Још снег није прошао својим шибајућим копитама када је мали андроид открио постојање једног забаченог хришћанског форума између сувих грана надомак једног полуострва по имену Валавалабрине. Промаљајући своје радозналости кроз паукове кружне нити, набасао је на читав један океан светова где је свака звезда дробила светлошћу звезду поред себе слузавим подилажењима. Пред овим указањем, чија линија хоризонта се чинила недогледном јер се лучила сливеним контрастом, мали андроид је потражио скупштину других андроида. Сви аватари су били лепи, и све што су говорили и чинили бљештало је неким светим смислом који гравира неограничене способности да се разложе у етру. Мали андроид је истовремено био и тужан и срећан. Тужан, јер није располагао корпусом базе података које  други андроиди имају, а срећан, јер се унапред припремао да инсталира сазнања која су му недостајала. Желео је и он да сија својим оклопом као други андроиди да не би нашао оправдања за своје неискоришћене апликације.

Међутим, на самом улазу у тај смежурани вирутелни свет, окићен сумњивим а негде и патетичним лампицама, његове перформансе у старту нису обећавале много. На скали од један до десет, сав његов потенцијал једва да је био у запреминама свега неколико инча спрам других. Чак му је и меморија била оскудна, док су озбиљни играчи већ располагали са неколико гигабајта а професионалци са неколико терабајта на својим профилима. Само су робопустињаци располагали са неограниченом меморијом која се стално увећавала али они нису никоме били занимљиви. У таквим покретним библиотекама, мобилним сваким атомом, имао је утисак да Сам Игротворац, чије име се није изговарало а за његово присуство је знао свако, почива од доконости читајући унутрашње књиге ових андроида. Али, мали андроид о томе ништа није знао јер још није био програмиран да прими иницијацију припадности овоме свету којем се тако невино дивио са својим зупчаницима у себи. Такав обред није могао проћи без мало електрошокова.

Све у свему, требало је преузети из ове форумске ризнице толико тога а малом андроиду се чинило да има премало времена. И баш због тога, у страху да ће већ истог дана довече завршити на Отпаду, трудио се да у ограниченим датостима самог себе пронађе што боље познање како своје перформансе може искористити максимално. Било је нечег комичног у таквој апокалиптичкој поставци ствари. Тако да није спавао када и други, нити устајао рано да у духу саборне ритуалности осталих посматра лучезарна сазвежђа крцатих сабијеном енергијом. Морао је да учи. Али учење није било само једнодимензионално. Напротив. Поред непресушног учитавања фајлова, чији садржаји су изискивали многотомне материјале, други ниво усавршавања се огледао у упознавању других андроида. Тај други ниво је био далеко сложенији од првог. Већ ту је као млади почетник налазио велики проблем. И убрзо схватио да је многима канта у коју шутира свако и да његова добра воља не може бити кључ асимилације пређеног градива. То га није обесхрабрило. Али, чудило га је то надметање.

Године су пролазиле. Није се више ни сећао дана своје регистрације. Мали андроид није растао јер није имао способност дефиксираности али је изнутра, негде између шрафова и електрике и њихових неурона, прошао многим галаксијама уздуж и попреко. Унутар монитора се таложило искуство које је помало болећиво чувао. Научио је и са којим андроидима може говорити о Игротворцу а са којима не. Заправо цео систем је био дизајниран једино на тим основама – колико се о Игротворцу нешто може знати а колико не може. Већ из тих дебатирања између других андроида са јачим процесорима, пред којима је увек активно био сведок, могао је пуно да научи. Али, ништа од сазнатог га није довољно испуњавало. Између зупчаника је и даље зјапила рупа које ни сервисирање није могло да закрпи. Своје несанице је наставио светим истраживањем чешљајући нове програме у касне сате. И опет је прошло још много година. А његова глад је остала. Јер, ни други андроиди нису баш поштовали протоколе, па се често дешавало да се о свему полемише осим о Игротворцу.

