Л. Н. је познавао себе још пре него што се родио. Л. Н. је био кул тип. Попут правог каубоја са пустињским ветром на шеширу и нервозним мамузама, Л. Н. је био the lone (de)ranger. Л. Н. је познавао Оригена и све светитеље још пре него што су они дошли у свет. Л. Н. је био духовит. Нико се није смео качити са Л. Н. јер никога осим Л. Н. као Праначела није било. Предестинација је била мачији кашаљ за Л. Н. јер је он сам себи био својеврсни time mashine у којој егзистенцијализам бестидно сам себи крчи путеве мачетом либералности. Л. Н. је био пост-пост-пост философ након свега јер је био пре-пре-пре свега. Само је њему дато да каже под небом нешто ново јер је Л. Н. био metacyber par excellence, а опет је био толико изнад себе да се таквим није смео називати. Л. Н. је био толико Л. Н. да је измицао и сопственом имену. Ко није мислио као Л. Н. није ни добијао постојање. Ако ниси Л. Н. ти ниси део matrixa. Л. Н. је волео читати књиге које ће тек бити исписане. Волео је Платона, Плотина, Аристетола, и све друге комичаре. Волео је Шекспира, Достојевског, Сиорана, и све друге естрадне народњаке. Најпристраснији је био према апокалиптичкој и апокрифној литератури јер је сматрао да само ту може претећи своју мисао да положи истину пре његове реакције. Л. Н. је пио као Буковски а размишљао у Мендељејевим системима. Обзиром да је Л. Н. био пре и после свега, једног дана је измислио теологију и одмах јој се наругао. Тако је настала слобода. И сви смо волели Л. Н. јер нико од нас још није постојао. Њему дугујемо све што јесмо.

Међутим, једног дана Л. Н. је дозволио себи ћутање. Истог часа настало је његово рођење. Није предвидео да ће се отелотворити у једној лесковачкој вукојебини. Пропустио је лет. Омеле су га ентелехије. А онда је постао плачидете које ће се довека ложити на плачижене. Нема месије који није заволео свој позив да другом буде раме за плакање. Како је време одмицало, и како се пунио духом попут најновијег телефона којег електрика још није препознала, његове снаге су формирале радозналог Wunderkinda. Њега је то засмејавало. И свакога дана је тонуо у знање које је већ поседовао само што је сада материјализован морао поново да га открије. Тешио се да неће дуго живети па је друге застрашивао Страшним Судом само да би у таквом поигравању са људима постулирао хумор у маниру Monty Python’s Flying Circus-а који ће тек добити катафатичко именовање. Л. Н. је био зајебан лик. Нико није могао да му парира. За створену расу он је био недостижни Joe Frazier чијим рукавицама се треба клањати када год те удари по десном образу. Али, нехумано би било лагати да је  Л. Н. икога мрзео, јер када год би некога тукао он је то из љубави радио. Ударао је по образу да би срамоћењем другог позвао да он сам постане на другом месту непотребно тражена metanoiaТако је и настала већина уметака у Библији јер он пре Библије беше.

Прва љубав  Л. Н. су биле фусносте. Ниједан став Л. Н. не би износио без фусноте. Фусноте су биле његов alter ego. Између самореализације на „јесам“ и „нисам“ двојио се на оно што „није“, и тада би постајао  лице које само себе открива без речи (апофатичка и трансцендентничка испостас) и на оно што „јесте“ када само себе објашњава кроз реч (катафатичка и иманентничка  ипостас). У животу Л. Н. није имао ниједну девојку и прву коју је оженио та му је истог часа девојком постала. Дивна и вечно старомлада В. Н. је схватила ужас његових фуснот-панорама у којима се губио, па му је центрифугално (а богме и центрипетално) често скретала пажњу како се лицепројаве састављају и објављују под правим и лажним именом. А у својим псеудонимима Л. Н. је уживао као што мало дете ужива испитујући свет своје маште на сабору воштаних лутака. В. Н. је била феноменоменаменефеноменална жена. Толико феноменоменаменефеноменална жена да то у све библије света не би могло стати. Л. Н. је имао добар укус. Волео је свој однос са њом, као што је она волила да глуми ментора и мајку над његовим делима и нежним дечачким цртама. Чудио се њеним хормонима и преосетљивости али је живео за њене сугестије. Дословно му је отварала хоризонте које је он у својим прасећањима већ доживео. И сваки пут када би новим сећањем доживео flashback са оне стране постојања, Платон би написао ново поглавље о пећини са ове стране постојања.

Ипак, Л. Н. је био окорели мистик. Ако се у свему могао осећати као божански стожер свега што трпи постојање, онда је једино у мистицизму показивао намерну слабост. Ваљда је особина свих генијалаца да негде нађу свој вентил у којем ће вишак издувних гасова тражити свој пролаз на конструктивнија разлагања. И сваки пут када би се замислио на wc шољи настајале би нове упитаности оличене махом у нихилизму, а када би добро подригнуо, након дивних трпеза прикљештених кувањем насмејане В. Н., настајале би еманације оличене махом у постмодернизму. Зато је Л. Н.  морао да пази колико једе и колико пије да се не би догађале невоље у свету, а да би у томе успео држао се мистичних аскета оличених махом у хришћанским исихастима. Није Л. Н.  крив што је својом инкарнацијом сам себе учинио лимитираним. Зато је морао да се довија како да своје онострано свезнање нивелише са овостраним слабостима природе и гнозе. У свим тим напорима седења, Л. Н. је налазио задовољство.

