М. З. је била сасвим добра девојка…

Није она крива што је својим широким бисерним осмехом будила пожуде у мушкарцима. О њој се може причати вековима и опет остати без кисеоника. Потицала је из поштене породице која је крпила како је знала и умела све за њену радост и школовање. Отац је знао скидати ствари са себе када би видео да улицом шета неко ко нема основно на себи. Мајка јој је била психолог којој је кување боље ишло и која је вешто од себе крила незадовољство своје ћерке.

М. З. је имала две добре пријатељице. Заправо, нису јој биле пријатељице, али за М. З. је морао да постоји неко у највећој близини ко ће јој увек предстаљати кочнице за њену исхитрену нарав. Тако је И. П. била смирена и кротка, увек осликавајући недостатак добра које је М. З. поприлично недостајало, а њена друга другарица, Т. Т. оличење гласа разума када год М. З. остане без умних кормилара. И наравно, увек је била у свађи са њима, али управо по цену своје сујете никако није могла без њих, јер никада није слушала своју савест у њима. Њен брат О. З. је живео у Грчкој и забрањивао јој говорити ружне речи на том језику. Када би долазио у Београд, ругао би се њеним књигама које је крила испод јастука. Да, М. З. је волела читати монашку литературу, и на њој је тражила уточиште када год би скренула са пута. А скретала је много често, нарочито између млечних зуба других мушкараца којима је ишла проповедати Христа а заузврат би одржани час наплатила скромним и краткотрајним сексом. Сматрала је да се толика блискост мора нечим приснијим крунисати. И није могла имати пријатеља а да претходно не испита уложено поверење на овај начин. Наравно, мушкарци су курве, њима је импоновало да се једна светица толико труди око њих полажући епитрахиљ њеног тела преко њихових еротских исповести.

М. З. је заиста била дружељубива. Бар до првог отпора. Трудила се да не скида цвркут птица са својих усана. И свако ко би угледао мелос на њеним уснама постајао би лако опијен невидљивим нотама. Носила је тежак крст. Тако негде до 150 грама. Али, чистог злата. Није било лако имати свој стан и дозвољавати родитељима да плаћају све рачуне. У знак одмазде, често би ломила ствари по кући несрећна што није могла веће добро учинити. Након завршеног приватног факултета, почела је да гостује по боемским вечерима разних песника. Наравно, ништа није разумела, али јој је наметнутни бонтон налагао да не сме штедети аплаузе. Посебну наклоност је показивала песницима који су изрицали надумне ствари и залазили иза таштине света. У њима је налазила армију пророка који су одавно напустили своје небо како би повремено заблистали међу оваквим, ничим поткупљеним, људима. И они су јој давали своје тело само да је не би жалили. Добро, провукао би се и по који аматер, глумац песничких врлина, али она није хтела цепидлачити. Видели су да дете блаженством живи па ју је требало некако због толико очигледне радости утешити. А песници, зна се, никада нису имали пара, па су покушавали да јој врате патњу коју је доживљавала у њиховим песмама на овај начин. Њој је патња недостајала, па је своју добровољну наивност да је стекне задобијала оваквим причешћем.

Међутим, у свим тим брзацима и ерупцијама којима је безазлено носила своје пробушено срце, да иронија буде потпуна, она је заиста патила. Чак и када је највише вређала – она је патила. Мало је ко то могао да разуме. А своју несхваћеност једино није могла да опрости. Једном се скинула гола и изломила све ствари по кући код једног младића, а младић је још био наиван да схвати да она на тај начин није живела срџбу већ хумор који јој је поприлично био својствен. Али, мало по мало, кревет по кревет, младић по младић, она би у касне сате долазила кући, скидала своје дубоке чизме са неподношљивом потпетицом, и узимала књиге које је држала под јастуком. Ту је налазила све одговоре. Ту се крепила као свештенство у олтару. И често имала мистичан осећај као да јој на ивици кревета Сам Христос седи. Маштајући кришом о монашком призиву, наставила је своје флертовање са бесмислом. Није она крива што јој  је младост преливала на све стране. И што је најбоље врлине крила испод мрежастих чарапа. Али је била крива што је у маниру свог оца међу свим гледаоцима њене појаве тражила поданика своје проповеди. Она је дисала срџбом што нема довољан број људи који треба да се спасавају. Желела је да свако нађе Христа као она. Само тако је могла своје следбенике да сједини са Богом јер Га је она имала више него други. Веровала је да људима сведочи и предаје Христа најприсније кроз своје тело. Али нико није смео да јој открије тајну „царевог ново одела“.