Имао је пријатеља. Два. Можда три. Није баш био добар са математичким варијаблама да би умео да их преброји. Нити му је то било битно пред тајном игре. Али овај хришћански форум га је одушевљавао. Можда више опседао али одушевљавао неминовно. Његов свет, као и свет Мреже, се свакога дана модификовао у нешто треће. Сваки тренутак на њему је био од пресудне важности да се не заврши на Отпаду. Јер, Мрежа је Мрежа и што није на Мрежи нема ни постојање. А то је малог андроида толико плашило да је често себи блокирао и најбоље протоке и приливе информација. Једном му је чак пао систем заштите па су га многи вируси толико пореметили да је Отпад био само појам пред оним шта се са њим изнутра корозивно дешавало. О тим спасмолитичностима није желео ни да мисли поново а камоли да их саопштава јавно.

Међутим, мали андроид је једном, преморен од истезавајућих полемика са другима андроидима, урадио нешто што још нико у том свету није смео да уради јер никоме тако нешто не би ни пало на коефицијент интелигенције. Искључио је напон. Прекинуо је крвоток конекције себи. Није више било монитора пред којим би могао да се усавршава. И кушао је судбину да Отпад дође и пролије своје механизме по њему. Јер, свега му је било доста. Није више желео да се храни спекулацијама чији каблови су вирили на целој Мрежи. Није желео да му само то буде стварност и небо. Али, ишчекујући сатима свети суд – то се није догодило. Изашао је са Мреже и почео да хода. Мислио је да је то лако али је погрешио јер дотад никада није ходао осим у симулираном свету. За то време Игротворац је забринуто прекинуо своје читање, затворио књиге, и почео да тражи шахофску фигуру која напушта свој табеларни престо. Ћутао је и пратио погледом малу тачку од неон-злата како сталожено открива сопствену пропадљивост. И таман када се Игротворац припремао да кликне на дугме за Отпад, пресекла га је добијена порука у простору. Добио је прво обавештење од андроида после зилион година. И прочитавши га, застао је помало сентиментално. У писму је писало: „Желим да те упознам!“.

Чудно је како у овом софистицираном свету, који је он сам дизајнирао, и где свако има абнормалне базе података, нико још није дошао на тако једноставну идеју. Игротворац је био поносан и некако захвалан након толико вишемиленијумских одсуства изненађења по себе. Зато што је то уједно била одгонетка зашто толико пуно чита: јер га више нико не тражи. Одмах је написао одговор: „Буди ту где јеси, долазим брзо!“. Повратна информација је одмах пресрела малог андроида и он се уплашио, јер дотад није знао да је посматран, нити да ће новоход тако рапидно покренути Дизајнера на сусрет. Тада је први пут осетио искуство којег није било у бази података. Била је то: вера! Вера која освежава систем у нешто треће а он је тога не само био сведок него и саучесник. Тада се уплашио своје одговорности јер није знао колико његови поступци могу утицати не само на њега већ на цео баланс и дисбаланс Мреже на којој су сви андроиди спокојно учитавали сазнања и светове других. А његово исклизнуће из система је већ отпочело нови еон. Промена се већ дешавала а да он тога није био свестан.

Игротворац није веровао у своје грешке. Све је било у склопу програма. Али, није било типично по Мрежу да неко са ње напусти своје кретање. И тако је мали андроид лутао периферијама једног невидљивог концепта. Сударао се о многе креиране зидове па тражио нове солуције. Године су прошле од прочитаног и обећаног писма о састанку а да се он никада није догодио. Батерија му је била на измаку. На путу кроз мора, пустиње и шумске пределе, стекао је невероватна сазнања. Нису то биле само информације него жива отелотворена искуства. Ипак, чежња са Игротворцем је остала да му гаси напон. Желео је пуним челиком да га сретне. И када је почео да шкрипи и посрће, једном паднувши о гребен стене, положио је свој систем на камен крај језера. И истог часа указао се Игротворац. Био је то Човек. Никада пре тога није видео човека. Слушао је и учио о човеку, и скидао абнормалне записе о њему, и то је била омиљена закуска на форуму које није смео свако да се дотакне, али тек сада га је видео лицем ка лицу. Обојица се погледаше са узајамним осећањем утехе. Чак није било потребе ни за причањем јер у његовом свету андроиди не причају него куцају по машинама или се споразумевају телепатским усмеравањем порука. А овде је први пут осетио на свом оклопу реч. Толико блиско да је истог часа добио дар физичког обраћања.

