Покушавам некако да лоцирам проблем Торња и упорно ми измиче. Није реч о некој шаблонској обдукцији институционализма, или вештачком рециклирању постојећих критика. Сви смо ми део институционализма чим смо и део Цркве. Овако бих као свештеник говорио (да сам свештеник) свима који нападају Торањ или не разликују њен богослужбени стожер од бирократског тела. И сам сам уморан од безбројних препирки на моралном, онтолошком, расколничком, сујетном, националном, и каквом све већ нивоу. Али, евидентно је да је Торањ изгубио контакт, да нема јасну оријентацију, и да га махом само финансијски дефекти нумеришу.

Последњих неколико година, медији крвожедно живе за повећање тиража и „онлајн“ посећености избацивањем разноразних наслова. У свима њима јасно је изражена злурада мотивација да се под наводним очувањем моралних вредности изобличи постојећа канцерогеност. То је одувек био задатак теолога и философа, ништа мање књижевника, па чак и психолога који су увек ишли корак даље, а ето, новинари мисле да су они та недостајаћа пророчка скала која има силу и власт да констатује и нивелише ко се треба бацити у арену међу лавове а ко треба преживети. Чак и у име већег смисла?! Ако арена није синоним МУП-а или килавог правосуђа, онда је сигурно оличење незадовољства народа како би се повећала она стара грозомора: „Распни га, распни!“. У том патолошком кружоку, бројне редакције су предњачиле годинама лајући увијено или отворено. Са брњицом или без, беснило је било изражено без одговарајућег медицинског третмана да се неке болести санирају. Преко ноћи се појавила армија ботова и разних инсајдера. Када се новинари испуцају у политичком аранжману, где је увек била свежа крв, онда би се окретали против Цркве која својом пасивношћу није пружала никакав отпор, као када би клинци лупали чврге пензионеру који се не миче од своје старости.

Па ипак, за оне који се крећу у таквом црквеном миљеу, немогуће је не доћи до питања ко су дотични инсајдери, јер уз мало фикције али много више добре обавештености, произносили су толико интимне ствари као „дефинитивно беспоговорне“, у чије ставове су се могли осведочити провером и они који не долазе из клеветничке бранше. Тако да је истинита пословица да „где има дима и ватре“, јер новинари никада нису нападали оно што је чист производ маште, него присутне, евидентне сваком црквеном човеку, ствари. Могли су на полуистине додавати целе лажи, али ни то није било сасвим дистанцирање од проблема, јер се од неког проблема увек конкретно полазило. Али, буве су се бацале и тамо где не треба чешање да постоји.

Оно што поприлично треба да забрине сваког ко се декларише хришћанином, јесу само нека од следећих питања:

