Пред нама је пролећни дан у неограниченим хоризонтима своје цветајуће језгровитости. Сунце свуда налази сваки сакривени кутак природног слепила. Наш јунак, са рукама у џеповима, аритмично хода тротоарима упаљених градова. И што је најважније, није усамљен. Заправо, шета солистички у неком умишљеном концерту својих чула, који неуспели звиждук опонаша, али није депримиран монадичним пулсом, ни бројем глувих за мелос око себе. Као незрело дериште, поносно се загледа у излоге да би потврдио не изложени сајам трговине већ свој заносни изглед. Могло би се рећи да се притајено кикоће пробирући мисли и искуства као нека замишљена веверица којој реп не да мира. Осмех га одаје али глуми озбиљност. Не жели да скреће пажњу на себе да не би другима изазивао нелагодност једног несташног упитника. Кокетира са сећањима. Мења расположења сваки час. Наизменично, као игра облака и зракова у само једној минути. Од такве опијености, сентиментално нуди срце целом свету али радије бира ћутање једног вредног и невидљивог мрава. Управо је једног посвећено заобишао како би ташто потврдио своју свету љубав.

Међутим, неке лавине се увелико одроњавају и не налазе назад своје место. Наш јунак је један од оних људи који држе до своје вере више него до онога шта вера има да њему првом каже. Дакле, није баш паметан али је управо баш због тога симпатичан. Можда симптоматичан али то ћемо тек да откријемо. Док говоримо о њему, он сада тренутно пробира по лицима свештеника које је упознао за време свог живота, као дете које по поцепаном џепу панталона тражи преживеле кликере. Поносан је. Толико изузетно да неумесност и безазленост деле исти сендвич таштине. Пуно је читао о томе „шта тамо неки“ Исус говори о свештеницима у своје време али никада није насео на то да било ког доживљава као претећег фарисеја. Добро, можда је само двапут зажалио што је некима пољубио руку. Добро, и можда је само једном написао око 345. страница једне никад довршене књиге о томе како је једном проклињао свештенике. Али, заиста их је волео. Чак и спрам своје тврдоглаве наивности – волео. И вероватно, зато што је имао више среће него памети, никада у свом друштву није имао свештенике за пријатеље ниског угледа. Напротив, све су то махом били учени људи од којих је и сам учио. Успео је да остави по страни чак и нечије бомбастичне падове само да би дошао до оног суштинског. Јер, авај, ко се уопште загледа у остареле боре једног дрвета ако су плодови пречи.

И док је тако сувопарно надимао своја чула новодолазећим а једносмерним сећањима, одједном га је једно сећање посебно ошурило. Чак је некако театрално и хипохондрично одмах изгубио ваздух и срце је почело још јаче да добује. Пред њим је искрсао лик једног свештеника на којег дуго није мислио. Заправо, није мислио уопште, али сада је почело то лице толико да га жуља да је имао осећај да је нечије смртоносно гушење лакша стварност од његове. Убрзо је пао мрак а шетња је још трајала. Сад већ није био толико опкољен својим безбрижним поскакивањем. Ноге су потрошиле снагу и стабилност је узела кључ од окова на своју страну. Чак су и руке изгубиле своје самопоуздање изненадним презнојавањем. Али, лице… лице га је гледало из примрака његовог ума и није одвраћало свој поглед. Осетио је неки вид спољашњег продирања, нешто што му изнутра припрема терен за окопавање другог, налик „унутрашњем окомљавању“ на профил тог свештеника. А пошто није био много паметан, није знао због чега се то дешава. А онда је почела обдукција и он се олако препустио свом операционом захвату чврсто верујући у свој докторат који никада није ни стекао као хирург.

