Не тако давне, али не ни тако блиске 1975. године, када је месечина била ближе земљи него иначе, и када је још било популарно носити црвене мараме и плаве униформе у тадашњем режиму, међу многим црно-белим уграбљеним фотографијама издвајала се жгољава пионирка Т. А. са својих осамнаест никотинских година на пожутелим зубима. Била су то спокојна времена када се људскост још није толико изражено мерила имовинским стањем, барем не отворено, и када си још могао да се смејеш новим вицевима и досеткама које је још увек стидљива омладина, на прагу започетих студија, тек осмишљавала бојећи се лоше реакције другова више него своје савести.

Т. А. је била насмејано дете које се увек радо тискала између два родитеља у кревету, чак и онда када није било разлога за то. Можда је ту навику преузела од свог новостеченог пријатеља И. И. који је чак до своје петнаесте године имао неку незрелу навику да спава са родитељима али то за ову јединицу није било ни важно. Била је радознала, полетна, увек кадра да уђе у игру са ластишем са својим другарицама. До петог разреда основне школе већ је била позната по свом умећу лепог састављања писаних радова, па је многима радила домаћи задатак док су се друге другарице и другови тек упознавали и чикали са првим симпатијама и нагонима у свом месу. Прву менструацију је касно добила и доживела је то са великим ужасом, ништа мањим када је схватила да јој расту груди. Није се могла помирити са новим садржајем тела које је сваки дан другачије изгледало. И то јој је помало стварало комплекс који је пажљиво, као у некој хемијској лабораторији, мешала са два опасна састојка: повученошћу и осмехом.

Као млада гимназијалка није се издвајала. Није била толико бистра. Напротив, сматрала је да свако ко осуди себе на сепарацију нема тај вид побуне мудрог ума какав се могао наћи у кружоку истомишљеника. Живела је за сваки гето у којем се параноично плашила да никада не изгуби своје малено славно место. Крепила је своју самоважност када год би је неко питао за најмањи савет, макар то било оличено у збуњености како се савија најобичнија салвета, јер би и за таква небитна питања покретала читаве дисертације ишчекујући аплауз попут аутобуса који никада на време није долазио. Без обзира на то, неговала је и даље своју писменост и начитаност. Књижевност је конзумирала у великим количинама више пута дневно, и по могућству уз сва три редовна оброка. Некада би сатима држала један залогај у устима док не савлада цело поглавље које ју је гушило неизвесношћу нових долазећих страница. Били су то дивни дани. Када добровољно поништаваш себе претопљавањем у ликове из воњавих књига. Али, већ ту су се могле открити неке назнаке њеног карактера. Јер се често дешавало да сањари и глуми људе из прочитаних дела по њиховом завршетку. А тако се није могло дуго живети. Чак ни пола сата дневно међу људима који су мислима и срцем стајали на другим реалностима свакодневнице. Тако да је брзо заборављала прочитано. Нарочито када је било време протеста јер је једнодушност са људима узимала примат и за оно мало пробуђене свести.

По завршетку средње школе направила је дугу паузу. Не јер је тако хтела него јер није знала шта хоће од свог живота. Почела је да излази у клубове где се неговао добар стари рокенрол у свим видовима. Шминкерај је тек започео са својом експерименталном дарк експанзијом. И дрога и алкохол су обећавали нову либералну мисао и недогледне хоризонте нових авангардних спознаја. Музика је у то време, почетком осамдесетих, живела истим набојем као револуционарност. Нису сви били бутновници без разлога али се разлог често губио због прекомерне употребе дроге и алкохола. И све те неизбројиве хиљаде лица, са којима је дисторзија и ритам игре укрштао јефтине стробове,  налазиле су повод да јој се импонује самом својом појавом. Она је умишљала како све што се дешава у свету долази искључиво због њеног постојања, или, трпи своју пропаст управо због њеног одсуствовања. Свет јој је дуговао много више баш због тога што она има постојање у том свету. И у томе је била немилосрдно бескомпромисна. Свет, по њеним мерилима, није могао сам од себе да црпи смисленост без њеног додира. Ниси могао да је позовеш на кафу а да се не осетиш као да ти услугу чини својом појавом. Ипак, кризе и детонације оно мало истинитости су морале пре или касније да узму свој данак. И она је често налазила свој престо међу трагичарима и моралним фашистима. Али, своје девичанство у свим тим торнадима је пажљиво чувала као што бисер љубоморно чува своју шкољку јер вредност шкољке без бисера нема тај престиж.

