В. Ђ. је био специфично дете. Није он бирао судбину, нити она њега, само се није снашао и зато кривих у његовом животу нема. Имао је зелене очи, коврџаву косу на коју је сувише касно постао поносан, и изразито танку конституцију тела попут змије заглављене између две стене. Муцао је у великим грчевима због чега је већ од малих ногу носио комплекс који није ни знао да поседује док му га друга деца нису наметнула, и никада због тога није ишао у вртић. Старија сестра Ј. Ђ. му је била таман толико велика подршка да му буде неко ко ће хранити његову величину користећи је као параван за лично надограђивање. Тренирао је фудбал и борилачке вештине још пре поласка у основну школу чијем првом дану се радовао као највећој авантури. Његов отац З. Ђ., ноторни алкохоличар и блудник, а иначе директор једног великог фабричког предузећа са његовим приватним шофером који је увек ћутао, гајио је велика очекивања испијајући погледе над својим малим наследником. Његова мајка Д. Ђ. није очекивала ништа осим да себе преда деци максимално узгред бринући да свако одело за оца буде опрано и испеглано. Била је толико безазлена да његове афере није узимала за озбиљно јер се његов карактер није уклапао у одела и кравате које му је сваким јутром уредно припремала. Ова занимљива четворка је живела у стамбеној згради на Врачару у друштву родитеља З. Ђ. са којима он никада није могао да нађе заједнички језик, али још мање да се избори за своје право, због чега се неретко дешавало да, немајући снаге да се њима супротстави, лечи своје нападе на својој тек зачетој младој породици. Модрице на мајци су често на ту мрачну страну оца подсећале али нико није смео о томе да говори чак ни мислено.

В. Ђ. је био поприлично негован. У њега се много улагало само зато што је мушко дете. Сестра је, чак и ненамерно, увелико маргинализована његовим рођењем. Осећао се веома важним. Тако су му говорили и он је томе беспоговорно веровао. Али, и поред свести о својој снази наслађивао се повременим маштањем о својим ранама. У томе је било нечег перверзног. Једном је чак имао нешто налик визији да ће га положеног у постељу сви најдржаи пријатељи посећивати. И често је изазивао туче са својим вршњацима. Омиљени ударац му је био избијање ваздуха из плексуса док се деца гуше. Све док једног дана није сломио ногу у једној. Од тада се све променило. Его му се урушио, постао је страшљивац, а као да му се и муцање повећало. Заправо, сви су мислили да је постао повучен због своје ноге а он је само био гладан дружења, него није смео да проговори како му се не би ругали због непријатне блокаде у речима. Чак је и његов отац плакао када му се та несрећа са ногом догодила али не због страха за живот сина него што се његови снови кроз сина никад неће остварити. Ипак, чак и тако неправедно дистанцираним из друштва, импоновало му је што је често добијао поштеде на часовима. Сматрао је да његове ране могу купити све па и добре оцене без труда. А то је друге ђаке поприлично љутило. Једна другарица из одељења, по имену Ј. Ј., која је иначе била глувонема, видешви његово умеће манипулисањем дефектом и сама је прибегла истом решавању проблема. Када нешто не би знала глумила би да не разуме. И колико год било наивно, такав новац је куповао рачуне у свим просветним банкама.

В. Ђ. је био изразито наиван и сујеверан момак. Да сте му са 15. година рекли да може да лети, он би вам поверовао. Не само да не би посумњао него би вас и напао зашто не може да лети. Да сте му рекли да ако му црна мачка пређе улицу да то носи вечно проклетство, он не би могао да спава недељама. Не само да не би посумњао него би вас и напао зашто је баш њему морала да пређе пут. Знао је сате да користи у подебљавању слова на папиру. Није га занимао смисао слова. Тражио је мир пред спољашњом трапавом калиграфијом. Јер у кући га није налазио. А њега сте могли свуда да нађете осим у рођеној кући. Из ње је бежао а да није ни мерио време ни значење свог бежања. Кућа је била оличење свега где би он могао понајмање бити али није рачунао да није свуда добродошао. Сви су се дивили његовој самосталности а нису знали прави разлог његовог одсуствовања из дома.

Док је био у болници неко му је даровао дрвени крст. Ту почиње његова вера. Негде око 12. године, када је живот у једној Србији понајмање носио и личио на неке прокламоване побожне норме. И компликације на операцији га нису смутиле поред толиких захвата да изгуби веру, чак и када га је највише болело. Али га је често смућивало ругање другара из одељења. Све је могао да опрости осим омаловажавања. Тај крст је постао камен спотицања сваком оку у разреду. То дрво положено око врата је провоцирало нечим нечистим. Наравно, ни он није знао вредност крста него је сујеверно мислио да ако га икада буде скинуо да ће тад сломити и другу ногу, а други луксуз већ није могао себи да приушти. Носио га је некако са стидом али се надао некој мистичној сили која избија из њега да савлада ове младе ироничаре. Најпре, да ће задобити чудесну снагу којом ће једном постидети све завиднике попут старозаветног Јосифа пред којим су сва браћа савила своја колена. Том маштом је видао своје ране. Само зато је трпео и тим трпљењем потхрањивао своје беснило које је лагано већ у том узрасту почело да гомила своју пену.

