П. М. је био занимљиво дете. Просто је био превише упадљив својом бистрином. Коса као да му је расла из чела, имао је повелики нос и клемпаве уши које је увек крио полудугом уљем натопљеном косом. Родом је био из Сарајева одакле је пребегао као избеглица за време рата 90-тих у Београд. Захваљујући својој природности и одличном смислу за хумор, веома лако се адаптирао делећи сиви асфалт са искомплексираном београдском децом. Нико од његових београдских вршњака није знао шта је то рат и шта то значи бити избеглица. За разлику од друге деце са којом је делио ту прогнану судбину, вероватно због доброг карактера и оригиналних досетки, није наишао на дискриминацију. Мало ко зна да су управо српска деца фрустрирала другу децу, у неком расистичком духу, која су долазила са запаљених или конфискованих огњишта. П. М. је потицао из изузетно побожне породице која је и у добру и у злу исповедала Бога. А витка линија скромности је бројала његове мале кораке где год се радознало кретао по плочницима тек зачете младости на туђем простору.

Док П. М. и његова породица нису мало стали на финансијске ноге, живели су код тетке и тече по његовом оцу, али та харизма предусретљивог доброчинства није дуго трајала. Као што то у многим судбинама бива, постали су терет самим присуством чак и међу најрођенијима. Отац је почео да ради по биртијама као и мајка, повремено плаћајући рекет убирачима добре воље праведника. П. М. ништа од тога није смућивало да остане карактер од детета и добар ученик. Да бар некако надокнади зној и понижење својих родитеља. Брзо је растао и у маниру младих бутновника тражио свој стил и израз. Задржавши сарајевску петљу у себи, ипак је Београд испијао из њега сећања којима је некада давно пре рата безазлено жуборио. Уписао је ветеринарску школу силом прилика да би барем негде некоме припадао. Али се и ту одликовао великим талентом. А ни одабир пријатеља није каснио. Можда је цео проблем код њега био у томе што је умишљао да свима може бити пријатељем, али ценио је више добар осмех од непотребних одмеравања. И поучен искуствима његовог оца – дубоко је презирао људе који не умеју да пију или који довољно не поштују себе.

Досаду је П. М. сматрао за главног убицу. Усиљеност у дијалогу понајвише. Ако се није могао осећати природно и ако са неким није могао поделити здравицу лепе речи, сматрао је да је његово време протраћено, да је он сам обезвређен. Једно време се вуцарао са клошарима који су га стварно волели, али он није желео да га воле они са којима није имао шта да прича. Желео је да се усавршава а да га нико у томе не спутава. Приче су му биле главна преокупација. Сваку реч коју је изговарао граничила се између светости и оргазма. Толико је себи давао на значају и у томе није видео ништа лоше. Брзо би гутао и избацивао димове колико се некако грозничаво држао својих нервозних монолога у којима је пажљиво тражио место смисла. И људи су падали на његов шарм који се изливао са готово женствених усана. Али, тамо где са неким не би  могао да доживи размену, или би осећао притисак непријатности који му указује на неке његове погрешке, то је сматрао светогрђем и највећим ударцем по своје постојање. Управо је сав пакао за њега био у нелагодном ћутању са неким пред којим су све његове приче испричане и пред којима он не може да фасцинира више иког. Зато се ни на једном човеку није дуго задржавао да би могао непознатима изнова откривати царство свога лика и дела.

Као млади тек навршени осамнаестогодишњак окушао је своје снаге у позоришту „Дадов“. Брзо је постао међу првима. Ипак се таленат не може сакрити, а у овој димензији, која се за њега тек откривала, он је нашао светове у којима се вечно може доказивати. И сви ти аплаузи који су се бесомучно низали, нису му толико импоновали колико свест да је нашао своје срце у позоришту. Није попут других поклекао да глуми престиж ван сцене. Али је било помало забрињавајуће до ког стадијума се уносио у своје ликове које је требао да одигра. Једном је толико срастао са својим ликом да није ни осетио како му је приликом једне незгоде ексер пробио целу шаку када се налазио на сцени. Тек када је одиграо своју улогу и почео да ментално излази из ње, крв је почела да липти. Дотад као да је и сопственој крви забранио циркулисање док он не заврши своје драмско дело пред уваженом публиком. Већ се ту могла назрети нека његова радикална искључивост којој није придавао превише пажње. А да је помало глумио добру вољу није крио.

