Данас нема баш пуно изазова. Ако га и има на теразијама смисла, углавном доминирају појединци који покушавају да превазиђу границе клишеа. И то не треба потценити. Осим ако то отворено угрожава друге. Међутим, у црквеној клими, поред оних обамрлих лица које смо навикли да видимо у апсурдности њихове „посвећене крутости“, са друге стране, наивно је провоцирати своје нагоне неком такмичарском побожношћу. Углавном се то заврши заједљивошћу завидног брата из приче о блудном сину. Можемо и код апостола наћи сличан позив вероватно проистекао из жеље да преваспита сујетна доказивања у стварима ниским, али се и он као такав може подвести под питање. Неки данашњи спортисти ће рећи да је феноменологија победе аутентична игра са сатаном, док ће неке владике покушати да своје амбиције оправдају аргументом да се не такмиче са другима већ са собом. Како год. Пребаци ли се овај угао на перспективу теологије ствари се компликују, јер свако би да нешто ново каже а већ речено присвајају као своје и понављају као папагаји већ прежвакано.

„Први ће бити последњи а последњи први“, наликује причи о господару који свим радницима у винограду даје исту плату, па се неки буне јер су радили цео дан а добили исти динар као они који су радили последњи сат. Треба нам шира слика. Јер, као што ће се „ко себе узвишава понизити а ко себе понижава узвисити“ тако је и овде. Међутим, овај став не важи за људе склоне патологији. За здравоумне, или оне који покушавају да здравоумни буду бар минимално, реч је о жаришту чију ватру треба одржавати неугасиво до краја живота. Прича о закопаном благу, због којег се све продаје да би се стекло, говори о проналаску свог бића усред Христа, али и потврда да ради искуства Духа Светога човек предузима све да тај укус више никада не изгуби. Ту се већ надовезује прича о талантима.

Виноградарском компарацијом речено, у светлу исте плате, можемо да направимо малу систематизацију:

  • Ко нађе Христа пред смрт – истог Христа задобија као онај ко Га је живео и веровао цео живот.
  • Ко је дошао на крај Литургије – истог Христа задобија као онај на почетку службе.
  • Ко је постио цео велики пост и ко само један дан – истог Христа задобија.
  • Ко је примио крштење као новорођенче – истог Христа задобија као онај на самртничкој постељи.
  • Можемо овако унедоглед… Суштина је да нема „благодатног стажирања“ будући да је слобода увек на тесту…

Ту нема неправде. Јер, као што се најмлађем члану породице даје храна као и најстаријем, иако немају исти напор, тако је и овде, јер било би неумесно себи давати предност пред слабијим само зато што си ти у радном односу и више трпиш напор. Него сте сви за столом. А овде сто симболично заузима место Литургије. То је оно што завидни брат из приче о блудном сину није схватио. Отац, који овде илуструје Бога, не помиње ниједан недостатак првог сина, а понајмање се не правда старијем сину. Као у случају „непоштеног динара“, овде имамо „непоштену исплату“ љубави Божије, јер се млађи син није трудио као што се старији трудио. Старији сматра да има већа права, веће привилегије, итд. на основу своје ревности и послушности којима даје себи за власт да чак може и да пресуди млађем. Ту дрскост, тако кристално оличеном у зависти према спасењу другог (а завист нема само једно лице, јер неко себи диже цену само зато што покушава да свој живот изрази боље него други, макар то било и у Духу Светоме), отац осујећује једним тако дубоко једноставним а нерасправљајућим: „Требало се радовати…“ Отац заобилази сав могући очекивани дуел. Одмах прелази на обрт који не трпи дебатирање. Драматизација тим више добија на колориту јер се показује да старији син није умео да ужива ни у ономе што је отац са њим једнако делио. Старији хоће „свој део колача“, дакле, и мимо оца али му то све време вишегодишње „побожњачке оданости“ не открива. Очигледно је тек присуство млађег раслојило вишегодишње наслаге страсти које су тада морале да кулминирају. Дакле, већ овде видимо разлику између најамника и синова светлости. Али, дивна провокација остаје да жуља: отац (Бог) враћа (у тоталности без заслуге!!!) у ред и достојанство другог наследника. Тако да прича о блудном сину има своје једнако чвориште, по питању награде (на коју се многи хришћани и данас саплићу!), ништа мање него и са овим Христовим исказом да ће: „Први бити последњи а последњи први!“ јер је свима једнако саплитање око исплате као у причи са виноградаром и радницима (мада не треба одбацити ни друге мотиве и животна искуства али је евидентно да мало ко креће на неки већи усуд док не сагледа: „Шта ја имам од тога?“, што ће опет Христос илустровати са оним (парафразирам): „Нико не креће да гради кућу док прво не израчуна прво цену материјала!“). Исус је маестралан јер готово у многим поучним примерима врти у круг сличне контексте само их дочарава увек новим причама.

„Први бити последњи а последњи први!“ указује на:

  • Губитак првобитне ревности због које још човек није изгубљен;
  • Губитак првобитне ревности због које је човек апсолутно изгубљен;
  • Налазак ревности којом претиче и оне врлином постојеће ако се врлином сматра искуство Духа;
  • Налазак ревности у којој није постојан да искуство Духа подигне на већи ниво („Ко се плуга лати и осврне назад није приправан за Царство!“, али има и оштријих поређења: „Ко воли друге више него Мене, није Мене достојан“, мада прича о баченом семену огољује смисао до краја, итд.)

У свему овоме можемо наћи разрешну дилему око помаме за исплатом. Надасве, у гурању и тркању ко ће бити већи пред Богом (мада се и ту превидело оно сад већ више декларативно него силом доживљено: „Ко хоће да буде први међу вама нека другом буде слуга…“). Исход је сасвим добро оличен у божанском маниру: „Јер, ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има“. Овде не могу а да се не сетим старозаветног Саула и Давида. Када би два брата из приче о блудном сину имали неко своје порекло, код Саула и Давида бих га прво пронашао. Јер Саулу се много дало, као старијем сину, али када је показао своје право лице, и појео свој ужас јер се Давид, налик млађем сину, показао удеоником његове славе, тражио је његову смрт много пута. То је оно данашње: „Мој си хлеб дошао да једеш!“. У овом цитату, реч је, дакле, о ревности коју Бог препознаје као добру вољу да се Он Сам задобије, а стицање благодатног темперамента је само природна последица тог напора и упознавања свог Бога. Тако се дешава и данас да они који долазе, односно, они који тек стичу своје удеоништво у Цркви, могу имати наше дарове чије смо се силе, можда и несвесно, одрекли, или смо је приписали свом власништву, а да ми одавно у тим даровима не живимо премда јаловим језиком можемо сведочити оно што трагично немамо у свом искуству. Пазимо само да новопридошле не осакатимо својим искуством. Јер сувише смо некако инертно навикли да доживљавамо свештенике као дежурну препреку за Царство, а тако лако смо превидели да то може бити свако од нас. И никако се у тој вулгарној игри такмичарске побожности не сме заборавити главно а што је апостол добро приметио: „Није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.“ То ће оставити довољно парадокса за жуљање…

Advertisements