Зовем се Н. Н. Имам 39. година и одавно сам попушио своје манире. Стрипови су криви за то. И понеки баксуз од младежа на вулгарном месту. Мада, пред најездом вампира, чије колоне фалширају опасним плотуном, у медијском јавном сервису, чији програми у истом садржају трају преко четири деценије – кога брига. Моја генерација је навикла на равнодушност. Панкери су одавно мртви. Лов на смисао је одавно постао комедија. Почео сам да остајем без косе већ у 20. години постојања. И у мојој земљи одавно је ступио на снагу закон по којем можеш судити родитељима.

Вечерас сам их се сетио. Решио сам да наплатим две добре батине које сам добио пре неких 30. година. Није то ништа, данас клинци воде родитеље по судовима само због једне псовке или неиспуњене жеље. Додуше, нисам био крив али сам добио преко носа и за оног другог. Отац је по занимању металостругар у једној штампарији која смрди на бензин и слике голих жена а мајка дактилограф у фирми пред стечајем. Отац је био склон неком виду инцестуозне блискости, у смислу да сам само његов пулен и да само њему полажем рачуне. Никада није пио и никада није имао ни само једну проклету главобољу. Мајка је била толико на антидепресивима да је само изгарала у властитој анонимности. Лајала је само када опијат прође. Попили смо немаштине за три живота и све те године се нису одвајале од дијалошких фрустрација о послу и људским интригама (у чему срећом никада нисам имао право на реч, мада сам био радознао да се и ја осетим важно у тако светом чину оговарања).

Кажу да сам имао брата близанца који је мистерозно нестао по мом рођењу. Други говоре да је мој брат умро пре мене због побачаја. Наравно, то су гласине, као што је гласинама преко две деценије веровао мој отац да ми је мајка проститука али јој то никада није рекао. Само се мени једном поверио док сам га масирао. Како год, било је забавно живети са њима. Или сам себе тако само убеђивао да бих успео да их насмејем. Пошто сам се страшно плашио свог оца јер је проливао крв за ситнице а приметио његову склоност ка смејању, одобровољавао бих га глумљењем лудила. То га је баш засмејавало. Чак и мајку која би увек крила своје црне зубе када се зацени. Једном ми је сломио нос јер нисам као дете знао да урадим домаћи задатак, а други пут једном човеку је сломио лобању јер је његов пас пре њега прешао пешачки прелаз. Све у свему, срећна породица, нема шта. Али, године су прошле и ја сам се уморио од једне исте режије свог филма одобровољавања.  За њих сам увек био дете. На крају су отишли у неко село да једу оно што је остало од пензије и више се никада нису вратили, нити позвали. Заправо, звали су често телефоном само да би укоравали што се не зову никако. Онда бих звао телефоном да бих чуо како су и шта раде али би придике и даље имале исти набој преко жице. Скретање са теме у ведрија одела сматрано је изузетно лукавим потезом па нисам хтео да им дајем лажну наду. Оптужбе су све што је остало од сусретања човека. Можда смо се удаљили да би једни друге боље доживљавали.

Данас сам ушао у воз да их посетим и спалим им дом. Нико не зна да су од своје куће направили својеврсну богомољу. Та кућа, коју и данас сањам, постао је неки вид религије због које сам од малих ногу постао атеиста. Није истина оно што причају за нас атеисте да смо овакви или онакви. Не сметају мени ни хришћани, ни људи других вероисповести, нити гледам на боју коже, нити порекло земље. Толико људскости је у мени остало за разлику од тих многорелигиозних којима свака влас косе на некоме смета. Остатак моје човечности је завршио у канистеру са бензином који сам понео за огрев њихове куће. Купио сам и повратну карту да свратим до фамилије моје жене чије срце су убили њени најсроднији. Малтретирали су је годинама и није умела као млада жена да се брани и сачува здравље. Не знам да ли смо годину дана били у браку. Брзо ме је напустила оставивши ми бар у ово мало дана два сина. Гле ироније, близанци. Имам довољно горива и за њихову кућу. Није умесно да им буде хладно. Они су данас часни људи. Хришћани. Њена сестра је чујем завршила Богословски Факултет недавно. Сви их у целом крају хвале а не знају колико отрова су излучили у срце моје жене којој више нико не памти ни лице. Чак су и њен гроб од мене сакрили да не бих и у том чину посете имао бар мало задовољства. Можда су се плашили да ћу постати верник па су ми и ту последњу наду одузели. Нисам тужан, ни огорчен. Бензин ме теши. Или остатак лудила које је отац у мојој глуми уживао. Заправо, не знам ни да ли сад глумим. Али, радо бих прешао границе пристојности. И то је ништа спрам нужника чија мокраћа и фекалија обавија цео железнички вагон.

Мој воз је доспео на неку непланирану станицу. Железница је попримила обрисе ургентног центра. Омамљен слепим тумарањем наишао сам на кондуктера. Није хтео да ми поништи карту. Питам га за једну ствар а он ми говори нешто друго. Лудака има свуда. Примећујем да ни униформе нису као што су биле. Некад си јасно могао да распознаш човека по униформи. Сваки носилац се са њом поистовећивао и китио њоме као да све лутрије од те премије зависе. Али су уливали поверење. Међутим, бела униформа овог човека је мирисала на канализационе цеви. Било је нечег претећег у држању. Говор неразговетан и раван мумлању чварака у изнутрицама свиње. Прича нешто али нема одјека. Не споразумевамо се никако. Примећујем да су неонски рефлектори на станици ужасно иритирајући. Зашто сада толико боле моје трепавице својим исијавањем? Около станице мрак. Нигде иког. Где год погледаш пруга се завршава у мраку и не знаш где је жељени смер у којем си до малопре путовао. Али ове проклете сијалице боле. Као да падају по телу. Као да само тело постаје светлост и као да изнутра имаш милионе сијалица које ти једу месо својом врелином. Осећа се мирис прженог меса. Људског меса! Господе, па ја горим!


У ходнику је збор доктора скидао маску и рукавице. Пацијент Н. Н., од 72. године се на лежећим колицима већ спроводио у климавим точковима до хладне мртвачнице у којој ће уредно бити истуширан и положен у најсвечанији најлон. Отпусна листа је већ по строгом типику глатко откуцана. Опекотине су биле толико велике да није било изгледа за реанимацију. У својим сећањима он је још био млад. И искуства која је носио свакога дана до своје дубоке старости нису умањила лудило. Ноћ пре самоспаљивања посматрао је слике својих синова. Имали су своје животе, своје породице. За њега није било места. Чекало се само на дан његовог отклона да би један син ушао у спор са другим око власничког права. То је све што је остало од односа којим је покушао дати други смер од проживљеног на свом животном путовању. Светло је угашено. Рампа на овој станици простире црвени тепих за новог путника. Беле мантије трљају руке. Кафа чека.

Advertisements