„И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше. И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо! И рече им: Зашто се страшљиви, маловерни? Тада уставши запрети ветровима и мору, и настаде тишина велика. А људи се зачудише: Ко је овај да га слушају и ветрови и море?“ (Мт. 8, 24-27)

Некада давно, у једној будућности која се још није догодила, и док је небо још знало за изливање злата, живео је један праведник који је скупљао мирисе целог света и од њих стварао боје за своје слике. Знао је да урања у детаље као што се морске рибе увлаче у сваку кап воде осећајући се унутар ње као унутар зидина свог дома. Сањао је често и од својих снова писао најсвечаније романе. Када би му се рука уморила од сликања, почињао би онда са писањем. Тако су настајала његова велика дела која свет још није видео јер се ништа од овога још у свету није догодило. Али, док је стварање трајало, уживао је у неизрецивости дивљења над израженим.

Међутим, у дубинама овог светлог лика клијала је дубока чежња. Праведник је желео још неког сведока у свом животу. Да бар још некоме пренесе део свог заната, утиске, лепоту и надахнуће како би се још неко обрадовао стварима у којима и он радошћу прославља доброту света. Ненадано, једног дана, док је припремао материјал за сликање у својој скромној галерији, неко му је покуцао на врата. Изненађеног и узбуђеног срца потрчао је ка вратима успут у тој журби ударивши о сто на којем је често писао. Све се преврнуло и уредно спаковани рукописи изгубише свој поредак у насталом хаосу. Папири, још у ваздуху, а неки на поду, почеше да говоре своју причу изливајући црне језике на све стране. На вратима се чуло истрајно и још јаче куцање. Праведник прогрме усплахирено: „Ко је?“, али је толико био обрадован непознатим гостом да је и пре одговора са друге стране већ отворио врата. „Ја сам!“, рече неочекивани путник и ушавши већ у тек отворени дом, баци ковчег пред домаћином. Настаде тајац. Она тишина у којој је непријатност најгласнија. Праведник збуњено рече: „Не разумем?!“, а гост одсечном упадицом додаде: „Схватићеш!“. И залупи врата толико јако да се просто није знало да ли је та бука увредљивија од затварања врата пред носем власника стана. Праведник је био затечен. Почешао се по глави, уздахнуо некако са притиском у срцу, и предао се сагледавању своје осујећености поквареним моментом. Питао се шта да ради са тим ковчегом, али је потајно знао да ако га одмах буде отворио да ће уништити ону лепоту радозналости која је најслађа док неизвесност траје. Најпре, одлучио је да тајну ковчега користи као надахнуће за своје стваралаштво. И сам осећај тајне је потхрањивао да тајна буде већа.

И тако је праведник положио ковчег у паучинастом ћошку своје спаваће собе и вратио се у своју галерију да ради. Захваљујући тајни загонетног пртљага, крепио је своју четкицу и оловку за нова дела у којима је било свега осим равнодушности.

Прошли су месеци. Можда и године. Нико није бројао дане који се никада нису догодили. Тајна је још деловала и он је упорно избегавао да скине њен вео. Једног јутра пронађен, док је још од половине ноћи писао читаве томове о једном трепету крила колибрија (јер за друге трепете није имао довољно времена), заспао је у столици. Његов лакат је нехотице оборио посудицу са мастилом која је почивала спокојно на столу. Мастило се излило преко написаног, а речи су оживеле и из себе пљунуле конкретног човека. Био је то исти онај неочекивани путник. Странац је искористио поспану непажњу домаћина и отрчао по ковчег мачијим кораком, толико нечујним да је шапат изгледао комично. Доневши га до писаћег стола, странац је ушао у ковчег, претворио се у књигу, и чекао стрпљиво буђење новопеченог власника. У тај час, тргнувши се несмотреним падом са столице, глава праведника удари о ковчег и он се истог часа пробуди млатећи рукама и ногама. „Откуда ковчег овде?“, пресече га неизговорено питање као ледена вода поспано лице. Забринут за присуство тајне, почео је да истражује по кући и прозорима није ли му се ко ушуњао у дом. Чудио се томе јер страх пре тога никада није осетио. Али, дошло је до преокрета. Страст је усисала праведничко месо. Радозналост је почела да му лучи пљувачку. Схватио је и пре одлуке да ће уништити тајну. Није се опирао том предлогу. Одмотаће се смисао свих смислова али он мора да испије ту чашу. „Сад или никад!“, мислио је. И у тој наивности није било колебања ни за трептај ока.

