Ж. П. је имала опасан проблем: није имала ниједан проблем никако. Одрасла у једној сеоској забити, живела је невино једино дете у себи које се често трзало између кочоперности и доброг владања. Једнога дана сатана јој је дошао у госте и научио мисаоном проницању у суштине ствари. Ж. П. је била задивљена својим умећем. Имала је сопствени рендген по којем је могла да сагледава узроке, мотиве и последице ствари. Ж. П. је била срећна након 45. година постојања први пут у животу, јер живота пре овог откровења није било. Међутим, наклоност њене савести да води љубав са депресијом није јој давало мира. Ж. П. је тешко живела са собом. Толико је била задовољна собом да је просто морала да постане незадовољна. Пошто није имала ниједан комплекс решила је да себи створи један од чијег вица би сви могли имати користи. Почела је да ствара сало. Али то није било никоме смешно. Тако је знала да је успела у свом науму и креацији. Комплекс је почео да расте и Ж. П. је нарасла до фантазмагоричних 112. килограма чисте течности и меса. И као што доликује свим комплексима, правдала је свој недостатак другим разлозима, као добар разредни старешина одсуства својим ђацима, да би комплекс нашао престо своје одрживости. Ж. П. се ругала себи, и као што доликује свим комплексима није могла да живи са туђим подсмехом. Тако је себи честитала на дипломи.

Прва љубав Ж. П. била је самоодбрана. Добро, и понеки лек и понека чашица добре ракије која је у част свог подвижничког квалитета морала да има жесток Христов венац. Имала је свој поредак и своје сукње. Знала је да шије и пере веш по цео дан на досадним разбојима. Живела је скромно и ненаметљиво. Барем до првог нишана. Насумично би постајала коректан ловац на таленте. Не, не, није мрзела. Али волела је да се игра са својим осећањима. Било је нечег сексистички настраног у њеном преношењу сопства у живот другог човека. Имајући дар проницања у суштину ствари, наличија других су јој била ближа и занимљивија него сопствена природа. Сматрала је да има право да буде на месту другог како би могла боље да схвати његову невољу. Проблем је што то није било по слободи других, па се зато љутила повлачењем у сумрак сунца како би на миру заливала своју башту са цвећем и поврћем. Обрађујући парче своје умиљате баште, са њеним тврдим груменима испод прве влажне коре, слагала је своје утиске и мисли од спољашњег света. Мада негујући латице свега што ниче, неке штеточине који једу башту њеног срца није могла лако да одстрани. Тако су отрови лучили своју пљувачку. Можда није имала лоше намере, али и поред толико заливања цвећа није научила да се сваки цвет отвара сам по слободи како би показао своју суштину а не чупањем латица да би суштина остала посрамљена и беспомоћна. Из простеста према њеној несхаћености, одлазила би у Цркву да моли Бога за просвећење других.

Ж. П. је заправо одбацила своје доброчинство а парадоксално је била добра жена. У том самотрењу, између два зида и два своја одраза (у којем је она била неко трећи), налазила је грчеве који су јој давали надахнуће којим би могла да легитимише анализу других људи. Најлепша поезија из њеног мастила је долазила са овог извора. И сви су се грабили за речи Ж. П. да би својим грчевима нашли путоказ и суд, а негде и оправдање. То јој је импоновало али није имала пуно следбеника. А следбеници су јој значили више од насушног хлеба. Једнога дана, сатана је преварио једног младића, који је иначе живео далеко у другом граду на другој страни планете, убедивши га да је Ж. П. пуна Духа Светога коју треба упознати. Младић, по имену Н. Ђ., није био много радознао да предлог стави пред руб сумње. Одмах је поверовао. И не само што је поверовао него јој је пружио руку пријатељства и дао велику власт да људима помаже својим расуђивањима. Надасве, пружио јој је поглед који залази са оне стране пријатељства у којима су речи сувишне да изразе осећање човеколикости. Све је текло по плану којег је Н. Ђ. понајмање био свестан. Јер је Ж. П. видевши указано поверење учинила све шта може само да и тај благодатни однос унезвери најгором аналитиком. У недостатку присности са другим људима, Н. Ђ. је деловао као добра прилика коју треба максимално искористити. Тако је Н. Ђ. и нерадо постао бесплатна проститутка за воајерску опсесивност Ж. П. која је од старостечене доконости живот Н. Ђ. претворила у свој живот.