У средњој школи се променио. Добио је нову шансу да пројави себе. Никога није занимала његова вера и нога. Ни муцање. И он се радовао пуним срцем. Човек би помислио да овај В. Ђ. и онај из основне школе немају ништа заједничко. Али је и сам заборавио на своју веру док му је једна краћа нога ипак стварала пуноћу комплекса. Нико то није примећивао осим њега. А његове фантазије су биле изобилно веће неголи неко реално храмљање. И само због тога је тама узимала превагу у његовом уму. Јер бринући само о својој краћој нози она му је постала средиште целог идентитета. Мислећи како да реши тај проблем који се не може решити он сам се претворио у своју ногу. Жалећи њу – жалио је себе. Није се сетио оног Христовог: „Ако те нога твоја саблажњава – одсеци је!“. Скупа цена његове блискости плаћана је крвавим новцем кад год би неко пио са њим. Јер у алкохолу се потпуно мењао добијајући контуре демонског лица и карактера који ништа осим вриштања не уме. Једном је најбољег пријатеља пратио од центра града до куће говорећи све најгоре о њему пред недужним пролазницима који су понајмање желели да буду сведоци. Пријатељ му то није узео за зло јер је знао да је то био његов начин да према некоме покаже симпатију. А заправо, мало је нормалних пријатеља имао. Јер, не могавши да нађе своје гнездо међу очекиваним људима, фокусирао се на оне презрене који су и сами попут њега имали неки дефект. Ту се осећао сигурно само да би могао да доминира и да нешто каже без зазора. Занимљиво је да је свакој својој речи давао дубоке анализе и свето значење тако да је пажњу тражио немилосрдно. Иначе је боловао од расејаности да ослушне код другог и елементарно. Није он био крив што је толико година био искључиво везан само за концентрацију на себе.

В. Ђ. је, ако занемаримо његове опсесивне мастурбације, невиност изгубио око 30. година. Толико матор да се осећао непријатно да замоли јавност за доделу дипломе за такав храбар чин. Почео је да ради и да се осамостаљује. Имао је толико пара да није знао шта ће са његовим преливањем. Није био себичан осим што би наметао кривицу када пола кафане користећи његову наивност пије на његов рачун али је то пред собом правдао својом светом добротом. Заправо, мало је коме могло доћи пред спознају да није он толико жалио себе колико је својим учињеним добрима жалио друге. Мислио је да је то љубав. Да се тако воли – када жалиш људе. Али никога та љубав није учинила бољим, још мање њега, па је он често кидисао проклињући незахвалност људску која му дугује извињење. Почео је да одлази у цркву јер му је неко рекао да је само тамо могуће спасити себе. И да није боловао од сујеверја сигурно је да би схватио ту поруку. Тако је увек био међу првопостројенима на богослужењима али се никада није причешћивао због осећања недостојности, док му је исповест и нафора била омиљена дегустација умишљеног Христа.

Једном је сатана дошао код његовог оца у госте. Заправо, долазио је сваке ноћи али овог пута је решио да се опрости са њима у свечаном маниру. Држао их је као таоце свог расположења не дозвољавајући ни титрај лицем. Брат и сестра су оборене главе слушали свог биолошког вођу како уобичајено председава надајући се да ће као и увек једном прекинути са тим комунистичким заседањима. То се никада није догодило. Отац је претукао мајку а мајка је од удараца пала на ћерку која је у том трену спавала. Уплашена од пада мајке преко свог тела, а још омамљена дубоким сном, од тог часа, видно шокирана, мистериозно је почела да болује од тешког облика депресије. Имала је тако јаке психозе да није смела ни улицу да пређе. Недуго затим, завршила је у менталној установи. После толико година једино је ту проговорила а једном се чак и насмејала. Њен говор је проистекао од утицаја лекова а њена радост због визије једног светитеља. У целој установи само је она говорила о том непознатом светитељу који је њој дошао у посету. Нико јој није веровао јер су мислили да је лудило узело маха и да сви њени говори долазе под утицајем халуцинација. Када ју је отац једном посетио, само у страху да га људи не би осудили што је није обишао, она га је слагала да је спавала са његовим најбољим пријатељем. То је рекла да би га отерала. Њега је то дубоко повредило али она је лагала јер он – није имао ниједног пријатеља.

Међутим, те слабости сестре су В. Ђ посебно иритирале. Свакога дана је морао да живи са њеним страдањима. Није био ту за њу као када је она била ту за његов гипс и штаке. Мерио је своја страдања узвишенијим спрам њеног, чинило му се, менталног блефирања. Убрзо су мајка и сестра протеране из дома, јер је развод донео финални сценарио а ћерка се плашила да остане насамо са оцем. Отац и син нађоше парче простора више. Коначно је и њих Бог погледао да мрвице мира падну и на њихову трпезу. Сатана је научио оца и сина вештинама побожности. Научио их је да престану да пију и спроводе свађе. Оца је научио самоконтроли а сина решавању комплекса. Сатана их је научио да треба редовно да обилазе светиње, манастире, литургије. Да пале свеће по строгом распореду на живе и мртве и да дарују велике прилоге. Да скупљају велики број духовних књига које нису ниједном прочитали и да искључиво слушају духовну музику. Цео дом су, научени сатаном, облепили великим бројем икона. И још увек поучени сатанским занатом, заузимају прве редове на свако црвено слово у храмовима. Данас су обојица бизнисмени. Уживају спокојно велики углед међу пријатељима. Неки свештеници о њима мисле све најбоље. Ипак, свој грех нису видели пред оваквим пуританским спровођењем аскетског бонтона. И ако су о нечему знали да говоре то је било само о узбуђеном помињању имена Божијег потхрањујући свој адреналин чудотворним причама. Али своје покајање, своју веру у чуда, нису пројавили тамо где је било најпотребније. Пред женом и мајком, пред ћерком и сестром…

Advertisements