Некада се чини да ако не сва зла, а оно онда сигурно многа, почињу од сумње у нечију доброту. Велика тема. Ако улазимо у дубиозна, махом аскетска, светоотачка сагледавања на тасовима антропологије, видећемо увек пренаглашену ноту одсуства сагледавања сопства као доброг човека али уз прасковити нагласак да је потребно добро живети ако се под „добрим животом“ претпоставља живот у складу са заповестима и вољом Божијом (библијски речено: од Мојсија до Педесетнице). У овом чвору не треба сецирати човека јер сви аспекти (морални, психолошки, духовни, онтолошки, итд.) утичу у развоју тог истог човека. Другим речима, ако сажимамо ово аскетско сагледавање човека, и његов делатељни призив, лако ћемо уочити да инсистирање на свом доброживљењу не подразумева лично надимање. Око тога се, мање – више, преплићу сва подвижничка сведочанства вероватно утемељена на оном Христовом „залудне слуге“ (Лк. 17. 10).

Ипак, ако улазимо у вишеслојевитост међудских односности, морамо да пазимо на „танке линије“, јер се лако може десити подударање једне сфере са сфером која није у складу са другом а једна другој наликују. Бити добар, у искуству аутентичног хришћанског човека (које подразумева непрестано уподобљавање а не једном достигнути акт), доброта не подразумева наивност. То и Христос потврђује речима: „Будите мудри као змије а безазлени као голубови!“ (Мт. 10, 16). О чему се ту ради? Свет данашњице добре људе гледа некако сажаљивим очима. У том сажаљењу има нечег презривог иако на први поглед делује као морални императив онога ко сажаљева. Другим речима, добри људи, некако инертно, добијају статус губитника аутоматски осуђених њиховом самом наивношћу. Треба нагласити да то није доброта. Доброта никада није подразумевала наивност, нити је искуство Цркве икада инсистирало на томе. Нигде Христос није благосиљао пасивност доброте која врхуни у сопственом незнању. „Мудри као змије“ значи да треба познавати тајну зла али да се не треба поистовећивати са њим, због чега Христос наставља „безазлени као голубови“ стављајући акценат да и поред познања зла радије треба одабрати добро. У свету наивне доброте лако је изгубити се. Импликације су лако уочљиве: када једном или више пута наивни добротворац набаса на нечију злоупотребу, човек почиње да глуми жртву, да своју повређеност уздиже на пиједестал Христових рана, да се каје парадоксално за учињену доброту. Ту долазимо до препознавања таквог добра као зла. И на такав пад злотвори једва чекају како би нашли повод да потврде падом другог своје зло. Уосталом, искуство показује да су они који су живели наивно своју доброту пре неочекивано упадали у већа зла од оних од којих се то више очекивало управо због бољег познавања тајне зла.

Промовисати себе као доброг обезвређује само добро. Обеснажује га. Чак и Христос, Једносуштан са Оцем, одбија да Га зову добрим иако на то има право (Мт. 19, 17). Бити добрим не значи бити глупим или слабим. Тако се доброта у има сажаљења (или чак самосажаљења) прокоцка, обесвети, односно поништи потенцијалност која може бити одскочна даска за даљу перспективу заједничарења у Једино Светоме. Ако неко жели да буде добар – нека буде добар себи. Не мора да условљава друге. Добро које условљава није добро. Узалуд се, дакле, добро нивелише адекватном мудрошћу ако сила преузима власт. Јер се тако мудрост претвара у глупост. Тек у подражавању Христа човек започиње свој никад окончани процес добробића. Међу људима није ништа другачије. Једни не верују у доброту другог и обрушавају се, постепено или нагло, на њега, јер их муче заправо сумње а не доброта другога. Други немају вере да они сами могу бити добри па се дистанцирају и од оно мало добра у себи. А где је половично добро – мора се негде урушити јер није целовито. Такав вид сумње у нечије добро ствара и даље велико зло у односима међу људима и оне (сумње) очигледно никада не мирују.. Штавише, постају темељ многих расправа, деоба, па и крви. Није, дакле, реч о основаним сумњама нечије префригане доброте, него у истрајавању сумњи чак и када се нечије добро покаже постојано. Онда зло више не стоји до доброг (јер у њему нема сумње), него до оних који га, једном или више пута уверени, опет увлаче у своје зло. Веће зло од овога је да добар човек наивно поверује у такве скептичне оптужбе јер ће се на такав начин одрећи доброостваривања.

