Било је три изјутра када је изгубљени однос почео да прождире дахове необично презнојеног Ј. Б. Срце је тражило одговарајуће добоше али осим шкрипавих плућа даље није могло да простре своје пригушене басеве. Ј. Б. се заиста гушио. Притисак је тутњио вратним жилама попут хистеричне хијене. Имао је страшан сан чија загонетка га је више мучила неголи само раслојавање сањаног. Током шетње видео је белог пса пуштеног са повоца како тумара улицама. Није схватио да ли је пас побегао или био пуштен. У жељи да помогне власнику Ј. Б. је згазио ногом танко уже. Али власник се, видевши тај милосрдни стисак ноге, у даљини бунио. И што је више Ј. Б. хтео да помогне својим милим упадом, то је власник више негодовао. Ј. Б. је био збуњен јер је знао да ако дигне ногу да ће пас отићи а ако задржи потисак стопала да ће пас остати, а опет је био поражен јер је знао да обе солуције неће задовољити напраситост власника. У незнању шта да уради, из свог ранца је извадио парче хлеба и почео да храни пса. Пас се томе обрадовао машући репом. Али, власник, који је упорно истрајавао да остане на дистанци, пред том сценом паде на земљу и поче да вришти и чупа себи косу. Врисак је био толико несносан да се ни са једним живим створењем тај продоран звук не може упоредити. И што се више тон појачавао, то је Ј. Б. знао да се управо буди у гушењу. Целог наредног дана Ј. Б. је провео у ишчекивању одговора. Чак је и своју супругу, чувеног егзегету Л. Б., питао за јосифовско мишљење. Задовољио се понуђеним као финалним. „Сигурно је посреди нечија трећа завист између два пријатеља!“, тешио се помало сујеверно.

Ј. Б. је сам себи био странац. Избегавао је сваку могућност самопроцене и самодефинисања. То кокетирање са сопственом неухватљивошћу му је ласкало. Самим тим, онеспособљавао је било какав упад на територију његовог срца непозване госте. У свему томе је био досадно наиван јер није баш увек имао тако строге царинике на шалтерима своје животности. Волео је да се храни анализама само да би разноврсности сложеног света дао више поштовања на неограниченим могућностима. То је мало ко могао да разуме јер ако некоме кажеш: „Помаже Бог!“, очекује се да му одговориш једноставно са: „Бог помогао!“, али у расуђивању Ј. Б. то није био случај. Он је морао да се прави паметан. Још као млад човек је због свог језика добијао батине по трговима и забавама. Једном су га спаковали у гепек и одвели на реку. Други пут му флашом разбили главу. Трећи пут је бежао од полиције само зато што су неки други људи бежали а да он објективно ни у чему није био крив. Наравно, био је уплашен. Много пута чак издајник и поводљивац  сопствене части. Али, једном је морао да превазиђе своје незрелости. Знао је да се живот Петра Пана не може живети међу клановима, па је Шерлоку Холмсу у себи често дозвољавао агресивне третмане над вечно младим и зеленим вилењаком из Недођије. Тако да би саговорника одмах потпитао са: „Да ли вам Бог помаже? Ако вам помаже, зашто Га узимате у уста као да вам не помаже? А ако вам не помаже, зашто глумите љубазност када сте љути на Њега јер вам не помаже? Шта ако вам Бог толико помаже да вам не помаже никако? Или вам помаже довољно а да недовољно чува за боље дане?“. На крају би се испоставило да већина саговорника одустане од било каквог проговора са његовим досадним егзибиционизмима. Али још више да већина поздрављајућих и нема вере коју тако бестидно узима у уста као саставни жаргон имагинарног бонтона. Ту је својим злурадостима често копао тунеле само да би се он показао као светлост на крају истог у очима других.

Са пола чачкалице коју је муљао по устима, и понеким димним колутом, повремено давећи се благим убодима, Ј. Б. се присећао рођеног брата И. Б. Одрастања са његовим ставовима, срастања са његовим костима. Првих безусловних игара и кикота који су треперили кроз многе домове крцатих високим киријама и још већом немаштином. Првих братских туча и незрелих осуђивања. Првог плакања када су једном случајно својом игром повредили једну животињу над чијим укопавањем је отац проклињао своје синове као да су намерно самог Христа убили. Прве вожње бициклом док се млађи брат придржавао на задњој корпи. Прве школе, првих другара, првих заљубљивања, репертоар се само низао. Онда су дошле прве дистанце, прве постиђености, први нагони, филм се само одмотавао. За неке кадрове Ј. Б. није хтео сам себи да плати карту. Више је волео да неке тајне остану саме да делују а да се не осећа мисленим воајером чак и пред собом. „Крв није вода али да ли је брат увек човек?“, питао се. Од њега је учио о првим лекцијама човечности. Старији брат је исијавао моралом и примером, не јер је био такав него јер су млађег васпитавали да он никада неће бити добар као његов брат. Тако је млађи кастриран самим уласком у свет. И некако невољно, одувек је стајао у сенци старијег само због те сурове игре поређења. Није себи И. Б. отимао неки престо, само су се ствари тако саме наметале, а Ј. Б. је био сувише наиван да научи да гледа на сат чије казаљке су позивале на већи смисао. Гледао је у звезде често али оне су ћутале пред неизговореним питањима које Ј. Б. није знао ни да формулише. Једноставно је веровао онима који су га опуживали да је на крају престало и да га боли. Старији је био миљеник свима а млађи само када заслужи. Обојица се нису наметали али су знали да буду безобразни када је требало. Поштовање код својих родитеља су лако куповали, само је требало бити мало послушан а онда радити по своме. Такав рецепт се одржао и код будућих манипулатора.

