Људи су људи. Неки овакви, неки онакви. Незахвално је потурати олака процењивања. Док и они не замене улоге. Јер човек није никада фиксирана стварност. Трпи осцилације. Дозвољава промене макар и нерадо. Има бескруполозних. Највише чудних. И не може се рећи да цео свет није добар јер у таквом ставу нема праведности.

Па ипак, неке доминантне црте се лако уочавају. Народ воли да трачари, одмерава, слуша негативности. Тако покушавају да компензују своје недостатке испијањем лаж-утеха на чијим обронцима су посадили своје комплексе. Заправо, презиру оне чија излагања траже да слушају. Каква противуречност! Различитост од себе је увек довођена у контекст банализације и вулгарности. Међутим, приметно је да ако и не воле да слушају лепе речи, ипак, негде дубоко у себи поштују оне који им не личе и који се не баве искључиво негативним аспектима свакодневнице. Има и таквих људи који немају херца да се супротставе тамо где треба (у име већег смисла или већег права) па се онда окрећу против недужних јер се само тамо осећају најснажније где отпора нема. Ту је можда негде одгонетка зашто људи често ропћу на Бога јер Он први не пружа никакав отпор, нити спроводи санкцију. Та линија недужних на којима се личне психозе истресају могу бити: пријатељи, супружници, деца, колеге, итд. Правила нема. Осим правилника који слабо толерише изузетке!

Али, највише ме брину „законици“. Има их у сваком систему и радном сектору. Несумњиво више и у Цркви. Наравно, реч је о стању свести. Људи који инсистирају на дословном спровођењу правила које одређени закон или морал налажу. У Цркви познат као типик, владање, аскетизам, итд. Са друге стране, када је реч о прописаним законима, данас је упадљиво приметити да се озакоњује готово сваки идиотизам. Ипак, већи дефектизам показују они који своје биће, идентитет, етику, квалитет, итд. мере величином спровођења закона у свом животу због којег (закона) су спремни да жртвују и колеге и најмилије. Нешто налик законицима Христовог времена само оперисаним од било какавог религиозног концепта. Закони, писани или усмени, по налогу државних институција или људског гласа савести, третирају се као богови којима се сви требају клањати. Наравно, нека уређења, устројства, поредак, итд., морају да постоје због могућности потпуне анархије са свим могућим страшним последицама. Али, указујем на злурадост  „законика“ (који, гле чуда, лако закон заоибилазе када је њихова глава на пању) у свакој пори друштва у којима кључа ликовање када год неко не испуни неки закон. Некада је то било каменовање а данас санкције и оговарање. Дакле, ниједна генерација није овакве свести поштеђена, почев од мале деце са тужакањем (да би била више вреднована од других) до одбојних пензионера у којима много веће саможиво дериште жељно тужакања није умрло.

Људи су људи али неко више је човек.  А о једном парадоксу не размишља нико а да се исти не именује компpомитовањем: закони се могу заобићи ради већег циља ако то, парадокслано, управо испуњава законске норме, захтеве и очекивања. А Црква има још пуно учити како се то од типикарења и тужакања не може доживети, ни сведочити аутентично искуство Бога и човека поред себе. Јер су управо то барикаде, примитивни предуслови, од чије гангрене побожности неко од Литургије не може видети Бога…

Advertisements