П. М. је имао пуно пријатеља. Превише. Али је само са двоје неговао специфичан однос. Била је то Ј. С. дивна тамнопута девојка буљавих очију која је имала подочњаке до колена и толико оштећену косу да се некада чинило да на глави има више сена него власи. Поред ње ту је био Е. Р., леп момак проблематичног карактера који је на спекулацијама градио свој имиџ и освајао бројне људе својим јуродивим смислом за хумор. Сво троје су се упознали у позоришту. Ова необична глумачка тројка је неговала нежност чија присност се није могла лако именовати. Ту је толико свако сваког волео да је то ишло до посесивности ако би се неко четврти хтео нагнути над односом малог триа. Проблем је почео да настаје када је посесивност кидисала унутар њиховог малог храма. Некада се чинило да Е. Р. толико воли П. М. да у томе има нечег хомосексуалног, а опет некада је толико волео Ј. С. да се чинило да у томе има нечег анималног. И сви су имали исте релације према другом спрам себе у тој триади. Али су у томе видели разлог за понос прижељкујући да многи залепе своју зачуђеност за тела њихових појава. П. М. је волео књижевност а полемике о Богу су га занимале само до оне границе одакле може да преузме искуство за своје улоге. Ј. С. је била детињаства, губила се у јефтиним психолошким часописима, а теологија је никада није занимала сматрајући је дрогом наивних. Е. Р. није знао за Бога док се П. М. није умешао у његов живот, и он је једини имао отвореност да разуме символе вере у живим вредностима света око себе али често није налазио на одобравање своје двојке. Мозгање о смислу живота до касних ноћних сати, читање поезије, слушање крцкавих плоча, припремање скупих јела, излазак у град, писање дугих и многотомних писама чак и након два сата одсуства од оног другог… У свему су били јединствени и један кревет пријатељства делили. Али, колико год да су једни другима чак и везе намештали, никога од намештених у овај кревет заједништва нису пуштали. Све до једног дана.

После доста година у П. М. се нешто преломило. Нагло и без пардона. Осетио је своје нагоне јаче него икад. Током летовања са Ј. С. када Е. Р. није био присутан догодила се обострана авантура која је емоције и страсти понела за собом у експлозиван вртлог. Неочекивано. И баш због те неочекиваности родила се једна неизвесност која је потпаљивала да се велика љубав роди чији осмех је распростирао своју безазленост до далекосежних океана. Међутим, по повратку у Београд, трећем пријатељу Е. Р. нису открили своју тајну. Оно што је за њих двоје био извор светлости, за трећег је био извор доброг вица. У тој тајни су се кикотали надајући се да ће Е. Р. приметити неку промену како би и њега насмејали. Али, Е. Р. није био наиван. Знао је за промену. Није га болела љубав у којој наједном за њега није било места, него што је такво затајивање нарушило поредак некадашњег триа. Границе троугла су пукле. То га је поразило. Као да је преко другог сазнао за венчање најбољег пријатеља на које није био ни позван. Тако се осећао. Ипак, П. М. у тим категоријама није размишљао. Поред уписа на ФДУ и испита који су га чекали у Новом Саду, и тек започете романсе са Ј. С., која је очито све те девичанске године само чекала погодну прилику којег ће од њих двојице коначно задобити, није имао ни воље ни снаге да се више бави нарушеним осећањима свог пријатеља. Али да би још мало живео у илузији старе тројичне славе, Е. Р. је наставио да глуми незнање тајне само да би се још мало осетио пожељним. Али, то се није догађало. Троугао је постао права линија која је за Е. Р. означавала прекид откуцаја сопственог срца у болници својих осећања.

П. М. се одавно формирао у стаситог човека. Постао је професионални глумац који се опробао у бројним филмским улогама. Избегавао је утопије. За разлику од неких колега одрекао се Бога чак и несвесно. Већу веру је полагао у своје умеће неголи у побожност са којом је дошао у велики град када га је пожар са ратишта гонио. Штавише, ко год је покушао да му посведочи своје искуство вере, он је први то искуство проглашавао глумом. Усред бројних људи којима је увек био окружен, након доста оседелих година, постао је усамљен човек чију тескобу ни аплаузи нису могли разуверити. Имао је чак сличан синдром који је красио неке комичаре а то је да се поприлично плашио преозбиљних људи. Ј. С. је изгубила оба пријатеља. Одрекла се многих сећања у којима је неговала своју лепоту дружељубивости. Свест о Богу никада није неговала, па није ни осетила да је нешто изгубила. Никада се није осећала усамљеном јер је била бестидно комуникативна. А П. М. је преварила првом приликом његовог одсуства и сломила му срце. Када год П. М. није имао довољно жалости да оживи неки трагичан лик у себи за неку улогу, увек би се присећао Ј. С. и сузе би му саме навирале. Да би кажњавао себе за нешто у чему није био крив, једно време је нашао девојку која је невероватно личила на Ј. С., али та замена није могла дуго опстати на сцени емоција. Е. Р. је нестао без трага. Неки говоре да је толико био огорчен да је имао склоности ка самоубиству. Други су спекулисали у његовом маниру да је само био превише осетљив и да је због тога нашао веру у Бога.

Данас су сво троје родитељи своје деце, имају стална запослења са уредним рачунима у грамзивим банкама и живе брзим темпом. У целом том троуглу ова три глумца су одавно сахранили своје пријатељство. Нико се више не сећа никога. А ако се и сети, не би знао шта са том сетом да ради. Једино што више нема ни линије да бар неко повремено у тим сећањима поскочи аритмијом молитве за оног другог. Осим ако неко од њих то, у маниру старе прећутаности,  не ради тајно…

Advertisements