Међутим, једнога дана старији брат је изгубио снагу. Нешто га је озбиљно потресло а да тај ударац није имао ни смисао, ни лице, ни разлог. Почео је одједном да глуми жртву, несрећу, неправду. И што је више тако говорио, све је више пријатеља и присталица око себе задобијао. Људи су мислили да се нови философ родио међу њима. Млађи брат није знао да запомаже, мада се трудио, али је због лоше глуме ипак остао усамљеник, прогнан међу својима. Његова философија је била бесплодна јер није било довољно опијума за све. Побуна је оправдавана искањем већих вредности од постојећих урушавања. Старији је тражио већи смисао на тај начин, а млађи је истим начином губио сам смисао постајући депресиван. „Други је увек крив за све!“, то је била парола. И млађи брат се дивио брзорастућем вођи који је увек имао добар одговор за све. У њему је тражио свој мотив и заштиту. Док и он тим глуматањем није застранио. А године су појеле у то време већ целу младост и више се није могло живети од запомагања, будући да су већ сви почели да кукају на све стране, па више никоме није ни било занимљиво да слуша месију који једно исто проповеда. Сада су сви постале месије самосажаљења и сада је свако сам себи постао следбеник и аплауз на сопственим проповедима. Тако се потврђивало постојеће стање да буде још грозоморније од реалног стања на терену. И тако је остало до дана данашњег на снази: „Највише кукају не они који немају него они који имају више него довољно!“. Ј. Б. је са закашњењем схватио да је ђаво однео шалу и да је проблем целог света у тој сложености веома једноставан: „Човечанство болује од празнине душе!“. Али то откровење је већ било свима дато, само што нико није знао да се сазнање као и решење покреће активацијом вере. У том чвору њих двојица су подигли рат један спрам другога. И. Б. није веровао у промену којом је Ј. Б. живео. Оптуживао га је за недостатке које Ј. Б. није ни знао да поседује, поготово јер их он није тражио ни код свог брата. Заправо, тешко је било наћи заједнички језик између Кастанединог и Христовог наследника. У томе је био цео проблем. И да би се наругао млађем, старији је често оргијао цитирајући и имитирајући побожност млађег, заузврат захтевајући додворавање његовим пријатељима у сличном маниру како би га докрајчио. Када је после доста година изгубио своје поданике дошао је да моли за милост присуства истовременим оптуживањем, али се убрзо и тога постидео. За учињено добро према себи, Ј. Б. је покушавао да нађе девојке на прагу удаје, чија побожност је пила из исте чаше са добротом душе, за свог старијег брата, како би га сачувао од проституције и самовоље, али му ниједна није била по вољи.

Тако је старији брат поделио своје постојање у три страначка нивоа: а) љигавост; б) неутралност; в) сагласност. Господин Љигави је имао невероватан дар. Могао је да се увуче под кожу свакоме. Толико близу да је сваки човек пожелео да ова јегуља никада не измигољи из његовог одела. Шармантност је била толико наметљива да је постајала симпатична. Господин Неутрални је имао још већи дар. Да је отишао у политичаре свако би за њега гласао. Најбоља врлина је била дипломатија. Људи су мислили да оваква неутралност доноси свима поене а она је само на свој положај мислила. Господин Сагласни је премашивао претходну двојицу јер друга двојица без овог не би имали постојање. Довољно је било свима делити аплаузе и похвале да би се на ушрб других стекла и сопствена репутација. Проблем би само настајао када би се на једном месту срела сва три човека којима је господин Сагласни дао свој благослов, јер би се друга двојица бунила чијој страни онда сагласност трећег припада. У таквој обестемељености, нови месијански програм је покушавао да усмерава кормило унапред потопљеног брода, док су гласачки листићи брзо показивали разочарење на изабраном премијеру.

