Неке невиности остају неповратно ишчашене…
Таленат мало значи ако се нема са ким поделити…
Једна мала кап прави велики одраз, тако и једна лепа мисао може променити читав свет.
Када је човеку дата највећа слобода, он показује страх од њене ширине. Чудно…
Ниједан комфор не може надокнадити недостатак другог…
Ко је заволео место претварања – своје расположење од себе не може сакрити.
Неке наде смо изгубили али неке друге долазе…
Узалуд неко претендује на поредак система, односа, било чега – ако хармоније смисла нема…
Поносан човек нема никог осим свог трона…
Ко се сувише поистовећује са својом природом сав му идентитет месо постаје…
Умишљене агоније носе веће ожиљке од оних које би реално, без додира имагинације, задобили…
Тешко је ослањати се на односе који више немају постојање…
У свету ниских вредности једино се још од некомпромитоване и неинфициране љубави може дисати….
Свему су нас учили осим да будемо људи. Прво је то требало да стане у уџбенике..
Испод многих маски исто нелице стоји…
Знање није у ишчитавању и цитирању већ у живљењу прочитаног и проналаску свог израза…
У чему смо овековечили своја дела – у томе смо овековечили своје биће…
Позиција другог нам често делује лагодна али иза сваког корака не знамо пред каквим човеком стојимо. Тек када уђемо у његов корак, када почнемо да ходамо његовом обућом, онда почињемо да спознајемо другог. До тада само владају судови и предрасуде..
И најмањег човека зрнце светлости може пронаћи. До човека је само да се не сакрије…
Неки људи дочекају дубоку старост али да за цео свој животни век не отворе срце никоме…
Људи све више раде на спољашњем утиску, самопромоцији, визуелном доживљају, али одавно не срећу једни друге јер немају лица којим би погледали једни друге…
Тешко је освојити највеће висине али много теже задржати пријатеље које смо једном достигли…
Усамљеност је привидна, само треба добро промислити докле поглед сеже да би се са другим укрстио…
Где нема другог – ни игра звана живот није занимљива…
Лепота не мења свој курс – заиста се налази у малим стварима…
На саборима присности многи глуме лудило које им није потребно. Чак и ако имитирају или подражавају једни друге – отуђење остаје….
Мудром човеку временска прогноза не одређује расположење као што ни добра воља не броји препреке него гледа на циљ свог кретања…
Пред амбисом самоспознаје најгоре што се може десити човеку је да услед самозагледаности пропусти слепилом све друге становнике његовог окружења…
Сопствена патологија се не лечи пуштањем корена усред задовољне статичности…
И када све се сруши – присуство другог у нама изграђује нови свет…
Хтео би човек да засвира од срца али су му руке сломили надређена пријатељства и још надређенији послодавци…
Никоме није дата снага да сам себе без Д/другог покреће…
Није проблем у перцепцији самоће већ у величини зидова које смо око себе подигли. Због овога се самоћа јавља као агонија…
Некада и велике идеје превазилазе оквире људских снага…
Суморне одлуке увек рачунају на нас баш зато што ми не рачунамо на њих…
Деформитети настају као последица раслојавања прошлости. Спољашња наказност није увек саботажа здравоумља. Проблем су подвојености. Утројености. Када сам себи измичеш и више не знаш ко си.
Где су дебели зидови подигнути високо, продирање у стварност другог чини се немогућим. Ако пробаш припреми се јер иза зидова – велико беснило чека…
Сви страхови који долазе од непознатог имају полазиште у томе што не знамо да ли ћемо на том путу срести руку која жели да нас удави или да нам помогне…
Свако време има своју сету и своју наду…
Не мора ти се све чинити по вољи да би се неко радовао твом постојању.
Где грабљивцима дозволиш пуно, њихови прсти постају још дужи…
Смрвљеност разбија стереотипе….
Истина је да многи сијају али још истинитије да њихова светлост не долази од њих него од онога што им је дато. Други морају кроз борбу долазити до оног бљеска који други узимају без напора. Али баш зато што улажу труд успевају и да задрже освојено. Другима светлост полако нестаје управо зато што нису принели захвалност за даровано, или, јер су умислили да су сами узрочници своје луче…
Свако јутро почиње са сунчевим давањем себе. И сунце никада не тражи своју вољу. Жели да озари и угреје. Не тражи повраћај светлости. Нити гледа ко је ко. Ако нам то није довољна илустрација како можемо према другима да уништимо своје самртничко бледило, онда ништа неће.
Кад је црквени естаблишмент у питању држим се онога „Пусти мртве да сахрањују своје мртве“
Велика снага чека погодан тренутак не да пројави силу већ нежност…
Кочоперност је курвалук доконих осетљивости…
Изрод сам бира своје потомство…
На сабору ништине сви на крају светлости траже мрак своје пролазности…
Све мислиш проблеми, проблеми, проблеми… А онда кад увидиш страдање вољеног бића, кажеш себи: “ Не сери више!“.
У прљавој хармонији заједнице нема…
Агонија, то је тискање поред нељубећег другог…
Комадам себе да пронађем тебе…
Када садржаји почну да заударају, контаминација живота постане једина стварност…
Слабе су формације где се од рова не види ратиште.
Некада је научна фантастика указивала на лепоту фикције, данас је научна фантастика ако сретнеш човека који се не губи у фикцијама.
Израслине негодовања тумор су прихватања различитости…
Самосажаљење је императив многима да не преузму одговорност за даље актовање.
Претерана жалост за мртвима, ништа мање него за живима, није ништа друго до патолошки суптилан облик некрофилије…
Лојалност припада здравовољним умовима који не сецирају друге обдукцијом подметнуте аналитике.
Не плаши се лутања, својствена су човеку. Плаши се да сваки изабран пут може бити неповратно погажен и да се једном удаљен можда више никада нећеш вратити. Постоје лутања које имају повратак. Али…Постоје и губљења иза којих више нема ништа…
Не доноси закључке на основу својих пројекција изненадићеш се непријатно када аргумент обуче лице на које ниси рачунао…
Крематоријум врлине – изгон другоцентралности.
Пакао – фиксирана хаотичност.
У померању сопствених зидова треба уложити гигантски напор да сретнеш д/Другог.
У чаши ништине мегаломаније држе здравице…
Смисао мора бити на првој линији фронта…
Ако хоћеш утопију на делу онда је то армија истомишљеника…
У елегантности спољашње самоманифестације, људи су спремни да поднесу невероватну грозоту извештачености само да задрже импоновање према властитој сујети.
Немам времена да живим у страховима других…
Ко зна, можда само још психотични људи презају за аутентичним стваралаштвом.

Advertisements