  • Где пасивност Торња води? Ако није пасиван, у чему је толико превише активан?
  • Којим се то текућим проблемима бави? Мисионарење је на задовољавајућем нивоу али одсуство критичке свести код својих верника је маргинализовано, и чак непожељно.
  • Какав доток кисеоника Торањ подаје својим верницима? Осим позива на богослужбени живот, могу ли верници учестовати и у неким другим сегментима црквеног постојања?
  • Зашто је Торањ цело своје постојање свео на лаж-котирање да је све „изузетно функционалног“ карактера, и на алармантно брзописање „ограђујућег става“ када год га неко узме у уста? Осим медијског рата, Торањ није заузео никакав други гард осим инфузије на већ постојећим вековним и вишевековним системима. Као да се Торањ упорно труди да задржи своју неутралност а опет се у све меша? Може ли се тако седети на две столице?
  • Зашто једна иста лица паразитирају унутар Торња вешто кријући своја лица а да много њих зна чија су имена и дела умешана у одређене афере, криминал, злоупотребу положаја, психичког насиља, итд.? Рецимо, имамо једну зграду унутар Торња од које се створила читава фама као да је реч о легализованој јавној кући. Ту, „према изворима блиским редакцијама“, свако свакога њушка, одмерава, искоришћава или држи на дистанци. Свако мешетари. Али, где су закони? Где су референце? Да ли су уопште потребни? Када би свако имао срце и радио свој посао, ни закона ни референци не би били потребни. Али, зато што мало ко има срце и мало ко ради свој посао, закони и референце би требали да постоје. Мало ко је ушао и изашао из те зграде унутар Торња без неког тешког осећаја, некад дефинисане а некад недефинисане, тескобе. Ствар се сувише отела контроли. Промовишу се до апсурдности сасвим периферни сегменти постојања верског живота самом Црквом.
  • О каквом претерано осетљивом очувању репутације Торња се ради? Зар је било ко поштеђен критике? Ако неко греши – није ли дужност руководства да утиче? Ако ли не греши – није ли дужност надређених епископских инстанци да санкционише клеветнике? Али, данас, као да је врх Торња сујетно осетљив на било какав критички дискурс. Као да су посебан гето унутар Цркве. Јер, нити се хришћани шта питају, нити имају права да се питају а да не доживе отклон и саботажу. Ствари су толико поремећене да је било прегршт ситуација да Торањ брани своју репутацију не само пред претећима већ и пред онима који јој желе добро. Не само од стране оних који су отворено против Цркве, него и од стране оних који су за Цркву пуним срцем. Све зарад имагинарне угрожености владајућих. Због поистовећености личности и положаја. На крају, због комплекса несмењивости у аутентичном политичком маниру.

Почнимо само од разних непрепознавања нове свеже снаге које би својим еланом покушале да понуде нешто ново у димензијама искуства Цркве. Наравно, ново је увек носило ризик могуће нове утопије. Најпре, „Ново “ је увек било претеће по свом садржају за староседеоце, за ушушкане у једне исте позиције. Тако је и Христос био одбачен од својих јер је рушио постојећи поредак новитетима. И ако нешто не долази директно од Торња, да ли се то неминовно мора протумачити као атак против истог? Конзверватизам је тако донео херметизам. Обамрлост и пасивност. Нове снаге су осакаћене самим уласком у окриље мајке Цркве, јер је мерило односа и квалитета заменио поданички менталитет који јерархија, чак и под навалом интриге и страсти, подиже против своје деце. Можда је крв падала нерадо али је падала свакако. Није, дакле, нужно све уоквирено резигнацијом неких који нису успели да реализују своје дарове чак и унутар ње. Постоји једна болна констатација, увиђање протока бесмисла, усред нутрина институционализма од које се очекује да не замени светотајанственост али да бар посведочи примљено искуство као продужена рука историје на путу ка есхатолошком спасењу.

Почнимо и са епископима. Зашто су они толико активни у својим обавезама да су за обичне смртнике пасивни, резервисани, недоступни? Зашто су толико активни ако су у оном најпотребнијем пасивни? Зашто је данас незамисливо видети епископа у градском превозу или међу људима на улици? Готово недостижна божанства од којих само треба стрепети? За кога се пишу толики извештаји када им је глава, као и многим органима у озлоглашеној патријаршији, непрестано уроњена у папирологију? Како ће другог видети ако су толико обремењени и на другим нивоима? Колико година треба да прође да неко за живота дочека пријем код епископа од свега пар минута? Годину, пет, десет, петнаест? И како ће за пар минута „скупо одвојеног времена“ да дају неку процену какав човек пред њима долази у посету? Зар је то та толико пренаглашена беседа о заједничарењу? Или, колико се то мораш приближити некоме а да не постанеш „пословна пратња“? Где су границе? Где је то сусретање другог о којем су бројни епископи, свештеници и теолози писали своје нестворене докторате? За кога су их писали ако папир негде хвата прашину док они живе издвојено од проповеданог? Како се уопште очекује било чија мобилизација савести, тај исконски вапај за већим смислом и Архисмисленим, ако нема повратне информације, узајамног односа, одјека људскости?

