Живот Ј. М. је само личио на живот. Могло би се рећи да је њен живот био све само не ништа налик на живот. То дете је толико пропатило да је још за живота требала бити канонизована у духу аутентичних светих мученица. Али, није јој се дало. Јер, можда је своје мучеништво толико волела да неки вид спољашњег благослова није ни хтела.

Ј. М.  је била симпатична девојчица. Жељна игре и понеког тужакања. Имала је дугу црну косу са увек једним или два репића који су се често међу собом препирали. Одувек је била буцмаста што је одавало неки први лажан утисак да њена сопствена глава не припада њеном телу. У поређењу са великом главом а маленим телом, сва та незграпност је уливала неки вид неповерења или одбојности. Тек улазак у разговор са њом би откривао неки други свет који оном осведоченом јавно није уопште припадао. До те њене нежне стране требало је дуго копати тунеле да би се до таквог злата дошло у подножију њеног грудног коша. Међутим, због навале комплекса по њену младу душу, од малих ногу, негде већ од трећег разреда основне школе, Ј. М. је ово своје друго ја потискивала. Саму себе је гушила да би веома младим цинизмом за тај узраст почела да глуми љубазност а све истанчаније истиче своју префриганост и заједљивост. То ће је неповратно формирати. Једино што је до средње школе научила јесте како да под маском бонтона и понеког осмеха суптилније своје планове спроводи дволичнијом оштрицом. Наравно, несхваћеност од других, који нису кокетирали са њеним злим језицима увек спремних на готовс, морали су продубити ране које је она поносно у самоћи лизала спремајући се за нови напад. Тако да и поред великих притисака, проблем очајања никада није дошао под озбиљнију смотру. Сувише је волела себе да би себи дозвољавала самосажаљење. Било је нечег гротескног у томе.

Па ипак, свуда где би се Ј. М. одважила на неку већу полетност, чак и тамо где није имала лоших намера, вероватно под туђим траумама од њене небриге за оно најинтимније што је једном или више пута повредила, није наилазила на разумевање. Пошто је већ одавно прешла праг своје 20. године схватила је да не може више живети са својом палом природом. Успела је да дође до врхунца засићености од своје патологије. Коначно се пас у њеним венама уморио од сопственог лајања. Свуда је панично тражила решења за свој проблем. Чак је ишла и на предавања из психологије, а једно време је имала и свог личног психотерапеута, али ништа од тога није могло да јој донесе промену којој се грозничаво надала. Није се мирила са злом које је стално затицала у себи. А онда је силом прилика, посредством пар преживелих познаница, јер пријатељице није имала, дошла до светоотачке литературе. Ту су јој се отворили читави хоризонти. Добила је одговоре и на непостављена питања. И узрастала је толико великом брзином да је то било забрињавајуће. Јер, она се за разлику од почетника у вери уопште није губила у неким испразним монашким маштањима, нити је стварала култ од својих духовника, нити глумила спаситеља за нечије приватне ране, нити претеривала са строгим канонским истицањем. Не, била је тотално на земљи, брижна да само негде закон Божији не пропусти. Карте су јој толико ишле на руку да је ухватила последњи воз чак и за свој брак. Готово преко ноћи, чинило јој се, постала је попадија, супруга једног лепог и младог свештеника И. З. Али, управо ту и почиње њен пакао.

И. З. је пореклом био из једног толико непознатог села да је и он сам избрисао име његовог постојања. Имао је велики комплекс самим својим постојањем а у поређењу са његовим пореклом из какве забити потиче и женом која долази из великог Београда, његово село му се чинило Каиновим знаком о којем ће се свуда, па и у лицу његове жене, са стидом говорити. Колико год се трудио да напредује у свим областима, тај умишљени проблем му се враћао као лопов у ноћи и увек на исти начин поткрадао место добре воље у њему. Често је имао оне бесмислене снове како се његовој обнажености сви смеју а таквим сновима је давао неку пророчку интерпретацију да је посреди нагота одраз његове постојбине. Ипак, његово зло није почивало у тој димензији. Због предуслова око рукоположења да мора бити ожењен, он је након многих година постао очајан што ће његов таленат пропасти, и да ће чак Црква много више изгубити, ако што пре не ступи на заслужени трон за који се толико година усавршавао. Ј. М.  је изгледала макар као успутна прилика која ће му у том науму и помоћи. Тако је И. З. оженио Ј. М.  првенствено да би на тај начин започео свој мисионарски пут. Глумио је љубав, показивао нежност, куповао цвеће у романтичном заносу, све оно што није указивало ни на какву сумњу. Али је Ј. М.  веома брзо осетила истински каиш и песницу његове присности и миловања.