Диојалози, дијалози, дијалози… Ж. П. је живела за дијалоге. Пуна су јој уста дијалога била и њима је испирала највеће садржаје загљављених међу језиком и зубима. Толико их је потенцирала да их је самим инсистирањем парадоксално укидала. Толико их је у себи имала да је саму себе поништавала за најмањи проговор. Али, у целој тој прасковитој усиљености да се дијалог по сваку цену догоди, друга страна човека се у том монологу није чула никако од толике експлозивне речитости. Већа агонија се огледала у томе што је све друге позивала на дијалог, неком еуфоричном мобилизацијом као да од тога сваког трена зависи спасење света, само да би се од другог чуо сопствени монолог. Други заправо за њу нису били битни јер је она тражила само параван на којима би могла потврдити своје умеће за чије знање није имала ниједног ученика. Јер је непоколебљиво веровала својим проницљивостима и чудила би се огорчено људима који нису дозвољавали да им почисти неуредне дом-душе у којима су живели своје становање. Ж. П. је сматрала увредом ако јој није дозвољавано да пројави своје исцелитељске моћи. И своју теологију је сматрала неприкосновеном. Али, како су дијалози измицали са својим исцрпљујућим недореченостима, она се окретала према Н. Ђ. као првој и последњој шанси своје реализације.

И тако је почела најгротескнија интрига чије неизвесне мрачности чак ни Ж. П. није била потпуно свесна. Под маском сјајног психолога Ж. П. је уредно обављала домаће задатке. Подносила је извештаје и стварала богословље којем су се и анђели дивили. Нико није доводио у питање љубав и оданост једног женског пророка. Да би своју савест намирила чистим кајањем, често је провоцирала исповести код Н. Ђ. У томе је тражила посебно задовољство које јој супруг код куће није могао подати. И средовечни Н. Ђ. је заиста веровао у њене потресе, у њене грмљавине чије детонације су вапиле за смислом и препознавањем. Упуштао се у дијалоге као торнадо у нове ветрове. Није предвидео струјне ударе који су долазили са бока. Није видео мотиве Ж. П. која је у вештичарском маниру уживала своје самољубље само да би вештачки пласирала своју скромност и одбаченост која се, по њеним мерилима, аутентично сведочи једино светим повлачењем. Јер се повлачила до оне границе да би само видела хоће ли се ко осврнути за њом. Њено флертовање са демонима очаја нико није видео. Код њих је ишла по савет када је тражила најсветије молитве за своје поремећене сузе. Неки свештеници су јој скретали пажњу да претерује са пијетизмом али је њено осећање светиње било истанчаније и волшебније од богослужбених валова празнине. Ниједан је није био достојан, тако јој се чинило, само да демони не би никада одлепршали другом странпутицом у којој чак ни ту за њу не би било места. Њој је очајнички требао пријатељ и учинила је све да живот свог пријатеља претвори у саму себе, да му украде идентитет под изговором његовог душебрижника. Њој је требао болесник у постељини којег би доживотно само за себе могла да лечи. Једино је тако могла да види своју светост.

Ж. П. је патила. У безнађу је тражила адвокате свог неуспелог разума. И  безнађе јој се често, чак и на њено изненађење, одазивало као најтоплија рука која милује сваки недостатак. Али то је није смиривало осим у секвенцама које су биле брже од потраге за спокојем. Од свих људи које је у то давно време знала, само је Н. Ђ. поклонила толико поверење да га може увести у своје умне вратоломије. Н. Ђ. је био наиван јер је веровао да она заиста долази код њега по искрен савет. Није му ни на крај памети падало да она то чини само да би својим демонима дала више времена да остану код ње на власти. Јер, она је заиста веровала својим проценама и анализама. Али, можда ни у свему томе ни би било толико зла да себи није давала превелика овлашћења. Сматрала је да има право не само да улази у туђе профиле, у њихове унутрашње интеракције, него и да им указује у чему су погрешили драматичном пренаглашеношћу свог потресног саосећања. Зачудо, није јој пресуђивање било главна сатисфакција већ неки вид крепљења што и други носи њен недостатак, и што је исто толико унезверен као њена природа, или да бар има склоност да од таме умишља неонска решења по цело човеченство. Имала је неку нарав да уништи другог само да би му показала Бога. Али је себи подизала самоласкајућу вредност да је она тај мост који има право да уништи другога и да собом укаже на већу светлост. Дакле, није Ж. П. одбацивала Бога, него је сматрала да вољу Божију чини правдајући своје безумље усмеравањем на самога Христа.