Отворио је ковчег. Био је пренеражен. У тако малом ковчегу стајало је на хиљаде и десетине хиљада људи његове величине. Зурили су у њега обрадовани слободом колико и свом ослободицу. Праведник се уплашио свог избора да отвори тајну над тајнама, али његов немир армада људи зачас обесхрабри здравицом и аплаузима. Опијен том еуфоријом није више чуо свој глас ни осећања. Тако је за праведника започео нови живот и сви су тискали у једној кући жељни дружења. И тако је прошло још пуно година које се никада нису догодиле. И хармонија би дуго трајала док једног дана, опет неочекивано, исти путник није закуцао на врата. Исти громоглас је вребао затворену шпијунку на вратима: „Отвори, знам да си унутра!“. А праведник, препознавши глас старог познаника којег је само једном видео у магновењу, желећи да га унапред орасположи рече: „Ево, ево, само док још откријемо да ли смо ми напољу а ви унутра да би могли отворити!“. Али, напротив, то странца није насмејало.

Када је гост ушао, пљунуо је у своје смежуране руке, оивичених по којом седом длаком, дограбио бахато прву столицу, сео и некако иронично прекрстио ноге.

– Видим да си отворио моје дарове? – рече загонетни путник

– Јесам, и морам да ти признам да боље дарове нисам никада видео – рече праведник

– Да ли знаш да си сад своје надахнуће за сликање и писање апсолутно уништио? – упита га странац

– Можда, али сам открио барем живе људе…- рече праведник некако несигурном самоувереношћу

– Да ли су ти твоји људи рекли истину? – упита странац саркастично

– Не разумем… Какву истину? – поче да се правда праведник

– Схватићеш! – рече странац, узе свој шешир и скочи кроз прозор.

Настао је хаос. Пометња обузе све станаре. Сви се ухватише за главу и потрчаше до прозора. Обзиром да је било ниско приземље свима је био сумњив овакав перформанс наивног самоубиства. Одозго гледано, са прозора, планета земља је деловала далеко. Није било тела. Само локва мастила уместо очекиване локве крви. Праведник је био узнемирен. Имао је осећај да његовим неуронима пливају лица свих ожалошћених у свету. То је било необично јер никада пре тога није осетио тугу. И од тог дана, народ је у кући почео одједном да говори и мисли другачије него пре. Почела су негодовања, приговори, осуђивања. Неко би се саплитао и са по којом клеветом. Свако је почео од свакога да се дистанцира. Сада се кућа показивала малом чак и за једног станара. Хармонија је нестала пред лицем отуђења. Праведнику у пар наврата чак сломише главу. И то је било чудно јер никада пре тога није осетио бол. Али, није се колебао. Покушавао је да уразуми људе и поврати изгубљену присност сваким атомом сопства али га нико није слушао. Почели су један по један да износе своју огорченост и да демонстративно напуштају дом праведника. Он их је и даље молио за разумевање, за останак, али свако понаособ је излазио кроз врата са увредама. Свако лице је имало свој списак. Ту се праведнику отворише очи како је књига из ковчега добила контуре човечанства. На списку су стајале оптужнице шта им је све ускраћено. Праведник, у жељи да их и даље задржи као добродошле, поцепа списак на пуно делова и од тих делова насташе галаксије. То је све људе натерало на освртање. Нису били одушевљени чудом настајања галаксија, него могућношћу да њихове жеље коначно добију прави облик. Тако су се вратили кући одобровољени и кућа се опет смањила на меру свакога.

