Т. Ф. је потицао из богате породице. Бројне генерације из његове лозе су још пре његовог рођења поседовале пуно земље у Србији. Родитељи су имали велики углед и моћ по чијем спомену имена су већ били препознатљиви у елитним борделима разноокупљајућих снобова. По занимању обоје су били новинари који нису зависили од свог посла. То би могло објаснити употребу опијума који се увек налазио у старомодној закључаној витрини на окупу са остатком драгоценог сервиса. Деда му је држао целу београдску филхармонију само једним погледом ока. Имао је све што се пожелети може и није се колебао да у томе живи пуним срцем. Највише је волео скијање на Јахорини. Па ипак, још као дете, са својом зифт-црном косом и дубокосагледавајућим угљенисаним очима, некако је предосећао да целој тог његовој угодности нешто веома важно измиче: смисао постојања. Његови родитељи се нису волели, па је он брзо дошао до барута познања своје слободе али и своје одбачености. Да би некако надоместио питања која у то време још није разумео, узимао би на себе улоге лажног лудила. Почео је да носи наочаре за сунце, да глуми слепог, и са дединим штапом да удара плочнике у кнез Михајловој улици тобоже тражећи пут ка замишљеном одредишту. На Калемегдану је упознао једну стару циганку која је свако јутро у исто време хранила птице. Само је пред њом скидао наочаре и са њом у исто време постајао најбољи пријатељ. Обзиром да се кретао у црквеном аристократском кружоку, брзо је пожелео, без ичије присиле или посредовања, да стационира и тестира пред лицем смисла своје младо биће на рубовима призренске богословије. Заправо, то и није била његова жеља али је у том позиву нашао своју шансу да прокрчи прву самосталност обзиром да му се жеља да живи у иностранству није остварила.  Тако је змија донела прву спознају: изгубљеност.

На призренској богословији је био као опијен. Одисао је чистом хармонијом свега што би му долазило под руку. Типик, богослужење, молитва, прва аскетска ишчитавања, прва пријатељства са којима је делио прве димове и снове, прве самопроцене да ли се треба држати канонских захтева ако си за Бога само мрав којем је сасвим небитно да ли Му приносиш славски колач на црвено слово или мастурбацију на својој исповести. Све је било потаман. Чак је у надахнутости библијском анализом, почео да носи сличан прстен који је носио цар Соломон на којем је исто попут њега угравирао слова: „И то ће проћи…“. Док није увидео да је змија око њега одиграла коло илузије сијасет пута. Стечено знање му је дало моћ да позна своје заблуде. Након само пар година, одједном је увидео раскорак између онога што се учило и онога што се живело. Не само у богословији, него надасве у Цркви. Одједном му се све учинило као добро осмишљеном режијом на чијем платну филма сви на „плејбек“ понављају обамрло и неискрено своје богослужбене улоге. Није било динамике, није било насмејаног „Алилуја!“. Инситуционализам га је посебно нервирао. А подмукле игре клевета и симонија су га ипак саблажњавале таман толико да прве клице леда заодену његово младо срце. Бога ту није нашао ни у наговештају. И ту је већ почела да га прождире велика криза коју је мислио да ће превладати уписом богословије. Тако је змија донела другу спознају: разочарење.

Улазак на ПБФ је отворио неке нове наде за Т. Ф. које дотад нису постојале. Откривајући мисли великих теолога и отаца цркве, није се одвајао од страница. Шмеман, Флоровски, Афанасјев, Берђајев, Зизјулас, Флоренски, Евдокимов, Вишеславцев, Јанарас,…сви су му они били живи пријатељи у неуронима новосазнања. Некада би знао да прочита до две књиге дневно а некада да комбинује и до десет књига паралелним ишчитавањем. И опет би налазио вишак времена. Богословија није могла да утоли глад коју је на студијама још више проширио. Али је барем са упоредним читањем налазио покој својим трагањима. Јер је сваки нови дан обећавао авантуру откривања новог смисла који је јучерашњи дан прећутао. И тај саморазмак га је крепио. Пио би две литре кафе дневно и пушио три кутије цигарета. Све зарад неиспуштања новообретеног. А поред свега апсорбованог, будући да је имао превелику меморију, живео је за дијалоге са људима којима би поделио парче пронађеног залогаја између зуба два времена. Па ипак, како је време одмицало, а већ су почеле прве седе на глави да се појављују па је Т. Ф. почео да фарба косу и да одлази на заказани педикир, маникир и третман лица, у Т. Ф. се криза само притајила док није почела да свира продужетке на утакмици између његових старих демона. Проблем кризе смисла се није огледао у његовој сумњи у свет достигнутих сазнања, већ што своје одушевљење није могао да подели са светом који од њега то блаженство није ни тражио. Ту му је била најболнија тачка. И можда је то био једини разлог да ни на богословији, ни на ПБФ-у није парадоксално ни нашао Бога о Којем је кроз искуства других само наслућивао. Некако је Бог за њега остао само спољашњи појам чијим сецирањем се наслађивао као да велику благодат на тај начин прима. И са таквим приступом божанственим одајама брзо је постао свештеник. Тако је змија донела трећу спознају: дрога.

