Сви смо мање – више осетљиви. Неко има велику осетљивост, неко никакву. Неко по сујети, неко по нежности. Неко по неразумности, неко по вишку смисла који га терети. Тешко је наћи праву меру али није немогуће. Човек је увек пред напором да затекне своју бољу верзију, али и пред ризиком да ископа ону најгору. Урачунљивости и неурачунљивости свуда осцилирају. Нема једнозатечености.

Човек није биће фиксираности, јер чак и када је пасиван његов унутрашњи свет никада не мирује. Позадински мотиви су заправо најпреломнији јер они играју пресудну улогу када приступају стварности коју испитују. Или, само исцрпљују једним истим бесмисленим тумарањем завађени сопственим руинама ништавила. Али, најзанимљивији су они који на прву лопту тек започете односности лако одустају. Не морају ти ни рећи када си отписан. Они ти то ни не јаве али осетиш на даљину као што осећаш промену времена. Поветарац из таквог правца је лако осетити. Можда од односности треба одустати ако године (а не пар недеља или месеци!) није показало своје. Мада ни то није правило за велике људе. Добро срце никада не жури да отпише другог. Мада проблематика неких зловољника је у томе што покушавају да свом мастилу, печатираном над папирусом другог, дају бесмртан карактер.

Ипак, своје безумље се не може правдати прекомерном осетљивошћу, нити се други може оптуживати за било какве личне пандемонијуме у којем други нема објективног удела, ни кривице. Увек се лична патологија хранила и котила пројекцијама на другог, или, увлачећи другог безобзирно у властити свет фрустрација у којем парадоксално нема места за призваног првог. Из таквог угла, онда је и сатана „емотивно рањен“, или „сентиментални мученик“, па може себи да дозволи светогрђе. Тако људи данас, под којекаквим изговорима своје сензибилне осујећености, дају себи за право за сваку бестидност. А сензибилних параметара за домен покајања не показују. Нема стида. Све је дозвољено. И увек се сопствено зло, већ вековима, правдало увек истим мотивом – злом других. „Ако други чини зло онда и ја на то имам право, зашто да се издвајам?!“ Али, тако се ништа не решава, нити се проблем смањује, нити човечанство за милиметар постаје боље. Ако обе стране, у једном односу, тако расуђују – помака нема. Остаје огорченост. А све огорчености света не вреде једне капи благодатног океана Божијег.

Слична гангрена продире и у Цркву. Црква је постала заразно место. Вашариште прекомерно осетљивих душа. И гле ироније, све сами редови покајника који фатално скенирају сваки свој грех али да опросте некоме нешто – не дозвољава им осетљивост. Какав дуализам! Значи да је грех другог већи од загледаности у свој грех. Због те осетљивости лако прерастају у религиозне и моралне фанатике. Налик законицима испуниће тоне прописа и понети килограме подвига али да буду људи – мањи су од снаге мишева. Љубав иде тамо где нико не може. Лако је извршити сваки напор. Чак и људи узимају на себе подвиге богова. Али да се неко одрекне своје воље или пода опроштај – ту је већина малодушна, ту је већина слаба.

Није, дакле, акценат на томе да се отупи оштрица осетљивости већ да она, оплемењена Духом и разумом, нађе право место и смер устројен Божијом вољом а без тенденција ка крајностима. Црква те не може спасити од твојих емотивних крварења ако ти не можеш да зауздаш своју осетљивост тако као да те све дотиче. Јер, онда, сасвим извесно, доброосетљивост олако постаје злоосетљивост. А веће зло од овога је да онај ко постане свестан тог преливања из једне стварности у другу намерно, по цену неке принципијелности и дрскости, остане привржен лошем одабиру иако остајући свестан колико ће штетне последице сви од тога имати а нарочито онај ко је тако изабрао. Забрињавајуће је да неко поносно истрајава у таквом свесном настројењу и наелектрисаности. Танке су линије а улози превелики…

Advertisements