М. М. је сјајан човек. Сви га воле. Где год прође сви га вуку за рукав савета и пријатељства. Цео свој живот је жртвовао да би дошао до позиције где је данас. И није му било лако али је зато тим више разлог за понос приступачна премија. М. М. је модеран човек. Научник. Отворен за црни и бели хумор. Болесно опседнут научном фантастиком и научним чињеницама. Када се насмеје, у пречнику од 300. метара сви знају да је М. М. у близини. М. М. живи у центру града, сада има доста новца али се у некој дечијој превртљивости намерно шверцује у градском саобраћајном превозу попут слепог путника који живи за то да буде откривен. Никада није пушио, никада се није дрогирао, пазио је на манире и искључиво слушао techno музику.

Детињство М. М. је било тешко. Пошто је био јединац морао је само он да сноси одговорност за своје поступке. Мајка З. М. је била класична језичара којој свака длака смета, а отац Т. М. је имао проблем са својом незгодном природом. Насиља у породици није било али би М. М. сваку критику оца и мајке доживљавао као неправедни геноцид над својим нервним ћелијама. Једном, када је имао само осам година, отац га је толико малтретирао да му није дао да оде у кревет док не научи таблицу множења и дељења. Посадио би М. М. поред себе, а он би до касно у ноћ, из своје злокобне фотеље које се М. М. увек некако безразложно плашио, гледао телевизијски програм. Заправо, Т. М. уопште није гледао телевизију него би пола ноћи преспавао у својим удобним федерима. На екрану би одавно дувао бели снег али млади М. М. се није смео померати. Своју будну стражу је схватао преозбиљно. Није смео ни да трепне. И да је барем учио, него је чекао да се отац, који је већ увелико спавао, умори од свог чекања. Некада би то трајало по осам сати надомак зоре али се М. М. не би померао. Због таквих појава, М. М. је почињао да лаже. Не јер је био неодговоран, или, јер је било потребе за лагањем, него јер другачије своје страхове није могао да каналише. Иначе, пролазио је кроз школу у оценама и борби за свој статус међу нервозним другарима како је знао и умео довијајући се на разне начине у којима су лажи отварала многа врата или барем умањивале осећај тескобности. То ће га поприлично дефинисати касније.

Једног дана, негде између 18. и 23. године живота, открио је Бога, или Бог њега, више се не сећа. Отвориле су се невероватне димензије које није могао да наслути ни у штиву научне фантастике. Брзо је учио а можда и пребрзо испијао најтеже гутљаје теологије са једноставних извора старачких пустињака. Немајући још зрелог искуства везивао се за прве ауторитете у стерилном богословљу и сувише тривијалним и испразним руковођењима стереотипних духовника. И без неке нарочите јасноће, у којима је правило било претежније од реалног искуства, фокусирао је гигантске снаге да роди своје постојање у гнезду Цркве и њене Литургије. Најтеже му је падала исповест јер је своје лажи много волео. Имао је неки вулгаран дуализам који је у тајности прождирао са страшним задовољством. Наметајући се као брзопросвећени свуда где би стигао, али без неке аскетске усиљености, призивао би својим модерним сленгом све пријатеље на парче свог благодатног искуства. И када би наилазио на отпоре, ласкало му је што своје научно умеће може да користи као апологетику вере како би са бар оно мало преосталих цинизама другог дозвао памети. Постао је ловац на људе чак и несвесно, јер му се та Христова идеја код апостола посебно допадала, док је са друге стране чинио све да елеминише било какве секташке утицаје над другима не видећи могућност самосекташке доминације. Не може се рећи да је М. М. био глуп, ни наиван, али кројио је кораке како се сналазио, и опет су му приватне лажи, које су глорификовале његове падове само да би другог заголицао на упитаност и призив, у томе бесомучно помагале. Зато је било нечег нестварног у његовом козметичком ликовању када год би некако театрално цедио осмехе за новог члана Цркве којег је успео да гурне у окриље Божије. Јер, са једне стране, није волео месијанске синдроме, док са друге стране, знао је да негде изнутра болује од превише гласа разума који је делио летке својим присуством на колективно буђење.

Као и свим почетницима у вери, манастир му је била прва љубав. Имао је читав ритуал док до њега из центра града дође, пропраћен строгим јутарњим туширањем и посним уздржањем од топлих напитака. За доручак није марио. Брзо је постао запажен у манастиру као редовни посетилац и похађач богослужбеног живота. Не јер је био одликован неком посебном Божијом харизмом, него јер никога осим њега није било у остатку празног храма. Није волео пуно да чита али је волео да препоручује литературу и да говори о књигама чије редове није ни започео. Осећао се болно сујетним, и у томе је могао пребивати километрима и сатима, када би видео да га неко превазилази знањем и духовношћу у којој је он помало каскао. Причешће је сматрао центром свог постојања. Наравно, није то сам схватио, него је дошао до податка да је то епицентар постојања чија непридрживост би била окарактерисана искључиво као јеретична. А М. М. је понајмање желео да буде јеретик. Када би се причестио, сва сунца која постоје у бар једној галаксији његовог ума, опхрвале би његова осећања. Не јер је дошао до базе сведочења у којој је светотројична луча упаљена, него јер је сматрао да једино тако може да отпочине од својих лажи и да се може добро осећати што је испунио богословски императив светих отаца да је Причешће најважнији сегмент верског постојања.