Када ће владајућа елита, увек спремна на дизање свог аристократског кажипрста на оптужбу, да укине своје касте и кланове? Не само што не дају онима ван Цркве да до њих нађу пролаз, него су постали непропустљиви и за оне унутар Цркве. И није истина да се све врти око новца, али није истина ни да се не врти. Није цела проблематика у скупим аутомобилима, али цела проблематика може бити у одашиљању погрешне поруке. То је препознатљив модус по којем је Црква нажалост стекла своју славу, док о Христовој слави остају споменици и идеали прикљештених примитивним сујеверјем и митологијом која животари на сувопарном традиционализму. Шта човек може више да уради да се не осећа навалентно самом појавом пред савременим апостолским наследницима? Јер, уместо да се човек осећа као међу својима, добија притисак као да је пред синедрионом којем мора да полаже рачуна сваки пут када изнесе неки лични став. Зашто подређени полажу рачуна а надређени не полажу никоме? О каквим се све играма и полугама власти ради? По ком параметру такви изграђени системи опстају, и до које границе дозвољавају једни другима мешање? Због чега многима плата, три или четири пута изнад просечне плате грађана, није довољна? Чему додатна пословања? Чему затајивања ако су руке чисте? На крају крајева, све је то сасвим небитно, јер се и оваква питања могу уврстити у могући корпус новинарских оговарања. Али, зашто нема једног нормалног односа? Зашто се хришћани информишу преко жуте штампе уместо да им се сами епископи обрате? Зато што им се ради боље контроле забрањује размишљање. Или је пасивност узела свој данак за бројне деценије уназад али и унапред.

Треба подвући да више нису таква времена да људи расту у саксијама и да не знају шта се дешава. Постале су излизане игре „глувих телефона“ и прешалтавање на другу везу ако ти нешто треба, са везе на везу. Али док у неким стварима још неко везу и добије, јер има препоруку или „бољу конекцију“, у стварима свештеничким неко само добије константно заузеће и блокаду. Мало разумних се узбуђује иснајдерским интерпретацијама које наравно алудирају на плитки сензационализам. Треба заћи иза кулиса огољеног. Ако су епископи та централна брана која је задужена за све, поставља се логично питање: да ли су постали налик чекању анђела који једном годишње замути воду да би неко добио исцељење? Јер док дођеш на ред други преко везе добију пријем и положај. А вода остаје замућена свакако и то је садржај који се пласира у јавност. Не пласира се онај који чека и нема човека. Још мање се пласира онај који је преко махинације дошао до користи. Нико не апелује на чаробни штапић већ на више одговорности на мало фронтова. Неумесно је добрим вољама, орних за акцију и реакцију, кастрирати могућности или их оптуживати за запомагање. Милостиви Самарјанин није оптуживао лежећег за лењост или пропаст. Човек не губи ништа од своје људскости и када приноси вапај конкретног проблема који га мучи, али и када приноси вапај недостајећег смисла. Још је мање умесно да сиромашни постају раме за плакање онима којима прелива. Није то свест плачижена већ бестидност монопола. Наравно, постоје узроци и последице које ванредно уносе поремећај смисла, али и изазов да он нађе свој изгубљени прамац, али како ће се то десити ако свако упорно избегава своју одговорност?

Истина, нисмо сви исти, не могу се сви епископи и свештеници гурнути у исти кош, нити свако баца камен истом снагом, нити свако има добре ветрове. Није до оног који се труди, али није ни сваки труд за потцењивање. На две ствари ипак уплашени врх Торња треба упозорити: фобије су страшан комплекс. Нарочито кад си на положају. На саборима присности многи глуме преподобност која им није потребна. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге у име веће људскости или смисла – отуђење остаје. А тим отуђењем неће пуно помоћи ни паничном очувању репутације Торња, нити верницима који у њиховом подножију очекују минималан преокрет.

13419031_1183443695021906_611621466884345118_n

Advertisements