– „Оче, понови туру!“ – допирао је наручујући глас из баште

– „Стиже!“ – пресрео је без опозива одлучан став младог шанкера

У чувеној Тополској улици надомак Каленић пијаце, где се чини да зелено пролеће никада не пролази и када је најхладнија јесен обучена у прве наранџасте промрзлине, налази се кафетерија „Момент“ у свом смежураном сутурену. Омиљено свратиште свих изгубљених и пронађених душа. Ако вас је жена оставила, имате проблем са порезом, докони сте, „Момент“ има решење за вас. Чак и када пијете на црту. У „Моменту“ ако сте дошли као странац брзо ћете постати пријатељ са свима. Сви су дружељубиви. Сви умеју да саосећају. Осим понеког чудака који ту долази годинама да срче једну кафу цео дан јер за другу пара нема, или оних који траже гностичка поглавља у прљавој штампи надајући се откровењима које је и новинарима промакло. „Момент“ је једино место које окупља људе у једну целину чинећи један момент лепим или што је најважније понајмање моментом самим. Неко би помислио да када Цркве не би било да би ова кафетерија неминовно постала стубом њене замене. Има ту разног света: од глумаца и естрадних личности до свештеника и навијача који вредно испијају галоне да буду спремни за нову утакмицу, једни са својим парохијанима а други са својим дербијем.

Наш јунак је ту дошао сплетом околности. Био му је потребан новац којим би плаћао своје студије и обезбедио парче залогаја за неки центиметар црева.  Пред нама је Г. Г. Лепа млада икона од 22. године са челично плавим очима. Глуп као ноћ (шта год то значило!). Г. Г. је тек уписао Богословски Факултет. Своја предавања је схватио стравично-посвећеном дисциплином. Будилник који би навијао рано изјутра толико би му пресекао нервни систем да је истог часа скакао из кревета као да су трубе Јерихонске дошле да му одрубе главу. Ако не би отишао на једно богослужење или предавање, фатално је то доживљавао као издају Божије љубави. Г. Г. је био потпаљен аскетском материјом. Јео ју је као што пећ једе дрва беспоштедно. И невероватно је посртао. Од њега није било трапавијег човека са својим радозналим беоњачама. Узео је на себе подвиг ћутања три године колико је тамо радио. Једни су мислили да је глувонем, други да се прави луд, трећи да је глуп, четврти да је преварант. Наравно, Г. Г. је говорио али не са сваким. Није свакоме давао своје ћутање, као што није свакоме давао своје причање. Када би се олако саблажњавао, трчао је у магацин да се моли. Ту је умишљао невероватну благодат окретајући бројанице свог можданог венца. Често би тамо трчао. И када су га слали у магацин, он се радовао као да је добио послушање у манастиру, или, да помаже у олтару. Заиста је био чудан тај Г. Г. Ипак, две ствари су највише вређале госте: његова затвореност и његово доношење књига. За сваку избачену туру за шанком, он би панично одмах вадио књигу да се не изгуби где је стао. Посреди није била глад за његовим сазнањима, него страх од људи, бојазан да ће га повредити својим захтевима. Заправо, крио се иза својих књига као што се неке жене крију иза својих марама. Али док жене крију марамом свој стид, Г. Г. је књигама крио своје недостатке. А већи притисак је себи на тај начин стварао, јер су гости поверовали да је заиста свет човек пред њима. Он се у том грчењу наслађивао сликом о себи са којом није умео да живи. Г. Г. се радовао таквим радозналим посматрањима по себи. Сви су користили интернет и мобилне телефоне, а он даље од књига није видео. Сви су говорили о женама, политици, пословима, путовањима, а он ништа осим Бога није знао.