Лик, лице, дело, мантија. Све је било ту. Наш јунак је одмах увидео да тајну овог леша неће моћи лако, а можда никако, да демистификује. Заправо, уопште није могао да лоцира зашто за њега уопште има нечег одвратног у побожности тог свештеника. Лако је рећи сукоб између два егоизма, две зависти, две кривице, итд. али овде то није била тема очитана у сецирању. Заправо, први убод оштрицом анализе о тело свештеника је одмах пролио крв која је на земљи исписала читка слова: „Зашто је то твој проблем?“. Наш јунак је овог пута ухватио змију између тих редова. Змија га је питала: „Може ли човек сам држати змију?“, а он јој је рекао: „Не може!“, и од тог часа обузела га је лукавост. Зато ни проливеној крви није ништа одговорио на упитаном јер би тако нашао свој грех. А њему је ипак сада више стало да покрије своје зло. Али, анализа му је враћала сечиво у руке и он је балавио од радости што ће свој захват истерати до краја. То пак није умањивало осећање нискофреквентне огорчености. Он је био пред загонетком. У том свештенику, чије тело се простирало на операционом столу од сећања, није препознавао евентуалну извештаченост, ни неку маховину пластичне побожности. Тај човек не говори ништа бесмислено у чему се и показује сва апсурдност. Али, као да у таквој (усиљеној?) сведочећој вери има нечег морбидног која иначе није уоквирена нужном самопромоцијом. Истина, он не отписује људе са недостацима, чак му то негде импонује, али опет пренаглашено инсистира на неком идеалистичком морализму усред којег подвиг и Бог заједно пате. Ваљда.

Наш јунак је затечен тумором који налази све дубљим рударским прокопавањем. Он не може да каже да тај свештеник није оно за шта се издаје. Можда управо у томе што му се нема шта приговорити (осим понеке тихе кукњаве у даљини, и понеке искомплексираности о томе да ли има довољно истомишљеника) лежи парадокс да његово здравоумље није ни нормално. Има и код Честертона слично: „Толико је природан да постаје неприродан!“. Јер, црв у том дрвету некако са похлепним задовољством прождире не питајући за пардон својим залогајима. Свестан је, док га зној облива током захвата, да ни то није оно што овог човека одређује. Чак ни туђински однос са њим лично. Ни неуротична борба за аплаузе и репутацију. Ни лексикон нових речи у којима искуство Духа Светога заиста не одсуствује. Уме и да се склони и постави кад треба. Али, док је зашрафљао замишљеног саговорника,  ошгрица тог часа удари о нешто тврдо. Набасани ударац је прекинуо дијалог.

Била је то неискреност. Хирург се обрадовао. Пронашао је неискреност због чије сензације би Нерон спалио цео град само да то задовољство не изгуби. Коначно је детектовао милиграм проблематике. Да, неискреност, чак и када се ниједној његовој искрености не може противуречити. „Јер“, мислио је, „маска није спала у тоталности!“. Због своје пикантно пренаглашене а некад феминизиране увиђајности, тај свештеник сам себе задржава да пређе границе бесплодности, јер би у супротном одавно почео да хода по води као што се труде његове речи око чијих проповеди сви дижу заставе и месијанске пароле. Очигледно је да има дар сведока и преносника али је свестан да он сам није сила која кида иако указује на Силу којој служи. „У том чвору развија свој комплекс!“, рече јунак одважно као да је ушао у Галилејово откриће. „И барем ту искрено је осетљив!“ рече себи у браду. Све га искрено погађа и свака неправда под небом искрено га тишти. „Где је онда проблем?“ – бринуо се јунак да не остане без свог заморчета. „Проблем је што то не крије!“, одговори у њему змија. Огољује тајну. Тражи гледаоце своје патње. „Некога ко ће му избројати сузе.“ – правдао га је пред собом али змија продужи операцију на два сата следећим запажањем: „Мора да је страшно усамљен када у океану истомишљеника који мазе његове ставове, или чак у породици где је откривен свима, узима камеру да сам себе слика. Ту не тражи учесника. Задовољан је собом и својом углађеном и незамерљивом дистанцом!“. Хирург захукта на ово али климну главом. Вероватно у том микрокутку једине самоће када сам себе слика види се сва та фарса мимикрије. Сва та ништина испразне а доброћудне гламурозности.