Т. Ф. је био дружељубив момак. Држао би километарске монологе на којима је мислио да сви могу трчати његовим маратоном. И сви би падали изнурени док се он за дијалог тек загревао. Имао је пуно пријатеља у Београду. Бар је тако веровао. Никада са њима није прекидао контакт и радовао се сваком сусрету као последњем да би тај момент док траје поштовао светим додиром. Разочаран стањем које је затекао у Цркви, далеко од његове замишљене побожности, која је као и код многих великих умова боловала од идеалистичког, тражио је могућност на којој би могао да каналише свој младалачки бунт. Можда управо у овом чвору лежи одгонетка његове напраситости због које су му многи замерали. Али, ако је теологија била мелем која му вида ране, онда је хероин био дуготражена екстаза коју није затицао у богословској литератури. Симбиоза мантије и хероина је била дугоискана молитва његовог настројења. Заиста се проналазио у том свету. Веровао је да је било могуће бити свештеником који одржава у постојању своје биће загрејаном кашичицом. Јер кашичица је отварала неслућене димензије за које није ни знао да постоје. Коначно је могао сам да ствара богословље без рециклаже постојећих теолошких система. А кашичица би увек мамила новом ватром да је могуће заћи иза теологије још даље. Јер, копајући по себи хероинским маршом бројне тунеле, кроз сваки се посебно и дуго завлачио надајући се коначном изласку на пашу новог откровења. Али тунели су се множили, пролази се гомилали, и иза сваког отвора, чије скучености су постајале све израженије, на крају тунела би само отварале нов тунел. У том бесциљном протоку он је тражио мистична сазнања. И док су његови пријатељи тражили екстазу ради екстазе, он је тражио екстазу ради нових сазнања које више нису биле пасивно излежаване у мртвим словима књига, него је ишчитавао и писао читаве томове у нутринама свог бића. И такво окушање приватне вечности му је импоновало. Најбоље проповеди и Литургије је одржавао у таквом надрогираном стадијуму. Ако би постајао видно неуротичан, нико не би помислио да Т. Ф. управо доживљава кризу због одсуства нове дозе, него би свако од слушалаца сам себе потирао за недостатак већег смисла и одговорности пред свештеником који показује незадовољство млаким животом верника. Тако је змија донела четврту спознају: распадање.

Мантија Т. Ф. није могла да обезбеди излазак из зависности. Штавише, Т. Ф. је почео своју црну одору да користи како би брзо долазио до новца за своје зависничке потребе у хероину. Једном је на свом уобичајеном путу ка дилеру убеђивао таксисту да треба да га буде срамота што од њега „тако часног свештеника“ тражи новац за превоз. И заиста је веровао у своје исказе. Или, док би савршавао свете тајне венчања, на којем би се неки брачни пар радовао својој срећи, и он се радовао са младенцима чекајући прилог за нову дозу. Људи би мислили да се он радује јер воли свој позив, или јер му је драго због нововенчаних, али мотиви његове радости су префригано почивали у нечему другом. Или, док би савршавао свете тајне опела на којем би неки људи оплакивали своје мртве, и он би туговао заједно са њима мислећи на вапај наркомана у њему којег је требало новом дозом утешити. Људи би мислили да он тугује јер воли свој позив, или јер му је заиста жао због губитка, али мотиви његове жалости су префригано почивали у нечему другом. Т. Ф. је губио кормило али своје поступке није доводио у питање. Почео је живети толико раскалашним животом да је упитаност о сопственој одговорности била не само непожељна на нивоу идеје, него је није било уопште ни на нивоу маште. Свакодневна рутина свештеничког позива је само поспешивала да се времена за такво преиспитивање уопште нема. А он је морао писати нове странице у себи које су га мамиле новим ишчитавањима. И управо због те начитаности формирао је свој клан унутар Цркве који га је глорификовао до нивоа новог месије. Сви су га волели, слушали и беспоговорно му веровали. А он се хранио њиховом послушношћу и посвећеношћу. Сматрао је не само да на то има регуларно право, већ да му то право свакако припада. Мамио их је отвореношћу свог бића, указивао како управо у тој нествореној зони почива револуција Духа, али је управо Т. Ф. остао парадоксално затворен и за њих и за Бога. Јер, док су сви ничице падали пред њим дајући му све што имају и јесу, он је стварао сасвим друге планове. Тако је змија донела пету спознају: бахатост.

