Још се рушевине нису довољно охладиле од бомбардовања Београда 6. априла 1941. године када је млада О. С. упознала десет година старијег и заноснијег Х. Г. У том вртлогу од свежих авионских пировања који нису штедели ништа што се миче, ово упознавање са Х. Г. је за О. С. била, за толике ратом намучене године, једино лепо под небом да то ни суморно испаравање над свеже урушеним и чађавим градом није могло да замагли угљенисаним димом. Усред пустиње ништавила наједном се за О. С. створила оаза наде да живот заиста може бити леп. И она је пуном паром своје романтичне обузетости веровала у то.

О. С. је пореклом долазила из мале вароши по имену Лапово. Била је веома сиромашна и живела је са својом старом мајком која се увелико ближила свом 80. рођендану. Живели су у великој кући али због чије уџерице широк распон квадратуре и 11. ари плаца није значило много. О. С. је била веома лепа и сталожена жена. Али као да није припадала 20. веку. Њен израз лица је носио црте које су грофице носиле пар векова раније. Између неке драматичне оштрине и драматичне спокојности чији поглед зрачи светим маниром. Није се стидела да храни мало живине и једну свињу. Нити да носи беложуте вунене чарапе на својим олињалим опанцима. Није се имала где купати осим са мало лавора и воде у свом дворишту кријући се иза куће да својом појавом не би изазивала саблазан. Певала је у црквеном хору. Један човек је забележио: „Док је она певала, анђели су ћутали…“. Нико је није васпитавао да буде побожна, сама је пожелела да верује у Христа Спаситеља. Иако много тога није могла да разуме, није се одвајала од џепне верзије новозаветног примерка. Хтела је поносно да га ишчита макар и по цену неразумевања. Код своје мајке је долазила само викендом. Радним данима радила је на железничкој станици у Београду. Такорећи, више је живота провела по килавим возовима неголи на оба места. Возови су откривали невероватне судбине. Некада би се олако упуштала у дијалог видећи безазленост и простодушност путујућих саговорника, а некада би показивала резервисаност ако би се дијалог са људима показивао у бескруполозним намерама. И тако се „тум-тум, тум-тум“ старог челика под шинама тужном килавошћу дрмусао годинама.

Али, једнога дана седела је сама у купеу када је на вратима покуцао помало стидљиво и радознало господин Х. Г. Један од оних људи који што су старији све лепше изгледају. Имао је дивно лице. Усред седих зализаних длака и свеже обријане браде, иза округлих наочара, имао је понајмање грубо и остарело лице. Био је невероватно комуникативан, духовит и шармантан. Брзо се поред њега О. С. осећала као личност, као госпођа која је коначно нашла кутак своје части да је неко посматра као жену али надасве као човека. Импоновало јој је да је примећена како она сматра да доликује, али оно главно се проналазило у томе што је коначно могао неко да је насмеје. Чак и на своје изненађење, јер је имала висок гард, О. С. је брзо положила своје оружије. Намерно је дозволила да јој блага опсесија узнемири срце тињајућим топотом могуће љубави. У том тренутку, чинило јој се, да јој је тај осећај све због чега вреди живети. И што је Х. Г. више глумио ненавалентност, надајући се добром улову таквом удицом, О. С. је вукла мамац све јаче и јаче, лишена критеријума где толики разговори воде. Тако је отпочело једно мало скромно дружење које се у касним београдским поподневним сатима одвијало по друмовима. Ако је на нечему била посебно захвална онда су то шетње са Х. Г. У њиховим вишесатним корачањима налазила је читаве вечности у којима је пулсирао понос њеног постојања. После неколико недеља проведених са њим, О. С. је била видно заљубљена. Готово нестрпљива да доживи први пољубац, јер пре њега никада није имала никог. Занос ју је терао у његово опчињавајуће наручије при сваком заласку сунца када би бледа светла запосела градске тргове и кафане.

