Пред нама је занимљив брачни пар. Родитељи Јована Крститеља: Захарије и Јелисавета. Јеванђеље их приказује као веома побожне и „поодмаклих година“ прескачући било какав другачији осврт на њихову младост а поштујући ту тајну тишином (Лк 1, 6).

Захарије је био свештеник у Јерусалиму за време царовања Ирода. На дан када је био његов ред да службом приступи жртвенику, у моменту кађења, јавио му се анђео Господњи. Његова реакција је сасвим логична: збуњеност и страх (Лк 1, 12) јер би свако исто реаговао пред таквим виђењем. Анђео му се обраћа сличним контекстом као што се некада Бог директно обраћао Аврааму у вези потомства (Пост 12,2-3.). Али док је Авраам показивао веру да ће се пророчанство у виду обећане речи Божије испунити, Захарије због своје старости исказује сумњу (Лк 1, 18). Авраам је такође био стар али није посумњао, због чега се и каже да му је Бог то „узео за правду“ (Пост 15,6). Овде, очигледно, у Захаријевом случају, неверје узима на себе одежду неправде, неправилности. Треба приметити да је овде посреди исти арханђео (у српском преводу стоји: анђео) Гаврило који се јавља и Богородици Марији (Лк 1, 26-38). Заправо, обраћање Гаврилово је сличног набоја у оба случаја, али док Марија не показује сумњу, Захарије и даље сумња. И као што Дјева зачиње Исуса на директну реч архангела Гаврила тако и овде Јелисавета зачиње на индиректну реч (јер њој ни упућена него њеном мужу). Можемо додати да и Бог ствара свет на реч али да се сада не расплињујемо како се не бисмо удаљили од теме. Гаврилова реакција одмазде  у виду „окованог језика“ Захарији је очигледно проистекла из овлашћења и промисли Божије (Лк 1, 20). Неки ово место тумаче да је Захарија заправо тражио знак али тиме се санкција у виду привремене немости не умањује. Ипак, на другим новозаветним местима не видимо да анђели слично наступају демонстрирајући силу која им је дата. Да ли данас имамо таквих анђелских интервенција због неверовања – остаје климав терен. Владика А. Јевтић сугерише извесно претеривање чак и код великог св. Дионисија Ареопагита говорећи да му је теологија сувише анђелоцентрична.

Ту се отвара ново питање: колико теологија претерује са фамозним поштовањем слободе ако Бог, посредством Гаврила, користи неки вид санкције да Своју вољу/Промисао истера до краја? Слична паралела се отвара и са призивом апостола Павла који је претходно био ослепљен Божијим енергијама, због чега, на неки начин, бива „насилно“ призван ради већег Промисла. Св. Јефрем Сирин, тумачећи Христове речи да „најмањи у Царству небеском већи је од Јована Крститеља“, говори о томе како Јован иако највећи од пророка није већи од других људи који су се по слободи одазвали на Христов глас, јер Јован није по слободи изабрао служење Богу будући да је од утробе мајке изабран.

Упадљиво је да осим мале химне од стране Гаврила Јовану који ће се родити, затичемо пророчки исказ:  „Испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје!“ (Лк 1, 15). Дакле, имамо сведочанство да се благодат није излила у пуноћи као на примеру Педесетнице (јер Христова мисија још не беше извршена) и да још увек налази само појединце. Још стојимо на раскрсници између старозаветног обећања и новозаветног испуњења. Али је могуће да нагласак остаје на феномену надприродног зачећа ако су већ обоје били у поодмаклим годинама, што не значи да је и Дјева Марија дошла на свет истим путем.

Ипак, намеће нам се дискутабилно питање: да ли је рођење Јованово и Исусово исте благодатне узрочности? Јер, ако би се и показало као у случају Исусовом да је бестрасно (надприродно) рођен, то опет не значи да рођење Исусово и Јованово имају исту тежину јер, евидентно, само је Исус Богочовек. У томе се може назрети сусрет Јелисавете са Маријом, јер када јој је Марија отишла у посету дешава се да на Маријино обраћање (дакле, опет на реч!) „заигра дете у утроби њеној и да се Јелисавета испуни Духа Светога!“ (Лк 1, 41-44). То не значи да Јелисавета већ није имала Духа (Лк 1, 15) већ да није имала ту пуноћу која долази из утробе Дјеве Марије. Већ ту, дакле, видимо разлику између онога који ће сведочити и Онога Који ће извршити спасење. Јелисавета зачиње на деловање Духа Светога обичног човека, а Марија истим деловањем Самог Сина Божијег. Није исти исход мада је иста сила Духа присутна. Други аутори говоре да је св. Јован Крститељ зачет природно, али на чудесан и божански начин. Ту се већ отвара домен спекулативног али је немогуће прићи тајни јер ако су већ Захарије и Јелисавета били сувише стари да би имали дете, тешко је нагађати којим „природним путем“ Јован долази на свет без додира оца и мајке. По св. Григорију Ниском, да прародитељи Адам и Ева нису одбацили заједницу са Богом, људи би се рађали као Анђели без мешања родитеља. Ипак, други аутори стављају нагласак да је заповест о рађању и множењу дата пре прародитељског греха (1Мој. 1, 28), стога мисао св. Григорија остаје више спекулативног него чињеничног карактера. Овде смо је употребили да изразимо евентуалну могућност објашњења зачећа св. Јована „природно – надприродним путем“. Још спекулативније: од Адама, који немаше родитеља по крви и месу, узима се ребро да би настао други човек, Ева, али овде не видимо, бар не видљиво, да се било шта узима од Захарије и Јелисавете да би настао Јован. Можда се узима само добра воља. Ипак, не морамо се трудити да баш све оголимо. Али, интригантно свакако остаје. Јер, ни зачеће Сарино, која је имала 99. година када је Аврааму била жена, није огољено до краја по дефиницији узрочности осим да три анђела (опет на реч!) говоре Аврааму да ће се то десити. Имамо, дакле, неке невидљиве нити пред нама које силом речи стварају божанствене интеракције.