Л. Н. је волео певнице. Не, он је био главнотискач певница. И звук и прекидач. И дирегент и палица. Сви су волели да слушају Л. Н. како поје. Јер Л. Н. је био и глас и звук, за који не знаш одакле долази нити куда иде, што се разлива у простору шаке Авраамове која обједињује све чинећи их сличним себи. Народ је препознавао Л. Н. као митомана који дисхармоничне громове претвара једним покретом ока у мелодичне тонове, али су људи волели да ради његових прича остављају послове у којима је истина живела. Л. Н. је био ганут јер га је ретко шта могло додирнути осим људског славословља његовој премудрости. Од његових суза настала је вода на земљи и свако му се постојање због тога наклонило. А певнице су задржале ексклузивно право на који начин се философија Л. Н. аутентично прославља. Пред тим иконостасом није било места за два бога јер је Л. Н. био храм, и то су сви знали хранећи се тремом када год су чекали аутограм његовог удостојеног погледа. Међутим, када год би се направили редови болесника који су код њега долазили по исцељење, на свој шалтер би стављао ознаку за паузу. Али су људи и у томе видели прст Л. Н. који ради свог промисла одлаже чуда.

Л. Н.  је био људина. Човек ведрог духа. Шмекер. Аутентичан хришћански џедај. Лесковачки теонинџа. Ако би чак био склон да чини неко зло, то није радио из мржње него да види „оно неизвесно“, да види реакције људи, као када би неко дете бацило петарде иза леђа пред драмском тишином замишљених пензионера у партији шаха чекајући не лом детонације већ израз лица људи. Л. Н. је био firestarter. Пироман добре воље. Израз лица људи је за Л. Н. био право откровење. Л. Н.  је тако правио срања не јер је волео срања него да би се људима коначно показала лица каква јесу. А без мало драматичних зачина у јуродивој школи кулинарства, он такав наум не би могао да спроведе у дело. И када би људи пуцали у парампарчад због његовог специфичног смисла за хумор, он би се поносно повлачио у самоћу да вековима истражује грч једног лица које га је његовим додиром натерало на размишљање. Али, у свим тим циркусијадама, у чијим закусама је експериментално заиста уживао, на пољу његове философије theorie су се дробиле у самомолитвеном ништавилу. Другим речима, имао је одличну ерекцију на интелектуалном нивоу али није имао ејакулацију на екстатичком. Ту се сав његов мистицизам гасио и то га је веома бринуло.

Једнога дана Л. Н. је пожелео да умре и истог часа смрт је узела његово тело. Није осећао ништа. Очекивао је много већи ватромет. Ушавши у тајну над тајнама о којој је још у предвечности маштао, догодило се разочарење. Није било ничега осим ничега. Није било икога осим њега. И то сазнање га је поразило. Јер је добро знао да ничег досаднијег и мизернијег од њега није било. Почео је да призива све рођене и нерођене на једном месту дозивајући њихова имена крај себе. Били су ту: Заратустра, Талес, Анаксимандар, Махавира, Анаксимен, Лао Це, Питагора, Буда, Ксенофан, Конфучије, Хераклит, Парменид, Анаксагора, Зенон, Емпедокле, Протагора, Сократ, Леукип, Демокрит, Платон, Диоген, Аристотел, Чуанг Це, Пирон, Зенон, Епикур, Филон, Епиктет, Нагарђуна, Плотин, Августин, Боетије, Еријугена, Ел Фараби, Ибн Сина, Ел Газали, Абелар, Ибн Рушд, Мајмонид, Доген, Скот, Окамски, Бејкон, Декарт, Хобс, Паскал, Спиноза, Лајбниц, Беркли, Хјум, Волтер, Дидро, Русо, Кант, Фихте, Шелинг, Хегел, Шопенхауер, Кјеркегор, Маркс, Мил, Ниче, Хусерл, Сузуки, Расел, Хајдегер, Кришнамурти, Сартр, Јасперс, Витгенштајн, Адорно, Маркузе, Дерида, Фуко, апостол Павле, Свети Августин, Тома Аквински, Хилдегарда Бингенска, Фрањо Асишки, Ернандо де Талавера, Франсиско де Осуна, Хуан де Авила, Луис де Леон, Сан Хуан де ла Круз, Тереза Авилска, Игнасио де Лојола, Рамон Љуљ, Мајстор Екхарт, Јакоб Беме, Емануел Сведенборг, Ана Катарина Емерик, Јакоб Лорбер. И сви могући хришћански класици одевени у древна и савремена лица. Чак је и Маркиз де Сад прошао у једном кадру са чашом кока-коле али га поглед Л. Н. није стигао. Међутим, нико од њих није могао да Л. Н. помогне.

А онда се пред њим неочекивано појавио Христос. Тек тако, као пуцањ прстију. И настало је на небу и на земљи ћутање до деветог часа а да је у деветом Син Божији зауставио кретање времена само да Л. Н. не би изгубио душу. Јер је већ на пола пута срце престајало да ради док су га колима хитне помоћи ажурно спроводили до „света идеја“, а он се, прикљештен вакуумом есхатона и purgatorium-а, молио исихастичким речима на својој дрвеној бројаници: „Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н., Нико није као Л. Н.,…“

Advertisements