Међутим, како је време одмицало, а године су биле немилосрдне, М. М. није успео да сузбије своје лажи. Мада је срцем заиста волео Христа, делима га се одрицао када год би улазио у дијалоге са људима. Јаз је постојао али једино није лагао у сведочењу Христа. Његове фарсе су се одвијале на другим нивоима стварности у којима се он и даље промовисао као оно што није. А нема веће опасности од оне неголи да се представљаш оним што ниси. Ту није могао ни сам Бог да га спаси. Јер се он заиста сувише поистоветио са својим заблудама да је на крају изгубио манире где почињу истине а где лажи. Само се тако може објаснити његова религиозна побуна против морала. Као да је самог Бога у уста узимао да би обестемељио управо место које га највише жуља, али је то правдао мотивима да Христова порука буде озбиљније разматрана од моралних утописта којих је свакако било и без његовог ангажмана. Знао је да је питање времена када ће други људи почети да га читају у ономе шта он заиста јесте али је то вешто маскирао свезнањем у научним стварима које је користио као кредибилитет када год се не би показао исправним у аргументима богословским. Тако је себи тражио вентил, пролаз, када год би га савест стискала. Али, као и већина причасника, знао је да у таквој радости сједињења са Богом није било блефирања. И после дуго вежбања, постао је уредно посађен усред теологије и парохијског прибрајања. Када не би отишао у Цркву, не би постајао рад за дијалог. Није био жељан проговора. Сусрета понајмање. Осмех другог би већ кривим погледом постајао забрањен. Завист што је пропустио воз за превоз својих лажи би га живог сахрањивала, и брзо би се смућивао бруталном љубављу према бригама неголи питомом љубављу према Богу. У томе је умишљао фаталну неповратност на колосек спасења. Изјутра би се докрајчивао због своје лењости а већ довече обијао затворена врата Цркве да би нашао продужетак вечерње службе.

После много година уздржања, чије напоре је надокнађивао учењем на internetu или смрзавањем у соби, једног дана упознао је Ј. К. Она је долазила негде из унутрашњости. Ј. К. је била више него сексипилна и више него лепа девојка. Где год би прошла својом привлачном линијом мамила је дахове, прекидала дијалоге, и изазивала пожудна освртања који су јој сметали таман толико да може себи још више да подигне цену. Толико грациозна у својој појави да се виткост њеног змијоликог тела мистично спајала са надприродношћу њене лепоте на којој ни она сама, а не само очевици, није могла остајати равнодушна. Било јој је тешко да живи својом лепотом јер је према њој тражила себи синхро који би ишао упоредо са сведочењем мудрости. Наравно, није била толико бистра да игнорише своје недостатке, јер је била толико паметна да својих недостатака није била ни свесна будући да их је сматрала недоступним пред тајном њене бујне расцветалости. М. М. се заљубио до сваког тестестерона. Сада су га занимала само аскетска и богословска штива у којима је полност тражила свој пенетративни алиби. И брзо је ту показао невероватне прогресе држећи читава предавања свом окружењу о тајни брака. А Ј. К. је још била млада у вери па је свој умносрдачни квасац радо дизала паралелно са његовим нагонима. Били су невероватан пар. Почели су да заједно одлазе у Цркву, да дају „десетак од свега“ као прави милосрдни анђели, да се причешћују, да воде љубав као најкрволочније пуштене звери и да до касно у ноћ говоре о дубоким смисловима вере. Све је било потаман. И вода Духа Светога је заиста цурила кроз њихове пукотине од у-све-разумевајућих-ствари.

Међутим, међу пријатељима је почела да се рађа завист због тако лепе жене које се само М. М удостојио. Лепота Ј. К. је чак многима била препрека да се концетрисаније моле на сабрањима. Одударали су својом појавом чак и нехотице, али им је то ипак импоновало. Сматрали су да имају неке дарове који другим смртницима нису дати. Алергични на једноличне проповеди и шаблонско битисање вере, есктравагантно су тражили другачије приступе вере за своје ексцентрично битисање да би и на тај начин привлачили пажњу дрвеним суморницима око себе. Ако се не би могли негде расправљати са некима, мислено су прекидали проповеди свештеника или се у себи смејали количини глупости међу народом, али увек претпостављајући себи залогај награде који у виду Причешћа тек треба уследити. И тако су се многосложна и вишебројна пријатељства М. М. разредила услед његове заљубљености, док Ј. К. није знала шта ће од досаде неголи да и даље промовише своју усамљену лепоту као недостижну и резервисану свуда где би нашла још по ког преосталог пролазника. Побуна против моралних вредности је код М. М. постала главна преокупација у којој је само он био опозиција и дражио се тиме што у том хоризонту нема никога у својој конкуренцији. То му је постала одбрамбена основа да настави са својим лажима у којима је наставио да узраста својом вером. Једном се тако, због својих сплеткарења, огрешио о најбољег пријатеља од чије деце је крао себи новац. Тим новцем је купио веренички прстен својој драгани. Своју љубав су крунисали добрим пивом за погледе знатижељних. И исти прстен, са чије набреклости су још отицале сузе ускраћене деце, принели су пред олтар на дан њиховог светог венчања како би потврдили своју свету љубав пред Богом. Пријатељ му се због тога није наругао, али су лажи устоличиле свој престо својом сујетном увређеношћу управо зато што је М. М добио опроштај. Не, јер није волео опроштај, за којим је чежњиво увек у Богу тражио ослонац, него јер није хтео опроштај од човека којег је сматрао нижим од свог самоидеала. И док су напуштајући пријатељи један по један напуштали брод М. М., претећи му да ће његове лажи једном Ј. К. изобличити раскринкавајућим познањем каквим јесте, нико није знао, па чак ни М. М., да је Ј. К. знала за све његове заблуде и да је чак и у тајности од њега потпаљивала да још већа побожна зла тек заживе…

Advertisements