Од тог дана праведник је једног по једног саслушавао, спремао гозбе, опслуживао свакога, свима био све. О свакоме се бринуо немајући гласа и осећања за себе довољно од толико самодавања. Али, мастило пред прозором се још сушило. Испаравања су донела други ваздух који се није дао олако проветрити. Сво то његово заузимање људе и даље није крепило. Напротив, што им се више чинило, постајали су све охолији, разметљивији, незахвалнији. На крају се и међу собом потукоше својатајући домаћина кога ће он прво од свих њих угостити. Гледајући све те сломове пред собом, праведник је почео да плаче и шкргуће зубима. Постао је потпуно дезоријентисан. У рођеном дому сасвим отуђен, међу толиким људима сасвим обезличен. Дарове у сликању и писању је одавно изгубио да би негде прекројио као савесни кројач своје парче мира. И опет, прошле су године у таквим размирицама а да се оне никада нису десиле.

Једног дана, исцрпљен од своје добре воље која никако није налазила место у људима, почео је да призива Бога не би ли му се смиловао на ударцима оваквог бесмисла. А онда, увидевши да се Бог не оглашава читавих десет секунди, почео је да копни и нестаје. Желео је да зна свој грех али га нигде није било. Није хтео само да се чуди анонимности Божијој патећи пред Његовим ћутањем. „Мора постојати разлог!“, понављао је тврдоглаво. Када је тако опхрван агонијом напустио свој дом (а никада пре тога није изашао из своје куће) бука и метежност пометених станара се још чула у његовим грудима. Залетео се путем, који се тек отварао пред њим сваким новим кораком, и заронио у зеленило шуме скочивши високим летом. Док је падао, надајући се озбиљној повреди, први пут је осетио блаженство оног првог некадашњег стварања. Тишина је покрила ларму и савила његове кости на сигурном месту као сноп сена, као неизрециви букет.

Дошао је до гроба. Нагли призор му је прострујио кроз ткиво. Празна рака. Надвио се над њом али се њен амбис нигде није завршавао. Ништавило се церило. Изнад гроба стајао је натпис: „Будала!“. Није знао да ли га више вређа та реч или загонетка положена унутар ње. Изненада, гроб је проговорио: „Да ли си сад схватио?“. „Нисам!“, рече он, а гроб настави да говори: „Послао сам ти људе и они су те намучили својим жељама, интересима, истомишљем. Сада си презрен у сопственом дому. Будала, усамљеник, баш као Бог јер и од Њега сви траже Његово а не Њега. Прече су им жеље а не да Га реално упознају. Због неузајамности, Бог се повукао. Не јер мрзи или што воли да туђинује, него јер не види заједнички однос. Нема повратне реакције. Нема одјека. Када камен бациш у воду, вода даје кругове. Ти си дао целог себе другима али ти се ништа није вратило. Не јер ниси добар него јер доброта не воли усамљене. Да ли сада разумеш?“ упита гроб. „Да, сада све разумем!“, рече праведник, глумећи незнање, јер је од првог часа када га је странац посетио унапред знао развој радње којем се није опирао, и истог часа измени му се лице самим сазнањем. Гроб за ту тајну није знао. „Добро!“, рече гроб крезавим осмехом, па самоуверено додаде: „Сада уђи у мене!“. Праведник закорача и леже у амбис чије тло није осећао. Истог часа када је заспао, истог часа су га будили његови ученици из сна. Био је насред мора. Чамац се преливао водом. Бура је била страшна али врисак ученика страшнији. Одмах је свој дар, налик дару којим је покушавао да помири завађене из куће у своме сну, применио на буру и ученике, и одмах је настала космичка тишина. И док су се ученици чудили његовој сили, праведник је почео да размишља о томе како ће следећу проповед посветити речима о предстојећем суду, о великом „Не познајем вас!“ и о томе да је Његов однос у нечему много већем. Јер је знао да се Његов час да умре ближи…

Advertisements