставе да пију кафу чија биљка из гроба сахрањеног расте. И у томе су грациозно сурове до сваке спокојности. Као када би нека старица избола својим иглама човека до смрти ни због чега а онда безазлено наставила да плете џемпер својим крвавим рукама.

Прошло је десет година како им нико није дошао у госте. Забринуле су се за своју идеологију отуђења. Истина, често су се свађале међу собом око глупих ствари, али то је било само зато да одрже у равнотежи своју магију. Повремени сукоби између три вештице нису настајали као последица презира него као последица тренинга, али и симпатије једне према другим двема. Међутим, једнога дана, на њихова врата закуцао је странац. Неки младић по имену К. К. којем је џангризавост вирила из џепова али се понашао увиђајно до сваке напетости. Оне су се одушевиле. Колико његовом лепотом, толико и његовим знањем и манирима. По свом вештичијем интелекту одмах су знале да је пред њима извештачен човек, али баш зато што је глумио увиђајност привлачио их је све три својим лажним шармом. Заправо, К. К. је био стидљив жутокљунац раних 30. година који је понајмање знао за смиреност. Али, из необично дочеканог гостопримства све у чему би показао покрет, оне би се смејале као да је најдуховитију ствар учинио. Ни сам К. К. није знао где је дошао. Требао је да им понуди у продају неке ствари али се одједном заборавио. Импоновало му је што су му три жене показивале толико погледа и пажње. Чак би се могло рећи да је свака од њих оживела своје древне пожуде до непријатне сервилности по његову нарав. Обзиром да је дошао рано изјутра није ни приметио када је дошла ноћ. Вештице су га дуго убеђивале да преспава код њих и он се страшно колебао, јер је заиста далеко живео. А онда је заспао. Имао је осећај да су му нешто ставили у послужење, али сан је губио свој шпил са картама. И сан је толико дуго трајао да није ни приметио да је остао са њима да живи скоро десет година. А онда се једног дана пробудио.

К. К. је почео у тајности да мисли својом главом. Знао је ко су жене пред њим али их није препознавао. Више се чудио својој статичности за све те године суживота у којима их је издржавао. Осећао се некако сломљено, готово силовано. Као да је био држан у подруму до изнемоглости где су се над њим све три иживљавале вековима да би га у свој ред примиле. Али он није знао да ли је то истина. Сувише се сјединио са њима. И од тога часа је почео другачије са њима да говори. Није више било поретка. Сада је њему све сметало. И три вештице су се почеле чудити оваквој незахвалности. Јер су му дале све. И онда је К. К. почео да их испитује једну по једну. Да их надгледа и проверава. Да им тера инат. Да се руга њиховом немиру. Да заводи ред и позива људе у њихову кућу. Знајући да су посебно осетљиве на хигијену није хтео да се купа недељама а некада месецима. Свуда је правио неред и буку. Храну коју би му кувале бацао би просјацима и псима. Знајући да их највише одлазак у Цркву вређа, почео је да одлази на сваку Литургију и да пева тропаре по кући својим храпавим и тамјанским гласом. Ако би Д. Д. хтела да га омађија, ушивала би му у покриваче разне завежљаје праћене бајалицама, али би их он сутрадан одмах спалио. Ако би Т. Т. хтела да га надмудри, цитирала би свете оце и Бибилију, али би он одмах поцепао све њене књиге знајући колико је везана за њихове корице да ће радије оћутати. Ако би М. М. хтела да му омекша срце почела би да плаче и јадикује, али би јој он одмах лупио шамар и почупао уши. Све у свему К. К. је био незгодне нарави. Прави монструм. И три вештице су га толико волеле да су ради те љубави дуго трпеле неправду. А био је толико посесиван да им није дозвољавао кретање. Али то није могло дуго потрајати.

Уложиле су године да конструишу савршени план како да га отерају. Али он као да им је постао налик, попут четвртог вешца увек би нашао могућност да осујети и најсавршенију намеру. Због тога су страшно патиле. Једнога дана дошле су на следећу идеју: ако не могу оне њега да истерају, оне ће пронаћи нови дом. И тако су учиниле чекајући прву прилику његове непажње када ће се искрасти. Када се К. К. једног јутра тргао усред своје постеље, кафа на коју је размажено навикао га није чекала, глас на који је навикао га није будио. Али, К. К. није био нимало збуњен. Знао је да су већ отишле. Отишао је у купатило да се истушира и обрије. Чим је доручковао и мало се расанио, са првом снагом узео је секиру и сав остали алат и размонтирао кућу. То је трајало таман толико до изласка његове нове браде. Био је помало тужан чудећи се толикој љубави три вештице да га у њих претворе. Провео је десет година са њима да их одобровољи али није успео. Служио им је ћутке од јутра до мрака подносећи њихов терор и жегу. Њихова истрајност је била толико велика да су га толико волеле да нису ниједном пожелеле да се одрекну своје умоболести. Још му је одзвањало у ушима „да су му дале све“. Јесте, дали су му све, али све осим истине. Када је завршио свој посао и почистио сав отпад, позвао је свештенике и објаснио како жели да се на том месту изгради Црква, да ће радо поклонити свој део плаца и још додати свог новца за градњу а да ће он себи наћи нови дом. Када су га одушевљени свештеници жељни донација питали које име да уклешу на плочи за ктиторе, само је тихо рекао: „Ја Сам Онај Који Јесам“ а онда је пред њима нестао.

Advertisements