„Нису нам пријатељи они који нам све чине по вољи…“

вл. Николај Велимировић

Хришћански императив почива у прихватању другог какав јесте. Много пута је у савременој теолошкој мисли истицано да нас Бог не види какви јесмо већ какви ћемо бити. Апостол је још мистичнији истицањем „да се не показа још шта ћемо бити“. Али, ми смо ту где јесмо. Не можемо се лоцирати становиштем „био сам такав“ или „бићу бољи“. Љубав је много пута злоупотребљена чак и у црквеним границама наметањем ставова који су вештачки подразумевали прихватање другога чак и спрам високих моралних пропуста у којима пред лицем власти кајање је увек измицало управо легитимизацијом свог положаја. Ипак, постоје и безазлени духови који иду простом (не нужно примитивном) логиком „што на ум то на друм“. Наравно, могуће је бити деструктиван чак и слојевитостима безазлености, али постоје безазлености у којима неки вид невиности још није ишчашен из лежишта доброте. Оваква типологија инсистира на прихватању какав он/она јесте али нема свако вољу да прихвати друге какви јесу. Ту смо већ у раскораку.

Прихватити другог какав јесте – не значи да му треба дозволити превише. Бркају се појмови. Људи махом поистовећују усаглашавање њихове воље са прихватањем другог. Али, у таквој поставци ствари, колико год слободе другом било дато, увек неко страда. Не може се све аминовати. Ако те волим – не значи да морам да волим све што ти волиш или радиш. Могу да подржим или не подржим али у оба случаја љубав није умањена. У том чвору људи губе смисленост, јер желе, свесно или несвесно, угурати друге да би се поштовање према њима свело на усклађивање њихове воље. Али, проблем је што то није – љубав. То може бити оно фамозно „чешање ушију“ док изнутра може опстати лицемер који само глуми прихватање. Инсистирање да се љубав према мени „преведе“ као поштовање мог корпуса избора, расуђивања и жеља – може бити раскорак са љубављу ако у амбису повлађивање (не и искрено синхронизовање) егзистира као лајт-мотив. Проблем тим више постаје сложенији ако се губитак подршке тумачи као умањивање љубави. Али, проблем је што то није – истина.

Прихватити другог какав јесте значи – не одбацити другог чак и када се радикално разликујете у свему. Зато у „теологији истомишљеника“ има мало простора и за истину и за аутентичне односе, јер се не прави довољно места за различитост, а она сама (различитост) се третира неосновано као дежурни непријатељ. Тако, у арматури прихватања и неприхватања имамо занимљиве парадоксе који одсликавају вишеслојност људских односа, а то је:

  • зависност од другог који се поштује само док он мене поштује;
  • зависност од онога који се, игром парадокса, нимало не поштује;
  • независност од другог који се поштује само док он мене поштује;
  • независност од онога који се нимало не поштује;
  • зависност врлинских који газе врлину искањем аплауза за своју зависност;
  • независност врлинских који газе врлину искањем аплауза за своју независност;
  • постоје и патолошки моменти ако се у неким примерима наведе негација на сваком месту, на пример: зависност од другог који се поштује само док он мене НЕ поштује, али да се не удаљавамо од теме.

Љубав није никада тако лицемерна да у име прихватања поништи било какав критички приступ који би подразумевао аутоматско саглашавање са свим што се афирмативно догађа у свету другог. Критички дискурс не значи умањивање љубави, као што ни механизовано саглашавање не значи присуство љубави. Ако то умемо да разликујемо – на добром смо путу. Ако пак умемо да разликујемо а не примењујемо – кривудамо опасно. Ако не умемо да разликујемо – имамо одговорност да научимо. Зато треба пазити кога све држимо за приснољубце, јер ако у свима тражимо само истомишљенике, оперисани унапред од могућности другог и другачијег, не само да нам такви нису пријатељи него ни ми њима нисмо пријатељи. Ако свет другог инсистира да нашу љубав препознаје искључиво у границама пасивног прихватања, и да на тај покварени начин идентификује један однос као зону присности, неспреман да се бар запита ако већ не може да апсорбује искуство другог, онда такав човек не тражи прихватање већ поданике. Човек је биће динамике и немогуће је терати, директно или индиректно, адаптацију других према себи без покрета адаптације себе према другоме. Само у том светлу је могуће доживети истински сусрет.

Advertisements