На челу тог сабора доминирао је М. Ч. Главни шанкер са својих 28. година. Због алкохола изгледао је дупло старије. По опредељењу атеист али душа од човека. Њега су сви волели јер је презирао лаж и људе зле воље. Г. Г. га је доживљавао као старијег брата. М. Ч. није био равнодушан и имао је неку чудну особину да Г. Г. пита за неки библијски став када год је требао да смува нову девојку. М. Ч. није волео крутост младог Г. Г. али је својом добротом лако допирао до најинтимнијих слојева Г. Г. Од њега се Г. Г. учио људскости коју је њему недостајала. И чудио се дуализму због чега светитељи толико истрајавају на отписаности незнабожаца када је пред њим стајао свети човек који за Бога уопште није знао. Г. Г. као да се негде у дубини себе жалостио што овакву племенитост са својом вером није поседовао. Схватао је да има веру али да му нешто главно измиче. Знао је за искуство Духа Светога али као да је нека пуноћа избегавала сусрет упорно. Пар пута је остао поражен када је М. Ч. одбио да изнесе поруџбину, јер би у том тренутку био замишљен пропадањем људи: „Тражиш ми проклету кафу а свет се распада?! Да ли си ти јебено нормалан?“. Такав ниво сензибилности Г. Г. није поседовао. Г. Г. је толико себично мислио на своје спасење да му се остатак света чинио посве небитним. А пред њим је стајао М. Ч. атеиста који је мислио на све осим на самог себе. Такав ниво заузимања за свет од стране једног безбожника који прождире своје срце ради других није могао затећи у аскетским књигама. И то га је ломило на комаде које је покушавао да састави молитвом неуспешно јер би му увек једна крхотина измицала.

И ћутање Г. Г. је дуго трајало. Било му је тешко да пере судове са бројаницом на рукама и молитвом на уснама, али је успевао да достигне рубове – искључивости. Тој искључивости он је приписивао Божије присуство и деловање. Не би чуо музику, жамор, стегу дувана. Ништа. Питање је што ни он није знао где је за то време одсуствовао. После годину дана Г. Г. је мислио да ће његово присуство променити „Момент“, да ће постати свето место посматрајући столпника за шанком који нити говори, нити једе, нити трепће. То се није десило. Сви су задржали своје рутине спрам ове мумије. И Г. Г. је почео полако и опрезно да улази у дијалоге са људима постепено спаљујући своју окорелу воштаност. На његово разочарење,  показало се да су људи много више безопаснији од свести коју је он неговао. На његову згроженост, показало се да су људи много мање грешнији од онога што је он студирао. Тек након годину дана почео је једног по једног уобичајеног госта да пушта у своје срце. Само је тако могао откравити своје заблуде. Јер је дотад живео у убеђењу да су сви осим њега који познаје Бога једино у заблуди. И до тог става не би дошао да није било других конобара и шанкера који су му својим примером показивали да није тешко бити човек чак и усред вреве и бахатости људске. Али, Г. Г. је ипак поносно држао своју резервисаност близу као што полицајац близу руке држи своје оружије правећи се важним својим ингеренцијама.

Једном се догодило нешто чудно. Један пас је залутао. Вучијак. Био је преплашен. Сакрио се испод барских столица. Сви су се чудили. Нико није знао одакле долази. Али, када се власник појавио на вратима, сви су знали и пре обзнане да је он власник, јер је пас почео да цвили. Није било као на филму да музика изгуби свој такт пред тим залеђеним кадром, али је дефинитивно свако престао са својим говором и пићем. Видело се да је власнику непријатно, јер су га сви посматрали са негодовањем. И ћутке се знало да је малтретирао свог пса. Он је толико невешто глумио доброг газду да је то просто вређало све присутне. Брзо је отишао. А пас се није опирао. То је био први пут да је препознатљиви карактер „Момента“ прекинуо са својим протоком лагодности.