Први пољубац је донео и нешто више. О. С. је затруднела и након првог сусрета Х. Г. никада више није срела. Требало јој је дуго времена да одболује своју насамареност. Али је из пораза изашла много зрелија. Када је дошла себи, вратила се уобичајеној рутини. Хор, железница, мајка у селу… За то време стомак је растао. Али је она била поносна. Премда су већ почеле да круже гласине по селу да нема мужа, још нерођено дете је добило надимак које ју је посебно вређало: копиле. Сигурно је да није била равнодушна и сигурно је да су ране стварале комплексе, али је научила да живи са својом срамотом као са највећим даром. Када је родила сина, дала му је име А. С. Нико није могао да искаже њену радост, нити је било који црквени хор могао да опева њено благостање. Волела је свог сина безусловно не мерећи ништа у њему као недостојно. Прошло је доста година. Млади А. С. је већ напунио 14. лета. И још увек је дрхтао од ауторитета своје мајке сећајући се како је кажњавала његове несташлуке када је имао само 6. година. Једном га је добро ишибала за крађу слаткиша, а други пут – није више ни бројао разлоге. Па ипак, једно искуство га је посебно шибало сећањем. Укравши новац од мајке, кренуо је са својим качкетом и полудубоким ципелама да их потроши на прве дечије жеље. Мајка га је чекала. О. С. је у том тренутку била ван себе. То су они моменти када човеком овладају неке силе толико јако иако су мотиви посве понајмање битни. Помрачио јој се ум. Можда и због тога што је лице А. С. све више месецима пре тога почело да наликује на некадашњег једном доживљеног Х. Г. Потегла је нож. Њена стара мајка ју је преклињала да се смири али је О. С. била ван себе. „Ја сам га родила, ја ћу и да му пресудим!“, бунцала је као у грозници. А. С. се повлачио ногама назад, тражећи кутак у дворишту где би могао да се склупча пред завршним чином. Али, у том тренутку се догодило нешто загонетно. Појавила се змија. Усправила се спремна за напад распета између присуства мајке и сина. Тај призор као да ју је мало отрезнио. „Не мрдај!“, рекла је сину. Син је мислио да говори њему јер од страха није видео змију. Већ у следећем тренутку змија је нестала истом брзином којом се појавила. Након тога бацила је нож, легла изнурена у постељу, и од тог дана мистериозно почела да болује од галопирајућег тумора, док је А. С., видно потресен, остао у дворишту укопан бројећи своје мале сузе.

О. С. је била на морфијуму како би јој смањивали болове. Брзо је умрла а да није ни почела живети. Црквени хор је више нарицао него што је певао, док су возови и даље хладнокрвно држали свој курс. О мајчиној мајци више је А. С. преузео старање неголи обратно. И мада је дуго поживела, старање о А. С. је ипак преузела блиска родбина из Крагујевца. Прошло је још доста година. А. С. је већ имао око 28. година. Неуспешно је покушавао живети студентским маршом, па се запослио у првој штампарији. Коцкање и пиће му нису ишли од руке, а није био ни неки женскарош. Штавише, имао је неку подлу нарав да краде туђе девојке глумљењем несрећника, или, да спопада девојке које су тек биле остављене од својих свежих мушкараца. Од свог оца није наследио ништа осим лепоте, али ни њу није знао да искористи. Детињство га је ипак обележило. Није знао како да превлада своје несигурности па је у свим дистанцирањима тражио морално покриће. „Сви су олоши и сви краду!“, али то је био мото који је само у себи смео да рецитује како га власт не би казнила. Независно од тога, вештачки је тражио приближавање људима. Почео је да учи читаве томове вицева, јер је у засмејавању других налазио своју потврду да је жив и да вреди онолико колико осмеха направи у току једног дана. Волео је да једе и да пуши. Омиљено јело му је била овчетина са киселим купусом и хладним шприцером. Читао је искључиво новине које је његова фирма штампала. Слике голих жена је сматрао драгоценошћу које може имати само елита са непроцењивог асфалта.

Једног дана А. С.  је у аутобусу угледао жену која је стравично личила на његову мајку О. С. Била је 10. година млађа по имену С. П. Први пут у животу је био толико самоуверен у свом наступу да је њену наклоност одмах задобио. И цела слика као да је већ била виђена некада давно на релацији Београд – Лапово када су у купеу једног устајалог воза седели насмејани О. С. и Х. Г. Једино што није било исто у целом црно-белом колориту је што А. С. није хтео ниједним потезом да пружи лажну наду по С. П. и што је рат одавно био завршен. Детињство С. П. није било хармонично. Усред села вукла је неки зацртани комплекс да јој није место међу земљорадницима него на сајму скупоцених антиквитета у Београду где би она била најизложенији украс. Толико је боловала од те жеље да је једном хтела да се обеси, али ју је збунила одлука њеног оца који се сагласио са њеним избором па је одустала од те намере брже него што је пожелела исход. Њена мајка је била часна жена чију доброту је омаловажавала сматрајући је неписменом. У целој јерархији односности може се рећи да су здраву, народску побожност, једино њени родитељи имали, али је она у томе видела само бапски и јалови традиционализам који не може утолити глад њене малограђанштине.