Коначно, једном се заљубила. Дозволила себи глупост. Био је то неки успут захваћени никоговић К. Г. жељан доказивања а да нема чиме доказивати собом ни имовинско ни врлинско стање. Наркоман. Заљубила се у њега из сажаљења. Уствари, никоме дотад није дозволила да се у њу заљуби јер је била болесно заљубљена у себе. Мало ко зна са каквом посвећеношћу је могла осам сати да лакира нокте на само једној руци; или да пинцетом дугом загледаношћу чупа длаку по длаку са сваке ноге; или, да прекорним погледом посматра пролазак сенке једног суседа чији корак никако да прође њеном улицом; или, да три сата већ трипут опрану шерпу изнова гребе ноктима не би ли скинула и најмању прљавштину. Имала је челично стрпљење и смиреност за сваки свој поступак, нимало природан, нимало типичан, јер је у целој тој усидрености и бањи сталожења била некако монструозно хладнокрвна. Посебно је била алергична на неуредност. Све је могла да опрости али грам прашине никако. Ипак, оно најбитније је да своје девичанство није давала никоме. У томе је видела сву максималност свог узвишеног чистунства. Сматрала је то особином богова која се не може дати обичним смртницима. На крају се дала првом беднику који је наишао. Па чак и када је са њим зачела, сматрала је да је своје девичанство задржала, да је тај несрећник није вредан, и да му се ништа осим њеног тела није дало, иако је самим зачећем имала намеру да га спаси из ништавила као што доликује свим патетичним светитељима. Њен муж К. Г. не само што то није разумео, него је њено зачеће игнорисао новом дозом хероина у којем је као и све кукавице избегавао достојанство смртоносне дозе.

Брзо га је напустила. Заправо, морала је да побегне јер је К. Г. био веома насилан човек. У секташком маниру не само што је њено проглашавао својом имовином него је и њу држао за своју имовину. Са великим стомаком вратила се родитељима који је нису осуђивали, и који се нису стидели још нерођеног детета. Али, када се породила, њена права природа је испливала на површину. Обзиром да су њени родитељи у то време били у свађи са другим члановима фамилије, вест о принови се брзо раширила по свим крајевима града, и сви су се нашли да прославе долазак новог члана породице на свет заобилазећи увреде у којима су дотад живели скоро десет година. Т. А. је свој положај доживела Богородичиним инстиктом. Сматрала је да је родила дете пред чијим рођењем ће се сва завађена племена помирити. Сабор фамилије око детета је доживљавала као Тајну Вечеру на којој апостоли обарају своје молитве пред Христом. И да зло буде веће, у таквом размишљању није видела никакво светогрђе. Напротив, исповедала је своју веру у таквом ставу несумњивом безазленошћу некога ко је више него сигуран у своје коцкарске поступке. Али, имала је своје психотичне нападе због таквог убеђења. Једном је умислила како новорођенче жели да је поједе па је није смела подојити данима. Дете је плакало док се она губила у књижевности које је у неком суровом блаженству читала у ћорсокаку друге собе. Од гласова у књигама постајала би глува и слепа за гласове око себе. Срећом, родитељи су ургирали колико до њих стоји и пуштали је да спава дубоко до у подне само да не би слушали њена пренемагања, сузе и драматизације ни из чега.

