У животу младог Р. П. све је текло једнолично. Р. П. је чак и невољно био упадљив горштак многим сведоцима његовог пријатељства иако је он улагао гигантске напоре да се његова појава културно заобиђе. Као син пуковника у пензији наслађивао се строгом дисциплином и увек спавао у војничким чизмама, чак и када је летња жега стезала гркљане и најслабијима у постојању. Своју лојалност према оцу је изражавао и видљивим гестовима, попут непомичног стражарења, али највише својим облачењем. У орману је увек имао уредно испеглане беле и зелене кошуље, које су висиле на офингеру изнад положених војничких панталона намирисаних отровом против мољаца. Носио је дугу косу увек свезану у густ реп јер је несумњиво веровао у Самсоновом маниру да се његова снага налази у коси. На свакој кошуљи лично је ушивао разне националне амблеме сентиментално љубећи тај свети садржај када нема гладаоца у видокругу. Неке је и сам креирао али му се нису много допадали. Можда због превелике самокритичности. Чизма се увек пресијавала знојем од ималина. А највише је волео кише и снег јер тада по улицама не би било никога да би овај фантом у опери могао да на себе неометано нанесе свој монашки вео оличен у зеленој и дугој војничкој кабаници а надимајући се ветром који му не може пркосити.

Ипак, већи идол од косе су му били уредно очешљани бркови. Чешаљ за бркове је увек носио у свом џепу и често проверовао да ли је на свом месту, чак и онда када му није требао. Почупаш ли га за бркове, потписао си сам себи смртну пресуду које год да си вере или нације. Ни крвно сродство те не би очистило из три воде. Али, у целој тој незграпној самокомичности, које није ни био свестан у свом усиљеном и јуришајућем ходу, имао је снажне манире и изразито ауторитативан став. Ако нема проблема који се може решавати, тај дан је сматрао протраћеним. Јео је стојећи јер је увек журио да помогне људима на све начине у чему се могло некоме изаћи на мегдан човекољубља. Себичност је сматрао велеиздајом. Мравом којег треба згазити јер је изгубио пут из свог гнезда. Можда је проблем био вишак самопоуздања али је радио на својим намерним несигурностима. Није желео да га људе славе због његове доброте, мада се потајно наслађивао помишљу да толико пуно значи многима. Као и сви искрени родољуби није штедео ни своје време, ни своју енергију. Наравно, и он је морао да прође кроз разне умишљене завере унутар државе и цркве али је на крају, дистанцираном конституцијом свог аскетизма био сасвим задовољан. Штавише, био је презадовољан глумом недостижног божанства у чијој драми се многима наметнуо и нехотице. Немали број пута је чак носио диктафон са собом да би бележио невероватна надахнућа. Јер је своја сутоморска брда сматрао једином домовином до чијих пустиња ходочасници морају да пређу велики пут да би га питали за савет. На једном од тих избораних брда промаљала се небоземна тврђава, остатак рушевина где је некада дисала једна дивна а сад срушена православна богомоља. Ту је волео да долази у касне ноћне сате, да пролива сузе над угњетаном отаџбином и да посматра како се месечина претвара у боју крви када прелази границе пристојности иза насмејане линије која уједињује небо и море. Ту је била његова вера. Ту срце које куца умиљатим репом. Ту је написао најлепша осећања положена у скинију његове душе. Ту је он био оно што јесте ничим маскиран.

Р. П. је већ био у поодмаклој младости када је постао омиљени приповедач међу пријатељима и наставницима. Али је свима у Исусовом маниру забрањивао аплаузе. Није желео да га компромитују. Као неко ко је искључиво растао на руским и мађарским бајкама, имао је велику машту. Сигурно је један од ретких људи који је успео да живи многобожачку митологију и Христа на једном месту. Тамо где постоје анђели, морају засигурно да постоје виле и бауци. Змајеве је посебно истраживао и надао се да ће некада пронаћи једног који је само на њега чекао у каквој злослутној пећини. Једном је видео неко гротескно биће како скаче са дрвета на дрво пратећи га. Није се бојао. Изазивао је већа страдања како би негде протегао своје напоре и оданост вери и држави али се невоље нису никако дешавале. То га је нервирало, депримирало. Био је гладан своје крви. И то је за њега било горе од прича о паклу, на чијим пламеним језичцима је често тражио себи места за огрев само да не би омлитавео. Монотонија је за Р. П. била потпуно обесмишљавање животног врела. Казна самим тумарањем. Да би доскочио оваквим налетима, који су се често граничили са суморношћу коју није могао тако лако да превари, ни да предвиди, појачавао би своје напоре. Унутар собе је поставио струњаче за ритмичку гимнастику а шетње Кошутњачком шумом је подигао на висок готовс одбране од могућег напада бесмисла. Али би се у сутоморским брдима једино препорођивао посипајући се белим нисколебдећим облацима по целом телу налик хришћанима светим огњем. Једном је добио пролив јер је освајао највеће брдо од чијих врхова је замишљао Мојсијево пењање на Синајску непрегледност. У том проливу је видео искушење које је покушало да га одврати од овако светог подвига. И одупрео се. Победио. А на врху га је поглед чекао као награда јер друге награде, на његово разочарење, није било. Своје „трисвето“ је одмах заорио громогласним и неартикулисаним гласом, пуштајући урлик несуђеног пророка да затрепери небесима као поносна српска застава пободена на хладном ветру. Испуњеног срца, пролив га је силаском у долину пратио дубоким кенозисом. То је сав декалог који је овог пута могао понети али се крепио новим сутоморским Тавором који га је тек чекао.