Међутим, и њих двоје сиромаштво није штедело. Премда су били храбри да у фаталним неусловима склопе брак и донесу на свет двоје деце, чијем крштењу у Цркви нису смели у страху од власти да буду присутни, ипак је у свом том несебичном самодавању недостајао црквени хор који би ту агонију учинио бар мало смисленијом. Тешили су се малом уџерицом прекопута Новог Гробља али Бог није живео у њима. Можда је више Бога било у гробовима неголи у њима као живим лешевима. И после само осам година брака, у неиспуњеним жељама, или можда само послератним психозама, у С. П. је оживело неко мрачно лице које је А. С. као дете више пута сретао у својој мајци. Почела је да му јутром оставља претеће поруке. Довече би на то заборављала и он се тиме тешио да је испунио своју свету дужност за тај дан надајући се да се наредни неће тако поновити. Али то дописивање је трајало пуне две деценије. Заправо, он није знао да буде вођа. Сматрао је да што буде више повлађивао и служио својој жени да ће је једном уразумити. То се није догодило. Велики синови су сада заједно са оцем ишчитавали чак и по десетак писама писаних изјутра пре првих петлова. Пошто је С. П. почела да конзумира алкохол и лекове за смирење, нико више није могао да изброји колико рупа је она направила у самој себи. Једино где је А. С. успевао да је мало смири и ућутка је било целоноћно вођење љубави у кући где му је некада живела мајка пред чијим иконостасом је просипао своје немоћи. Али, то није био разлог који је његову даљу судбину учинио настраним посматрачем туђих жена и туђих сплеткарења.

Средином 1960. године дошло је до неких нових таласа. Цела земља је почела полако да се модернизује и диже из пепела. Сви радници су дигнути на високи пиједестал античких богова. Када није било друге наде, сви су се на тим политичким огњиштима крепили док су се свештеницима и богомољама сви ругали. Тако су се и породице попут ове сачувале. Бар до нове утопије. Синови из овог брака су напустили земљу. Један жељан бољег хлеба, други жељан боље идеологије. Заправо, обојица су побегли од родитеља који су их стално увлачили у њихове светове да их деца решавају. Проблем је што су на крају А. С. и С. П. остали сами једно са другим. Стари и огорчени. Без синова, без унука. Пензије су преливале али није било дечијих ножица да круже авлијом. Гробна тишина је поражавала достојанство. Телевизор, којем је требало два сата да се упали и још два сата да се угаси са увек досадном белом тачком на екрану, нудио је своје прве фарсе на само два канала како се глас смисла не би чуо. А смисла није било нигде, и ова два пензионера су то добро знала. Бог се чинио толико далеко да га није било ни на нивоу фикције. Јело се добро, пило се добро, али зла су остала у срцима да проклињу сваку зделу. Сада је сва љубав деловала трагикомично са својим незрелим поставкама једне непрежаљене младости. Они су мрзели једно друго. Живели су у две одвојене собе и свако је имао свој телевизор. Разговарало се само када је било нужно. Завађени једно са другим само су наставили да живе своју унесрећеност тамо где су једном као деца стали. Уједињени само када се осете угроженим од неког трећег. Нису се снашли. Нити већи смисао пронашли. Остали су неостварени на оба света. Мада су много пута обоје били опомињани гробовима својих предака чак и у виду снова али ни сновима нису веровали. А О. С. је често из боголике вечности гледала ка свом сину и са жаљењем одвраћала своје очи које је њему у сновима предавала. Он би по буђењу плакао као мало дете али није разумевао опомену.

Цело зло се показало много горим исходом од приче на релацији Београд – Лапово са О. С. и Х. Г., јер су се они волели искрено бар једно вече, док се А. С. и С. П. преко три деценије нису волели искрено ниједном. Њихов воз је давно отишао пругом у чијим вагонима они одавно нису ни седели. Остали су заробљени на станици Нигде – Ништа чекајући воз који никада неће доћи да прекине то поносно самосажаљење два добровољно изабрана копилета којима свака смислесност која на њих не личи смета. И док они тако јадикују над својим изборима, јер их смрт упорно неће, испод креденца, надомак њих, дубоко заобљен прашином која дуго није чишћена јер се креденац није никада померао, лежао је новозаветни примерак покојне О. С. који је преко три деценије упорно очекивао и са тугом чупао своје лиснате праменове узалудно се надајући свом проналаску како би једна породица другачије започела свој живот…

Advertisements