Човек је биће неспоразума. Човек је биће проблема. И пре него што покаже усуд у нечему – већ је у проблему. Лепота је у томе што нема загарантованих исхода, а мистика у томе што нема предвидљивих сценарија. У само једном дану човек може пројавити слободу на билион начина. Није реч о успешности или неуспешности изабраних садржаја, већ о многодимензионалности слободне воље која се не може ограничити не само једним даном, него ни Вечношћу. Толико нам је пуно слободе дато. Изазов једног животног циклуса лежи у решавању проблема. Не свих и целог света него колико је човеку могуће и дато. У тој димензији се размотава величина или мајушност нечије човечности. А конфликти нису циљ већ само саставни део тог несливајућег укрштања са светом другачијих прогнозираности у којима се управо успостављаш као конкретно биће које је заправо конституента једне целине. Ипак, ово друго измиче као увид. Зато су неким људима свађе све што имају.

У суштини, ко год се око нас завадио међу собом, најлакши је пут неутралности, немешања у стилу: „Пусти нека се будале поубијају!“. Ипак, у таквој инертности, где је љубав према свом миру дража од лица другог, нема позитивног набоја, нема врлине. Свакако, навијачких скандирања, чак и под видом очувања дипломатских односа и/или дипломатске дистанце, не сме бити. Парадоксално, могуће је задржати неутралност и својим (ко)мешањем. Уношењем у двоугао завађених. Али, сваки улазак у клинч, макар и на нивоу саосећања, подразумева мало агоније. Немогуће је бити близу језгру ватре а не опрљити се. Осим ако знамо колика дистанца је потребна а да она не подразумева злурадо огрејавање на истребљивањима других. То ће рећи да и такво позиционирање на место других отвара велико искуство: колики тек они пакао имају у себи када и неутрална страна то може и на својој кожи да осети? Јер, није ни учесник, ни виновник већ само сведок, а опет и као сведок није индиферентан, није оперисан од непријатности. Зато што жели да и други имају свој мир као што га сведок има.

Слично је и са другачијим садржајима. Зависи шта чини језгро ватре, шта чини мотив и садржај сукоба. Па ипак, и детекција нечије погрешивости у једном спору не значи пасивно заузимање (подржавање) само једне стране међу завађеним. Одувек је хришћански баланс био препознатљив као праштање, али и посредовање да се други око нас помире. У том светлу се виде и какви су други људи изнутра управо као – посредници. Да ли посредују да веће зло или веће добро буде? Да ли ће сугерисати другоме да зло умножи своју камату или да добро опрости и најмања дуговања? У таквим савезницима се, дакле, пре може открити какве пријатеље имамо. Има и таквих људи који једва чекају конфликте само да би имали чиме да се баве у животу, толико су докони и злуради да инфекцију прошире својим јуришањем у име „добрих намера“. Има таквих који су толико алергични на сукобе других да чим до ескалације дође, одмах се склањају у страну да не би свој себичан мир, или још горе, своју „козметичку побожност“ угрозили. Али, човек је човек докле год не штеди ни свој мир, ни своје сензибилитете, када види узајамно угризање оних према којима не жели да негује равнодушан однос. Јер, управо зато што није равнодушан, него се пројављује као недостајућа спона, он и показује и остварује своју људскост на начин који су завађени самим сукобљавањем изгубили. А његова људскост је тим већа ако је свестан да и завађени могу наћи свој мир ако свој рат окрену против њега…

Advertisements