Скалпел је наставио дубље. Више није било емоција у аналитици нашег јунака. Ни рутине. Само бруталан марш који крши све пред собом. Успешност операције уопште више није била битна. И оштрица проговори: „Свуда је тај човек силан али пред собом губи двобој. Ипак, из велике љубави према Богу, Бог је сакрио његов грех, али свестан да га Он гледа тешко живи са тим избором, чак и када се смеје и када је сав упрт у лице другог.“ И управо та сакривеност у Богу онемогућава „проваљивање“ нашег јунака у његов интимни свет. Аналитичар је поражен и пред учињеним крвопролићем. Као да пред собом има аристократу којем се од постављене страже не може прићи макар и за један аутограм. Проблем глазураних дистанци свештеника почивају у много већем проблему ако дистанцама подразумева додиривање људи до оне тачке да када га једном заволе – постави себе као преграду недостижног божанства. Има нечег поигравајућег у томе. И суровог. Као када би невољнику помогао у нечему а сутрадан одбио приснији дијалог са њим. „По таквим струнама хода!“ рече змија. „А струне су танке а он ипак уравнотежен!“, рече сечиво. „То пак струне не чини непропуцалим“, рече јунак. И сви нађоше заједнички језик на сабору овог констатовања. „Свештеник је свестан својих слабости, али се не задржава на њима!“, рече Бог али Га нико није за озбиљно схватио.

Касапин је долазио до краја. Зна где се се овај леш може сигурно кретати демаскиран. Али, иако даје од сувишка срца – срце не даје никоме до краја. „То је тај дуализам љубави која седи незахвално на две столице!“, рече крв падајући прштањем у страну. Није његово зло што форсира заузетост, те старе обавезе чија проституција потреса галаксије, него што њоме потхрањује своју сујету колико се без њега не може. У тај час сечиво је пробило тело. Анализа више није имала где. Спознаја је бачена. То је оно што га дефинише. То је он. Сечиво је дошло до душе али се наш јунак није више радовао. „То је он чак и када је најпосвећенији!“, задрхта микроскопски ум овог потенцијалног воајера. Јер, у тој искреној преданости да служи Богу не види да Га маргинализује пренаглашеним добром сопства. И ту је парадокс и откровење. Јер он јесте добар човек. И он има добро које сведочећи утискује у друге људе. Али, уместо да његово добро потврђује Христа оно га поништава. Он то не види. Слушаоци то не виде. Али види се једно безлично човекољубље усред личног богољубља. „Или беше обратно?“ – питао се аналитичар. И то је већ расцеп.  Јер, нешто га детерминише да онеспособи тај осећај самобитности без које други не могу. Толико свет само на њега чека. А иронија је у томе што он у то можда никада не би ни веровао да нема људи чијим хвалоспевима је тако непромишљено а опет ноншалантно поверовао. И у жељи да нивелише слику коју други имају о њему са сликом коју он покушава да изгради у себи – а да је прави увид одстрањен као брат близанац из орловог гнезда – он живи у свом грчу сасвим безазлено. У томе је сва карикатура скандала.

Пацијент је умро. Доктор исцрпљен. Умотан у своје анализе као овештала мумија у завоје које су га скупо коштале. Пролазећи поред следећег излога у касним вечерњим сатима видео је свој одраз. Мантија се вукла по земљи. Препознао је лице оперисаног. Био је то он. Над собом је радио обдукцију. Али свет није због тога стао. Нико није ни приметио једног самопосматрача, јер ни он није због себе видео друге. Наш јунак гласно размишља. „Самоспознаја је опет промакла. Касно је. Нема понирања. Ноћ тражи свој одмор. Треба довршити снове. А сутра је нови дан. Треба да се заврши свој аутопортрет. Јер, зашто да само један Дирер на њему ради целог живота када могу два, три, четири Дирера… Треба још додати боја. Треба се више клањати својој икони. Мало је пакла за један дан. Треба такви да постану сви дани.“ Док се у јереси једносливености не изгуби различитост где почиње и нестаје лице свештеника, а где почиње и нестаје лице Бога.

Корак је муцао а поноћна звона на оближњој цркви су објавиле светогрђе…

Advertisements