У почетку су то биле ситнице, свађе које дођу и прођу као бљескови намрштених муња. Како је време одмицало, један демон је позвао и све остале да населе идеалну јазбину једног свештеника и једне попадије. Почеле су туче, претње, ружне речи. Суседи су глумили незнање пред фењером ослушкивања предстојећих насиља. Ј. М.  се у почетку бранила али је из љубави према њему, или бар оном њему којег је некада давно доживела као лице које никада није ни постојало у тоталности његове свете љубазности, на крају посустала и дозвољавала тлачење. Да ли је ту било силовања, Ј. М.  није хтела говорити. Поучена претходним незнабожачким животом да њено контрирање неће никуда одвести, у име љубави према Христу покушавала је на безброј начина да одобровољи свог мужа. Тешила се тиме да свету ствар чини. Да јој није битно да ли ће бити вољена. Сва се претворила у сервилност и оданост свом светом свештенику за чију репутацију је у очима других живела како би бар на тај начин показала вредност свог постојања. Али, и када би народ хвалио И. З. он би и даље собом заклањао Ј. М.  као посве небитну појаву у свом животу. И да Ј. М. није била сујетна оном мрачном хемисфером каквом је живела у младости, можда би и као пожртвована жена опстала у својој светој моралности. Али, она је кључала ћутањем у којем је примирје одавно сахранио белу заставу.

Проблем је што Ј. М.  није предвидела искорак своје старе славе некадашњег пандемонијума којим је тлачила друге. Почела је да јој се јавља завист што њен муж добија већа признања а да је захваљујући њој он прелазио, а негде и прескакао, и најтеже степенике. Очекивала је да ће вишегодишња љубав донети напретка, да ће и она једном бити завољена, али то поштовање се није догађало. Ипак, на развод није била спремна. Сујетно је знала да ће се имиџ једне попадије због тога изгубити а то јој је више значило неголи љубав мужа према њој. Почела је да се бори за свој имиџ. Намерно је због опонирања свом мужу још помније истраживала богословску литературу којом је себе процењивала и оцењивала. Узгред је подобијала и разне лиценце за успешног психотерапеута. Почела је да одлази на разна предавања по парохијским црквама где би се окупљала црквена елита са одвећ препознатљивим именима и публиком. Почела је да улази у дубоке дискусије са полемичарима око свега битног и небитног. Поседовала је истанчан дар да препознаје и решава проблеме. На тај начин је Ј. М.  тражила себи утеху. Морала је да нађе солуцију да се у том вртлогу сама избори са неким проблемима, и што је најбитније, да се осети важном у решавању одређених проблема јер свој проблем код куће није могла да реши никако. Управо је њена амбициозност на том темељу имала своју развојну стратегију. Људи су упознавали Ј. М.  и дивили јој се на дубокоумним саветима. Никога није занимало да ли је она жена свештеника или није. Али је успела и од себе да сакрије горући мотив да све што је радила било је искључиво базирано на томе што је имала идиота за мужа којем све њене лиценце нису помогле да је искрено заволи, нити да поправе његову бахату нарав. У томе је била сва трагедија њене посвећености да спаси свет или да га учини бар мало бољим местом.

Како су године пролазиле, Ј. М.  је застранила. Можда и због тога што није могла имати децу. Можда због големих батина свог супруга. Можда због престрогог васпитања у породици када је била дете. У целој тој скучености једног садо-мазо света, она је, навикнута на свакодневна понижавања, престала да осећа било какав осећај бола и срама. Постала је фригидна на свим нивоима. Нарочито на нивоу емоција. Њена психопатија је успела преварити бројне докторе код којих је дипломирала.  И због толике неосетљивости, коначно је почела да прави грешке у корацима у повезивањима смислова и одређених контекста. Самоувереност и дрскост су остале али прецизност и конструктивност су одавно добиле страшне ударце испод ребра. Због толиког отимања за парче репутације пред очима света, и наметања да Ј. М.  има решење и савет за сваки проблем, иако је успела да задржи истомишљенике чак и на нивоу хумора и компетентности, самој себи је остала иритирајућ и изгарајућ проблем. И сво то своје свето трпљење је правдала једним пластичним осмехом на којем су очи одавно биле угашене сивим кречом. И даље је веровала да једино њен живот није бесмислен а да само друге треба кориговати и осмишљавати.

Данас, када је у близини свете педесетнице њеног животног календара, она достојанствено улази у Цркву на Литургију. Унапред је одушевљена развојем типика чије тропаре и поредак предвиђајуће дочекује у тамјаном освеженом ваздуху. У духу своје смерности избегава анализе људи пред собом јер зна да ако се упусти у своје скенере да ниједан неће преживети па их због своје љубави штеди. Сматра да свим тим бројевима пред њом, свој тој безбојној маси пред њом, чини велику услугу што их тако чува од своје истинитости која има велику власт да их пресече на двоје. Свуда може да осети задах дефекта и лицемерја. Ипак је она лиценцирани психотерапеут који је мистично и од своје стручности сакрио Данинг-Кругеров синдром. Ако нешто нема благослов, по њеним мерилима, не заслужује преживљавање. Своје мучеништво носи са поносом и не открива га ни на исповести да би свој подвиг учинила још светијим. Импонује јој да са њом сви бришу прашину и блато са земље. Верује да је јача од свих оних чији ударци не могу достићи њену висину. Заправо, Ј. М. уопште не доводи у питање своја размишљања. Диже их на ниво безгрешности. Умишљене ударце посебно пребројава подсећајући се апостола који је набрајао своје ране. Знојаве људе пажљиво избегава. Не гура се, спокојно пролази између фиксираних непричасника. И са великим осмехом, који је својствен социопатама, приближава се путиру иза чије позлаћености њен супруг председава, којег сада воли више него икада, да би са сломљеним зубима од синоћне туче примила Христа у своја уста…

Advertisements