Једнога дана браћа су нашли своје жене и коначно добили своју децу. Свако је отишао на своју страну. Додуше, само је старији отишао са осуђивањем млађег. Млађи није имао кога да осуђује јер је заборав лица одстранио било какав повод за препирање. Морао би брата поново да упозна да би у њему оживела могућност за неки озбиљан сукоб. У лицу Ј. Б. се назирало, са таквим смежураним удубљивањем, неко увиђање налик кривици што је један однос тако завршио несмотреним а опет добровољним одбацивањем. „Која је то кривица била?“, питао се Ј. Б. али није могао да нађе одговор. Није хтео да се игра нумерације нечијих особина. Али је био гладан узрока. Можда су само узајамне заблуде да један однос постоји показале да кривих нема јер односа није ни било. Зато је сматрао сулудим неко хришћанско инсистирање на неком праштању јер некога не можеш да силиш да буде нешто са чиме не жели да се поистовети. Нити да апелујеш на одржавање једног односа ако љубави нема. Провокација је тим била већа ако су се духови узнемиравали, јер би по тој логици ствари требало да те дотиче само онај домен где односа има а што код равнодушних никада није била препрека. Није се све вртело око тог праштања јер ће увек један у том односу да се осети потчињен. А потчињеност додаје со на рану. А када је рана свежа онда и пољубац боли. Можда се само Ј. Б. уморио од глумљења немоћи а не од брата, и можда се само уморио од глумљења жртве код свог брата али не и брата. То други није схватио. Али је само други остао да служи родитељима јер је запомогање био једини занат којим би се такав однос бар негде задржао. Са таквим гробарским ставом, брзо је нашао своје место у првој оближњој цркви уподобивши се суморности и свих осталих верника. Кастанедина идеологија је брзо замењена лаким упражњавањем спољашње побожности. И да И. Б. није имао побожну жену, сигурно је да би данас остао хришћанин. Јер је само једном заиста искрено засијао Духом Светим да је то било очигледно знамење и његовим ожалошћеним пријатељима по идеологији да Бога има. Али, побожност његове жене га је дефлорисала. Толико му се наметнула да му је све огадила. Али деце ради изабрао је побожност без Христа. Као што је изабрао брата без живота брата.

И док је Ј. Б. пребивао у овим носталгичним менталним мемоарима, у тај час зазвонио му је телефон. Већ је било вече. Чуо се глас мајке са друге стране жице. Није са њом био у контакту дуги низ година али њен глас није заборавио. Након толико времена Ј. Б. се обрадовао. Једва је чекао да чује шта ће мајка, чије су га руке храниле и мазиле у детињству, да му каже. Шта ће мајка, која га је пратила свако јутро у вртић хранећи птице на дрвеној кућици и за којом је дуго гледао, данас да му специјално поручи. Само звоно на телефону је зажарило неке нове наде да се један изгубљени однос врати у првобитну целовитост. Али из ње је проговорила иста школа старијег брата која даље од своје умишљене жртве није никада угледала праву светлост света. Све је текло у бујицама, и брзо је сваки упитник и узвичник, и тачка и зарез у њеним реченицама добијало примесе исте гримасе која над собом јадикује, која над собом куне и моли посипајући се куглицама од својих бројаница. И након толико времена растојања су остала иста. Јер није био проблем неко свађање, већ лудило, и не неко непраштање већ истрајност да други сведочи себе оштећеног чак и када му се подаш у тоталности лепоте. Сусретање најрођенијег лицем ка лицу је у старту било осујећено наметањем кривице и самофорсирањем своје свете пожртвованости. „Ако хоћеш сусрет, поклони ми се и цела ова породица ће бити твоја!“, промаљала се нека сенка у фрагментима међу овим лицима. У целој клими није било ничег спокојног. Нека незахвалност је остала да једе бршљенове заглављених у грлу два саговорника. Ј. Б. је био утучен јер се показало да некоме можда ни сва вечност неће бити довољна да престане са својим глумљењем увређене части. „Ако хоћеш сусрет – плати!“, поновила би сенка. А онда се сетио лица власника из свог сна. Била је то жена. Била је то његова мајка која и даље чупа своју косу када год он пожели да јој учини неко добро. Јер ако га учини – она ће повредити њега будући да јој је испод части да јој син учини добро, а ако га не учини – она ће повредити себе јер се неће осетити довољно вољена ако добро ради ње није учињено. Тада је схватио тумачење сна: јер га је годинама рођена мајка уцењивала да мера његове блискости зависи од њеног потенцијалног самоубиства. И у тој распетости Ј. Б. је остао да живи као таоц и до дана данашњег. Чак и у другим сновима у којима је Бог одавно престао говорити…

Advertisements