Време је протицало и М. З. је са својих 22. године брзо дошла до 35. година. Већ су је увелико нападали комплекси да је њено време прошло а због две седе длаке на глави није могла да спава нормално најмање три године уназад. Са новим генерацијама није могла да пронађе језик којим они сада говоре. Волела је децу. Али није могла да замисли себе како има своју. Биолошки сат је сматрала највећим апсурдом свих векова. Јер, у свему је налазила повод за сопствену угроженост. И своје нападе беса правдала прекомерном осетљивошћу. Једно време је често одлазила у Цркву. Али, ту Христа није препознавала. Можда и због тога што да би схватила неке комплескне фусноте, морала је да скине најинтимније слојеве душе. Међутим, неким свештеницима то није било довољно, па су ради бољег разумевања смисла текста инсистирали на скидању и најинтимнијих слојева гардеробе. У таквим проповедима је највише уживала. Ласкало јој је што може боље схватити Христове поруке на тај начин. И кришом се надимала што је тако брзо добила снажну репутацију у лицу утицајних свештеника који су баш на њу обратили пажњу. Јер, водити љубав са овим боговима сматрала је великом чашћу. Али, та благодат није дуго трајала.

Једном се догодила њена промена када то није очекивала. Упознала је првог човека који није хтео спавати са њом. Био је то М. К. симпатичан момак који још увек није знао да пије, ни да се смеје, али је увек био ту за њена ослушкивања. Најбоље проповеди су за њу долазиле са ове воденице. Све је било ту: смисао, морал, вера, поезија, врлина… О Богу се говорило без помињања Бога. И то ју је крепило. Али, њено тело је ипак живело за своје проповеди. Хранила се жељом да ће једном иза свих тих беседа њеног новог пријатеља коначно сунце просуте пожуде наћи свој престо. Али, М. К. је остао кастрирано равнодушан. Он није хтео да је има на тај начин. Да би га изазвала на расправу, често га је гађала светоотачким цитатима. Он је био сувише глуп да би схватио да га она на тај начин заводи, па јој је узвраћао другим цитатима. М. К. је своју пожуду потхрањивао њеним фрустрацијама и то му је било довољно. Сматрао је свој подвиг да таквог пријатеља има светим трпљењем. Ако би се М. З. само један дан осећала добро без њега, плашећи се да ће она једном своју независност стећи мимо његовог месијанства, он би је провоцирао. И само да јој је дао своје тело, М. З. би му вероватно данас постала жена и мајка великог броја деце. Ипак, он је остао поносно доследан свом аскетизму. А пријатељство је постала земља отуђења због превеликих моралних захтева у том односу.

М. З. је била сасвим добра девојка. Теологија једне нимфе је избројала још много година и седих длака. Број њених следбеника се није повећао. Осмех јој је још доминирао светим угловима избораних усана. Није се уморила од својих проповеди којима је тражила осетљива срца свежих покајника. Неки сведоци, који добро познају боју њене згужване постељине, кажу да још увек чита монашку литературу коју држи под овешталим јастучницама. Њено животно ходачашће је свуда носило призвук трња и неморала, знала је она то, али да буде воља њена је ипак била завршница свих личних и заједничких молитава. Давајући себе безусловно али и мрзећи се што није већа љубавница, често је проклињала старост која је непозвано дошла преко ноћи са својих 65. година. У старости је видела светогрђе. Јер, смрт је пратила њене тротоаре свакога дана и та исцерена сенка ју је стално онеспокојавала. Требала је још толико тога да уради и спаси. Није проклињала никог. Није се светила за самоћу. Толико незрелих кофера није хтела са собом да носи. Само се потајно надала да њене речи нису пропале. Да њена екстатична нарицања нису протутњала као звук шина под узаврелим возом узалуд. И да Исус још увек седи на ивици њеног кревета…

Advertisements