Није имао пуно пријатеља. Можда двојицу. Једног је усвојио да би са њим вежбао своје трпљење будући да му је тај пријатељ боловао од поремећених живаца. Пошто је волео војничку дисциплину, то драње по себи је доживљавао настрано, екстатички, готово до оргазма. И када год би у себи осетио отпор да одржи своју толеранцију као подигнуту пушку, појачавао би аскетски напон да одржи своје самурајско тело пред најездом бесних паса који су испадали из уста оваквог суровог пријатеља. Другог је усвојио да би са њим вежбао добро које је недостајало и њему и пријатељу којег је изабрао. Као и сваки велемајстор требао му је ученик којем ће предати своја важна умећа. И да би некако фасцинирао свог пријатеља, трудио се да што више говори у загонеткама и да користи философске изреке нехришћанских мудраца како би га задобио. Оба пријатеља нису баш била паметна али је од првог бар било неке финансијске користи и то је једина проституција о којој понос Р. П. никада није волео да говори. Можда није могао од бркова, а можда је негде дубоко у себи осећао струјање једне зрелости која га је откривала да није тако савршен како се издаје. Међутим, пред патриотским императивом, није било ни речи да се о неким слабостима дискутује чак ни са собом. Са другим пријатељем је брзо прекинуо моралне часове увидевши да његовој висини није дорастао, а свој победоносни марш, уз поклич замишљених труба, чије мелодије није разликовао да ли долазе са ратишта његових далеких предака или од небеске анђелске јерархије, настављао је светим темпом.

Поред сутоморског вилајета, исконска светлост Цркве га је обасјавала са свих страна, и споља и изнутра. Можда и зато што никада није волео да иде у Цркву. Сматрао је да света вода престаје бити светом када падне на земљу и да људи заслужују магнетна одбијања од светиње. Сматрао је да је Црква сувишна својом појавом и да пасивност богослужења не може донети промену свету која му је преко потребна од псалмодијског натуцања полусловенским дијалектом. Желео је милион пута да положи свој живот за Цркву али да оде у њу – ниједном. Једном, у посети једном ваљевском манастиру, на жалопојући наговор мајке и оца, догодило се да је залутао у оближњој шуми за време Литургије. Тада је први пут осетио страх али се захваљујући звонима, у којима је тражио прамац и сигнал своје дезоријентисаности, мачковито сналазио у простору. Али, желео је да недостатак подвига надокнади замишљеним непријатељима чија је лица по крошњама тражио. Након тог искуства пожелео је да ближе упозна монашки свет само зато што му нико није рекао да му је довољан његов парохијски. Требало му је уземљење тамо где Црква не пушта увек висок напон. Требало му је искуство пустиње где ће себе учинити недоступним сваком. А надасве, где ће успешност ове аскетске мисије значити позицију великог помиловања пред Богом, јер је веровао да се Божија љубав само заслугом може шармирати. Зато је једном ходао дванаест километара пешке да би дошао до једног пророка који се крио у зеленилу непроходног космоса. Чак је и мапу од себе сакрио да би што више намерно залутао, мада је помало варао крајичком компаса чије су га казаљке радознало тражиле погледом. Тај пророк није хтео да га прими цео дан како би тестирао његову границу издржљивости. Када је видео велику дисциплину постојаног војника, који је ногама јутро претворио у ноћно ишчекивање, отворио је врата и рекао: „Ти си охол човек!“ а онда бесно затворио врата. Р. П. је тада био најпоносније биће у универзуму, чак више него када су му дали орден његовог оца да проучава својим маленим рукицама. Сијао је од ових речи. Знао је да је изабран од Бога и то га је веома крепило. Нема цвета који није помазио и којем ту тајну није саопштио на путу до куће свих дванаест километара изнова. Успут се негде откотрљао али је своје трапаве падове приписивао промислу Божијем.

Године су прошле. Нашао је свој мир. Опробао је и живот једног доконог студента на смеру социологије али само зато што је тражио свет у којем постојано хришћанство неће бити конкуренција његовој замишљеној побожности како треба да изгледа. Никада није престао да презире људе који пију и пуше али се помно надао да ће му се једном ко од архангела јавити и донети благослов да своју жељу преточи у та дела, јер је годинама маштао о бар једном микроукусу чашице и микромирису бар једног дувана. Данас има своју велику кућу на селу о чијем домаћинству је маштао, чинило му се, вековима. Има строгу жену пред којом и даље вежба своју дисциплину. Има двоје дивне деце о чијим брковима машта и који му стално досађују када треба да им пушта змаја док је време риљања. Поносан је на парче српске земље чијим жилама тече крвоток древних жртава, поносан на један похабани трактор и позамашан број домаћих животиња као што се поносно осећа најлепша икона обложена скупоценим сувениром. Још увек је доследан својим идеалима. Још увек помаже људима за све што им је потребно. Јесте да више не носи војну униформу и да не спава у чизмама, али нека салутирања стварностима је задржао у којима су бајке и бркови добили виши војнички чин. Повукао се од света, далеко од струје и ријалити програма. Има своју цркву међу прстима када већ не може цигарету. И што је најважније: нико му није потребан. За свет оваквог горштака, који је поносно јео свој амишовски пост мимо црквених директива свакодневно, и који је пред огледалом изговарао: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене…“, одувек је знао да тајна његовог спасења зависи само о једном закону којег ни врата паклена неће надвладати: „Може бити само један!“. Јер су „врата пакла закључана изнутра“ (C. S. Lewis).

Advertisements