У таквој озарености Духом, Јелисавета и Марија, као два телесна храма, произносе своју доксологију и пророштво. Мистичан је моменат када једно дете у утроби Јелисавете реагује на глас Маријин, јер се већ ту види назнака, али и чудо, о једном узвишеном препознавању међу онима који се још нису родили. Марија остаје са Јелисаветом три месеца (Лк 1, 56) као некада Исус четрдесет дана са својим ученицима након Васкрсења, али као што се у другом случају не зна о чему су све разматрали, остаје загонетка о чему су све њих две могле говорити и размишљати за то време. Занимљиво је приметити да је Захарије „добио свој језик натраг“ када је коначно, по рођењу Јована, прихватио предлог Гаврила како ће му се син звати (Лк 1, 63), али већу ефектност оставља искуство озарености Духом (Који му се враћа са каматом као некада имовина и породица праведном Јову) на приложену веру због чега и он, налик Јелисавети и Марији, произноси своју хвалу и пророчанство (Лк 1, 67-79)

У данашњој  перспективи посматрано:

  • Изгубили смо из вида да Бог и даље дејствује, не само литургијски, не само одржавањем света у постојању, него штавише сасвим лично мешајући се тамо где је добродошао у најинтимнијим животима појединаца. Данашња теологија је некако „заробила“ Бога само унутар Цркве превиђајући истанчану повезаност са животом једне индивидуе (занимљиво је да др. В. Јеротић индивидуацијом не подразумева јединку изоловану од Тела Цркве већ уподобљавање, доводи их пред ранг синонимности, изједначености). Као да је живот појединца маргинализован пренаглашеним идеализмом заједничарења искључиво у „границама путира и клира“, иако се управо у том чвору највише роје питања и сумње колико се та заједница као народ Божији уопште остварује (довољно је сетити се Николе Кавасиле који је рекао да због „неваљалих свештеника Бог може и да не освешта принос“ а то оставља већ доста простора за спекулацију). Ту је негде и народ крив што не препознаје своје свештеничко достојанство које није у поданичком положају спрам свештеника него сарадник и саслужитељ заједно са свештенством. По јеванђељским протагонистима видимо да се Бог обраћа директно, или индиректно посредством анђела, данас вероватно једино у лицу другог, али се нигде не апсолутизује важност храма и цркве. Забрињавајуће је да за предстојећи Суд Христос нигде не помиње моменат међу осуђенима и неосуђенима колико су били привржени Цркви већ као крајњу референцу Суда изводи мерило љубави према другоме. Наравно, у ризику смо да потценимо примат богослужења пренаглашеном побожношћу појединца а заправо су обе стварности од истовредног значаја јер чине Једну стварност. Не заборавимо на компарације неких светих попут св. Максима Исповедника који су целокупно здање човека поредили са конструкцијом храма.
  • Обезвредили смо достојанство неких родитеља који у данашња времена пролазе кроз велику агонију због немогућности да имају децу. Јер ако се код Јудејаца бездетност сматрала казном за грехове, не морамо у данашњем хришћанском светлу да негујемо такве слике. Зачуђујућа је склоност неких људи да вишегодишњу борбу неких родитеља да добију децу вантелесно, инсеминацијом, итд., посматрају као „изнуђени дар“ од Бога. Као да се од Бога може уопште нешто отимати. Веома примитивно и веома назадно. Јер, нису исте релације некада и сада, као што није ни иста етика у данашње време и пре само стотинак година.
  • Затим, умањили смо и обезвредили силу речи, јер ако је сенка једног апостола могла давати исцељење (Д. А. 5, 15), или на реч привести 5000 душа у један дан (D. A. 3, 1-26; 4, 4), или ако су и сви апостоли имали многе дарове налик Христу посредством речи, евидентно је да долазимо до познања колико речи имају велику улогу чије смо се силе одрекли. Ако уђемо у мотиве, видећемо на којим отпадијама завршава сила тих речи, почев од испразних разговора, преко јефтине комуникације па све до тржишта лаке интернет употребе сленгова. Направимо ли мали, макар и психолошки експеримент, видећемо колико се племенито осећамо када туђу лепу реч поставимо усред свог бића, или, можемо се и сами радовати када увидимо колико се нашој речи верује када и други у њој проналази утеху или узрастање.
  • Последње, због турболентности савременог века, коначно, дошли смо до позиционирања анђела на ниво митолошких бића који немају никаквих додирних ни егзистенцијалних тачака по нас. Гора позиција од ове је нездрава фобичност од тих истих „митолошких бића“ са којима не тражимо заједничког Творца, него их избегавамо, макар и на нивоу освешћености, само да им се, у истом митолошком маниру, не бисмо „нешто замерили“. Заправо, данашња фарса анђелоцентризма уопште не лежи у њима, већ у пренаглашености демонизма који у многим застрањеним случајевима узимају велики примат чак и спрам Бога, по чему су хришћани, нажалост и углавном, највише препознатљиви.

Св. Јустин Поповић је понудио занимљиво сагледавање овог житија. Ми смо се потрудили да у светлу старих векова редефинишемо библијске протагонисте покушавајући да пронађемо њихову рефлексију у савременом веку. Опширније: ПРОРОК ЗАХАРИЈА И ПРАВЕДНА ЈЕЛИСАВЕТА

Advertisements