А онда је доживео циљ своје вере. Није то био Бог. Био је то слом живота. Коначно је кулминирала његова права природа. У том сломљеном јајету изникао је стари Т. Ф. којег је новодрогирани вешто потискивао и избегавао на гозбу сусрета. Од себе није могао побећи. Неискварено дете у њему није желело да буде ликвидирано одлуком суровог двојника. Мада је много пута цепао мантију ругајући се њеној лажи. Два пута су га депортовали у један манастир на лечење. Први пут је бежао од лекара, други пут је бежао ка лекару. Толико се поништио да је заиста веровао да је он тај очекивани антихрист. Срамота је пукла. Пастир је ударен и овце су се разбежале свака у своју парохијску цркву, а неке након тога више никада нису отишле ни у једну. Многи су се саблазнили, али не толико због једног наркомана, колико због глади и жеље да пронађу недостатак свом вођи. Да би неки од њих могли са оправдањем у његовој слабости наставити његову месијанску улогу међу другим аудиторијумом у којем би живели углед, послушност и моћ. Нема човека који се није злурадо саблазнио што је један од највећих богоносаца посрнуо и пао. Јер није људе жуљало што се један свештеник дрогирао, него што је имао буржоаско порекло. Али је чак и ту, у свом паду, успевао многе да превари вештином своје камелеонске камуфлаже и да поносно себе представи као човека великог Духовног ауторитета. Могао је да се раслоји на више улога и да дугорочно у својим одајама ствара нове стратегије, међу којима је најбоља била оличена у томе како другог увести у сопствени пандемонијум теологије и хероина. Тако је змија донела шесту спознају: манипулација.

Међутим, након две деценије узалудног боготражења по богословији, ПБФ-у и парохијском животу цркве, догодило се нешто неочекивано за време писања његовог доктората: Т. Ф. је нашао Бога. Срео га је. Доживео. Лицем ка лицу. Без наркотика, без богословске помпе, без аскетских претензија. Није било ватромета, нити виђења нестворених божанских енергија. Срео га је сасвим једноставно: заљубљено. И Бог није остао равнодушан на његове молитве. Сада је коначно могао да одахне. Сада је све откривено. Сада више нико није морао да га поучава оним што му је пред очима измицало. Сада никоме није морао да говори као месија, нити коме да тумачи Писма. Сада му више није било битно зашто нико не верује у његово покајање када га је он коначно пронашао. Осетио је додир Божији. Живоватреност самог Божијег присуства у тоталности Његове љубави према човеку. Сва Христова чудеса су деловала посве маргинално и смешно, а најпре излишно, пред овим указањем. Он је за себе нашао доказ онога што му је деценијама измицало тамо где је Божије присуство било најочигледније. И све се у њему претворило у свету тишину која опет тражи коначан останак Божији у његовим, толико пута пропалим, избушеним и промењеним, венама. И све доживљене лаж-екстазе су се распршиле пред истинским сједињењем са Својим Творцем. Више није хтео да носи Соломонов прстен, јер није желео да ову љубав Божију прати проклето: „И то ће проћи…“. Није желео да Бог оде од њега више икада. Тек сада је схватио шта је значење његовог постојања и његове мантије. Тек сада је могао да чује жуборење смислова који су му се откривали словима Јеванђеља и символима Литургије. Тек сада је заволео себе као човека и дао детету у њему да спокојно рашири крила превазилазећи и оне који ходају по води. Јер је Бог поред њега! Јер је Бог поред њега! Сада је сам у себи чуо спознају: преображај.

А змија је завидела на његовој искреној радости и од њега сакрила страшну седму спознају: да је Т. Ф. још пре две недеље крај игле лежао у свом кревету и био одавно мртав…

Advertisements