Импресивно је приметити да добар човек сумња у злобу другога на исти начин као што злоба једног сумња у доброту другога, само што своје сумње и један и други окрећу у другачијем смеру од онога спрам себе. То значи да добар човек види лоше људе бољим него што они заиста јесу (можда чак боље него што ти сами злочиниоци сами себе желе да виде као добре), као што значи и да лоши људи виде добре горим него што они реално јесу. Свако из своје ризнице износи оно у чему је најбогатији. И опет се показује да је лепота (овде доброта) у оку посматрача. А ово није само морални проблем, већ и уподобљавајући, јер од мере узрастања у Духу Светоме настаје и оплемењивање нашег злобића да постане добробиће. Нема фиксиране позиције. Увек добар може отпасти од свог добра, као и зао од своје злобе. То је оно Христово: „Први ће постати последњи а последњи први!“ (Мт. 20, 16). Треба се запитати да ли окушану Доброту Божију човек може сведочити другоме ако други то неће да прихвати? Или, да ли човек уопште може некога волети у светлости туђе доброте док га Бог претходно не одобровољи Својим Духом? Може ли се човек некада постидети када у некој забити, далеко од свега знаног, набаса на човека који је мимо вере и благодати а сасвим сам по слободној вољи, изабрао да живи добро? Јер, такав, неограничен чак ни искуством Цркве, или не зна да већ носи Бога у себи, или га Бог таквог одржава у животу за наук хришћанима који и поред вере и благодати по слободи од д/Добра отпадају.

Много тога се данас именује добром. Чак и добром ради другога. Зашто се онда дешава да други доживи своју осрамоћеност од нашег добра ако је оно – добро? Опет, можда преостало у човеку реагује осрамоћено упливом добра другог које је и само једном имао? Јер, у злом срцу нема осрамоћености чак и када срамотне ствари чини. Дакле, наше добро не може бити зло за онога ко у злу стоји, него осрамоћеност показује да доживљена непријатност нечијим добром раскрива или зло у нама или недостајеће добро у нама, али да само добро срце то може препознати (јер није у потпуности нестало) док у злом срцу тог препознавања нема. А опет, ако неко користи своје добро да насилно промени зло другог – у истом злу своју доброту држи постајући једнак ономе кога тлачи, због чега ту доброта изостаје.

Завршна дилема: По ком параметру препознајемо туђе зло ако немамо искуство истог зла у себи по којем га идентификујемо као зло? Можемо ли знати зло другог без зла у себи? Не можемо и можемо. Не можемо: јер морамо бити искрени да нека зла препознајемо само на основу зла које смо ми једном спровели у дело о чему Христос даје опширније тумачење (Лк. 6, 41-45). Можемо: Не морамо да пробамо дрогу да бисмо увидели зло, јер нам искуство другог сведочи болне последице. Не морамо да будемо робови да бисмо познали тежину окова. Злостављано дете познаје тајну зла али није критеријум да га у другоме може препознати само као мучитељ већ и као жртва која сећањем памти злочин над собом. Свети Јефрем Сирин каже да је Адам задржао првобитно пранастројење да би знао разлику између добра и зла као Бог што познаје али га не би имао у својој природи (1Мој. 3, 22). Прародитељски грех показује то познање као саставни део наше природе, док Божије познање зла није у саставу Његове природе. Ми, дакле, углавном тако познајемо разлику али смо ипак задржали неке прапотенцијалности (или у Духу можда само задобили нове) да можемо знати шта је зло без искуства зла у себи. Можда ће се неко запитати како се сачувати од конкретног зла другог ако немамо „аналитички увид“ по којем ћемо распознати зло од добра? Нећемо ни морати. Само ће се показати. Ипак, лепо рече неко од светих да је „зло само одсуство добра“. Нису у питању морални судови већ начини (над)природног остваривања логоса којим је сваки човек по Божијем дару осемењен. Зашто је то битно? Јер, проблем зла није питање морала већ превладавања смрти која паразитира у нама рефлектујући своју корозију управо у свим другим нивоима нашег пројављивања.

Advertisements