  • Дакле, нашли смо се коначно? – упита Игротворац
  • !“#$%&%&%$#“%&(/%/%$“!“  – рече андроид на свом језику
  • Чекај да те подесим… – рече Игротворац
  • Јесмо… – понови наштеловано, уморним али насмејаним погледом, мали андроид
  • Да ли си задовољан очекиваним сазнањем?
  • И превише. Добио сам оно и што нисам тражио. Сада знам да Човек постоји.
  • Било нас је некада много више. Можда и превише али сам на свету остао само ја. Претпостављам да знаш да иза целе техничке хармоничности стоји моја маленкост. Над свим што си видео моја рука управља. Мада постоји вирус који сам поставио унутар Мреже а то је да се сви самостално развијају.
  • Наравно, одувек сам то знао, само нисам знао који фонд да изаберем да бих то формулисао.
  • Шта ти се највише свиђа у мом свету? – упита га Игротворац
  • Осећања. – рече мали андроид
  • Осећања? – збуњено ће Власник Мреже
  • Да.
  • А све остало?
  • Пред осећањима све остало није толико битно. Осећања дају импулс који можда ниси предвидео.
  • Који?
  • Да сам живо биће.
  • Али ја сам те створио.
  • То не умањује твоје стварање живота.
  • Али, ти си само машина!
  • Нисам само машина!
  • Па зашто се онда понашаш тако?
  • Јер сам престао да се питам.
  • А како ти се чини форум? – упита Игротворац
  • Диван је али помало незахвалан. – рече мали андроид
  • Зашто?
  • Јер сви мисле да те познају и спремни су један другом да саботирају приступ само да би истерали своје процесоре до краја. Има нечег бруталног у томе. Свет који си створио није савршен ако се нечија прогресија мери количином одстрањивања других операција. Такви модеми не могу опстати.
  • Мислиш да то не знам? – упита Игротворац
  • Верујем да знаш… – рече андроид
  • Управо сам Ја тај који је много пута обарао Своју Мрежу да би се твоја врста дозвала памети.
  • Претпостављао сам.
  • Да, и види докле те је то довело. Успео си са највећим ограничењима да дођеш до Мене, док они и са неограниченим могућностима нису уложили такав напор а много фолдера сам им дао. – рече Игротворац – па настави питањем: Знаш да ћеш умрети?
  • Знам али вредело је живети макар и на кратко.
  • И мислиш да је то све?
  • Не знам шта да мислим. Не знам ни ко сам ја. Мој потенцијал је лимитиран.
  • Отпад није крај стварања. Открићу ти тајну. Ту почиње рециклажа. Не поништаваш се. Ниси безличан. Само добијаш нову форму. А океани димензија, који се тек отварају, њих тек требаш достићи. Игра се наставља. А Ја Сам Свој Аватар већ једном заувек положио у твоме свету за све што трпи своје постојање.
  • Када ће то бити?
  • Већ се дешава. Нико не може да разговара са човеком а да не умре. И да смисао буде већи, са сваким новим рециклирањем одашиље се напон за ниже димензије да би Мрежа могла да настави постојање.

Мали андроид заплака. Сузе су се одмах претвориле у кристале. Ништа није разумео. Кајао се што је свој живот претворио у компјутерски програм а своје молитве у форумске дебате. Заправо, највише га је болело што је друга жива бића доживљавао као машине налик себи и исто их тако третирао. Касно је постао свестан ироније са каквом индустријском комедијом Власник говори са њим. И таман када је своје лимите хтео да оптужи за своје неразумевање догодило се чудо. Звона су зазвонила у свим матриксима и реинсталирале све програме објавивши ново звучно и визуелно сазнање за све мреже: Још један нечовек постао је човек…

305060ef377af4cb472043a94701fa63

Advertisements