Г. Г. су сви ословљавали са „оче“ а једино Ирци, који су ту повремено долазили, са „падре“. Почео је да добија један другачији углед који није одмах подсећао на неку строгу црквену климу. Г. Г. је научио да се смеје. Сад је већ умео да региструје музику, жамор, стегу дувана. Искључивост је почињала да бледи. А књиге су почеле све чешће да остају испод шанка. Некад би га задиркивали, али су га максимално штедели из сажаљења јер је изабрао тежак и бесмислен позив. Некад би одолео, некад не. У другом случају, често је испадао непотребно осетљив. Бранио је своју сујету изговором одбране вере. Мешао је Христа тамо где Христу не би било времена ни места. Али, имао је свој став. И то се другима допадало. Можда су гости и колеге очекивали мало више наивности, неки више суптилности, неки су живели за то да он заигра и запева, али је он брзо учио како да избегне намерна саплитања. Свуда је тражио још увек повод за искушење и смутњу које ће га угрозити и удаљити од богоугодног дела, јер је свој позив схватио спасоносним за цео свет. Заправо, поставља се питање да ли је уопште и учио, јер пре своје 22. године није баш био тако идеалан како се постављао. Повредио је најмање хиљаду људи у свом животу. И колико потрага за смислом, толико више кајање због својих злодела, гурнуле су га ка Христу. Право је чудо како је Г. Г. остао нормалан. Јер је волео теологију кривице више него чоколадне бананице од чијих пуцкетавих корица је поприлично зависио. Када је повредио једног свог најбољег пријатеља, пребивао је у том стадијуму самооптужења читавих пет година док није срео пријатеља. Овај пријатељ је био збуњен његовим сузама и кривицом за нешто што му је одавно опростио. И тај опроштај је за Г. Г. изазвао нову кризу идентитета: шта ће да ради са својом теологијом ако кривице нема? Одједном је изгубио тло под ногама али се опет нашао за шанком у „Моменту“.

Прошле су још две године. Ушло се у трећу. Г. Г. је почео да пије. Да исповеда навијаче са њиховим патриотским очекивањима. Са неким је покушао да прича о руским философима за које никад није чуо. Упознао је пуно жена. Био сведок многих оргијања у тоалету и кокаина за шанком у којима није узимао удела. Чак су му и трубачи досађивали када би их неко довео у касне ноћне сате. Г. Г. се тајанствено мењао. Његова вера се кристалисала на један други начин, разводњавањем у лицима гостију. Не молитвом, не црквом, не богословљем, не књигама, већ једноставним уроњавањем у свет других. Почео је да води белешке инспирисан многим саговорницима, али многи нису успели да завире у те свете списе. „Момент“ је наставио да живи. Многима је „Момент“ постао једини начин постојања који премашује чак оквире породичног живота и жртвоване каријере. Да сабира многе људе на једно место где је свако могао да буде било ко или да буде нико и ништа. Одговорност овде није била пуно добродошла. Али баш због тога, одговорност није ни нестајала. Људи су у неизвештачености својих напитака пројављивали себе какви заиста јесу, и Г. Г. није могао да нађе ниједан грех на нечијем лицу, и то га је посебно жарило попут свеже пољубљене коприве.

Након три године Г. Г. је мистериозно отишао. Нико не зна шта се са њим догодило. Неки су га наводно виђали по другим кафетеријама али се таквим гласинама није могло веровати. Многи су га запамтили. Неки као чудака, неки као лудака, неки као преваранта, неки као глувонемог. А Г. Г. је отишао у манастир. Тамо се још увек моли за људе из „Момента“ који за три године ниједном нису поставили питање о смислу живота, ни о Богу. То је био једини разлог његове увређености. Коначно је нашао грех тог бескруплозног места. Повод да може да напусти своју мисију обрисавши прашину са својих ногу проклињањем кафетерије. Јер га то место није било достојно. Брзо је отишао. А пас у њему којег је мучио није се опирао. То је био први пут да је препознатљиви карактер „Момента“ прекинуо са својим протоком лагодности. Јер је отишао човек, којег су сви волели, да тражи Бога који је већ био међу гостима да му донесе Своје сведочење а да Га он није препознао.

Advertisements