„На другима нам смета све што је део нас…“

Х. Хесе

Последица Божије љубави је праштање а Његовог призива – покајање. Шанса је, дакле, увек отворена и дата. Врата Царства још нису затворена. Могућност спасења увек слободна могућност. Позиције за безнађе су унапред осуђене на пропаст. Безизлаз је сатеран у ћорсокак пред излазом са свих страна.

Па ипак, посматрајући судове људске, и оне немилосрдне законитости које живе у њима, почев од родитељског васпитања мале деце, преко школовања до запослења, на много нивоа – а нарочито у међуљудским односима – човек може толико велику кривицу наћи у себи, како због својих тако и због очекивања других, што се у нечему није показао или остварио да заиста може брутално повредити и себе и људе. Ту се види да су људски судови много захтевнији и суровији од домена судова у којима Сам Бог егзистира не очекујући превише од човека. А опет, и када човек не успе, Бог не одустаје од њега неким „светим разочарењем“ или наводним наметањем неке „свете кривице“.

Неко сам себе обезличава а некога други. У оба примера иста кривица може пресећи ноге за било какав афирмативан покрет. Парафразираћу В. Јеротића: „У прекомерном осећању кривице нема воље за самоизменом…“, док је Достојевски дубиознији: „Нарицање утоли бол само утолико што још више отрује и позледи срце. Такав јад и не жели утехе и храни се осећањем своје неутољивости. Нарицање је само потреба да се стално позлеђује рана.“

У црквеној клими ствар се компликује. Немогуће је негирати утицај психолошког била којим човек јесте са свим сложеностима а који може имати позитиван или негативан уплив. Неко од своје кривице не може да нађе место у Цркви. Недостојност му храни кривицу као што светиња храни олтар. То је мач са две оштрице али не треба инсистирати на финалном решењу. На крају крајева, ни капетан није осећао себе достојним да му Христос у дом уђе. Ту Исус не улази у психологију и дебату. Задржава се само на вери. Ни овде не можемо бити једносмерни. Данашњи догматичари нису спремни на изузетке јер би онога ко не улази у цркву одмах оптужили да није део Заједнице. Ето опет нове кривице. Опет, неко је толико исфрустриран својом кривицом да оптужује цео свет да исту кривицу треба да носи. Има и таквих који наметањем кривице траже себи веће право да би над другима могли да владају. Када Достојевски каже: „Сви смо криви за све!“ не мисли на патологију већ на грех који нам је свима знан. У случају црквене јерархије, проблем није занемарљив, било да смо у монашким или парохијским круговима (чије међусобно трење тражи посебну пажњу) ако постоји неки вид условљавања и/или манипулације кривицом да би се оправдао свој положај и/или заједничарење са Христом.

Суштина приче је да кривица није сама себи циљ. Има своје место али је фокус у нечему другом. Богу. Бог не тражи кривицу већ човека какав јесте. Дакле, кривица има онолико простора колико човек њоме може да препозна свој недостатак. Не само на моралном нивоу већ најпре као недостатак самореализације у Духу Светоме. Друго попуњава прво. Ако прво постане једина стварност онда гуши ово Друго. Али, ако кривица добија простора више него што треба, чак и под истим мотивима моралног и благодатног усавршавања, онда настаје хаос. Онда у тој кривици кидише пакао који не жели покајање. И то је парадокс, јер пред истицањем кривице настаје њено демантовање. Зато треба заиста посматрати људе. Свуда тамо где има неке острашћености, чак и у име добрих намера, у позадини њихове агресивне самоодбране почива управо то осећање. Јер знају да су криви па се зато толико оправдавају и бране. Чак и када их нико не напада. И дигресија је генијална јер траже кривицу другог.

Једно ипак треба подвући: у искуству Духа Светога границе кривице се бришу у тоталности. Ако је Христос нашао место у човеку онда је брисање грехова неизбежно.  Јер је – уклоњено! Нити човек више треба да осећа кривицу за оно што је он учинио, нити другог треба да подсећа на кривицу за оно што је други учинио. Пред искуством Духа, кривице постају маргинализоване. Педагошки значај кривице је сталносвесност своје погрешивости. Све остале варијације могу бити само одјек психоза и патологије. Било да добровољно мучимо себе, било да нас муче други, било да ми мучимо друге демонским очекивањима, јер у сваком случају умишљамо свету вредност непотребне жртве. Жртве чије се вредности и сами стидимо, жртве чије роптање није по Божијој вољи.

Advertisements