Када је дете ојачало и када је Т. А. видела да је изгубила своје паранормалне способности, пожелела је да упише Богословски Факултет. Веровала је да се тамо крију одговори на њена питања. У њој је живео неки мађионичар који јој је тако шапутао својим штапићем. Тада је већ имала скоро 25. година. Али, од нечега се морало живети па се запослила упоредо као чистачица фекалија у јавном тоалету. За друге послове је била преквалификована, или није било слободног места, или је непотребно пробирала по радним позицијама као недостојним по њену част. Овде се међутим, на ветрометини људског отпада, осећала као у Јерусалиму. Добро, и као на Голготи али је своју ревност доживљавала светим чином који отклања свако роптање. Била је вредна. Није од доконости бројала своје четке, метле и хемију. Давала се максимално да свом детету обезбеди парче хлеба и љубави коју је налазила не толико у својој мајчинској улози колико у прочитаним делима. И дете је то ценило, мада испуштено од оца није крило своју дрскост и самовољу. Али њој је импоновала та одважност сопственог детета јер је у њему проналазила нешто сакраментално. Факултет је са муком завршавала, али идеја о Богу, упознавање Њега, сједињење са Њим, уопште није препознавала у свом животу. Све јој је то деловало као лакрдија. Њој се, као у некој будистичкој парализованости, више допадала спољашња церемонијада онога што интелект и положај у тим световима могу да понуде. Али, очи су јој постајале морбидно сиве, глас пискаво бруталан, став неподношљиво арогантан, када год би увидела да од њеног напредовања у тим корумпираним зонама нема места за њу и већу плату. Доста јој је било гована али се после толико година љубав према вери довела на исти ниво водостаја љубави према метли. Њена метла је била њено богослужење. Постала је равнодушна а савете ни од кога није примала, као што их ни раније није ни од кога примала. Од доконости почела је да оптужује родитеље за нестварне злочине јер се у свему осећала увређено и повређено. И да им не би остала дужна на подизању детета, оговарала би их свуда где би стигла. Како се ту лако гасила полетност свих тих многопрочитаних књига и многоположених испита на којима је дипломирала! Јер њена света чула нису могла поднети ништа осим звука тишине а њој је све сметало па чак и проклета тишина ако је гласнија од тишине коју би она желела чути!!!

После доста година, огорчена сопственим смирењем, на којем је вештачки дуго радила, и након многих упуштања у афере са ожењеним мушкарцима (јер је такве тражила само да не би на себе узела још такву одговорност), наставила је да негује и истражује своје тело, да му се и даље диви, да га показује сваком а не даје никоме, као што је то некада радила са својим девичанством. Флертовање је најбоље што је умела да ради јер је то била она граница на којој се мистериозно укрштају забрањено и дозвољено воће само да једно другом пожеле „добар дан!“. Она је успела нека и да наплати. Поред књижевности од које није имала користи да постане бар мало црв ако већ не може човек, наставила је да чита богословске радове од којих није имала користи да оживи своју веру бар на нивоу семена ако већ не може дрвета. У делима светих и академских мајстора наставила је да глуми животе и мисли са којима се као некада поистовећивала али са чијим умотворинама није могла да премости јаз усред јавног тоалета. Јер није могла једном дупету говорити о апофатичкој теологији. Ипак, од метле се није одвојила. Неке љубави не пролазе лако. Никад себи није дозволила усуд да другачије може бити и да ли је којим случајем можда негде барем једном погрешила. У томе је била прави феномен: она заиста никада и ниједном није видела свој грех апсолутно ни у чему. Дјева Марија јој је и на несвесном нивоу постала конкуренција. И то је оно што забрињава. Јер са истим васпитањем подиже дете, које је данас већ млада девојка са читавих четрнаест година, лишена емоција за било шта што трпи кретање, а које без њеног знања од малих ногу краде, гледа порнографију и скупља бодеже у своме срцу чекајући погодан тренутак да убије своју мајку. За једну лаж-богородицу то је исход која она свакако свесно и злурадо ишчекује, јер ако се тако не догоди она ће изгубити веру у пророштво које је сама још у свом детињству за себе написала. А од тог пророштва јој зависи не само цео живот, већ и цело нестајање на којем је тако дуго радила…

Advertisements