Ж. П. је била психопата. То би у многоме објаснило зашто се све што она дотакне распада. И тражила је решења, није да није, али им није пуно веровала. Јер, ниједно решење није било угравирано њеним именом, њеним виђењем ствари. Када је коначно у лицу Н. Ђ. нашла себи равног саговорника, уместо да поради на свом проблему, самог Н. Ђ. је претворила у свој проблем. Он је постао оличење свих њених проблема и главни разлог за њено осећање кривице. Н. Ђ. није могао да буде Н. Ђ. ако се Ж. П. није мешала у његов живот, и то је био главни разлог зашто га је прихватила за пријатеља. Јер, навикнута да дресира стварност како јој се прохте, није могла да одоли да и у том односу не спроведе исте ланчане реакције. На крају крајева, она је имала дар да види узрок, мотиве и последице а не Н. Ђ., и зато се није могла мирити са својим паклом да неко спокојнији од ње може имати исти дар. Проблем је само био у томе што Н. Ђ. није продао душу сатани да би се бавио аналитиком било кога, а понајмање њеног пријатељства чијем ауторитету је беспоговорно веровао. А то ју је посебно вређало. Јер, гладна крви и арене, уместо да отпочине у новој могућности односа са Н. Ђ. да неку другу и бољу Ж. П. пронађе од постојеће, она се сурвавала низ литице крволочне Ж. П. која даље од продирања у стварност другог није могла да одоли. Чак и да је била у праву, није могла да одоли а да своје парче пророчке интуиције не саспе, под лицем добрих намера, у пресретајућег другог. Другом је морало бити стављено до знања каквим распоном дарова располаже и да може њима продирати чак и непозвано до најинтимније реалности. У томе није видела силовање а требала је. Безазленост ју је варала да свету ствар чини. Али, да би имала надахнуће за своје стваралаштво, мучила је друге којима је исто тако нудила своје медикаменте. У томе је била сва бизарност. Онај кога мучи је онај кога лечи.

Ж. П. је била и остала монструм од човека. Пијавица. Паразит. Неко ко тражи свој модус искључиво на телу другог. Другачије се није могла остварити. Отуда њене замишљености. Црква јој је била омиљено место верификације њених заблуда. У њој је заиста тражила спасење, али не и отклон својих уношења у свет других. Како је мислила да се тај модус одржи ако вирус убије свог домаћина? Како је мислила да примљено добро од једног човека не дискредитује умножењем таме? Можда су јој комплекси појели мозак. Можда је продала душу ђаволу. Али, није успела да убије оно добро у себи које ју је на тај злочин стално подсећао. Ж. П. је лутала. И није имала одговора на своје умоболести. Повлачила се само до оне тачке усијања када ће сујета и понос оправдати место остављеног злочина у којима се више него досетљиво трудила да сакрије своје трагове чак и од себе. И наставила је да ствара најлепше стихове за будуће нараштаје потхрањујући се да није довољно схваћена у свим вековима. А уговор који је потписала са својим безликом, у дубинама највећих неприступачности, чије трезоре је и од себе уклонила, подсећао је нетрулежним печатом на могућност новог осмеха када би се неки други Н. Ђ. од познатог, макар у наговештају или потенцијалности, указивао у неким новим силуетама и приликама. Али, једну ствар генијалност Ж. П. није могла да предвиди а то је да ће колапс који буде направила са макар једним Н. Ђ., ако не може са осталима, довести под побуну не да само она сама једном коначно буде огољена, већ и да ће други стећи поуку сагледавања узрока, мотива и последице проистекао из њене вивисекције. Онај који сецира постаће сециран.

И док она седи разбарушена светим шилом усред свог срца, на похабаној фотељи са истим ножем и кромпиром у рукама, и док тражи нове сведоке за своје ране којима припрема замке својих умотворина, загледана у пад температуре њеног можданог стабла, а забринута несрећним изборима или подударностима којих је била не само намерни већ и случајни виновник, сатана крај ње заљубљено свира харфу и умиљато пева окидајући сету: „Пита анализа анализу, зашто ме анализираш, а анализа анализи одговара, јер немам са ким и коме…“

Advertisements