У превеликом приближавању свету другог може да се маргинализује тај други. Људи уништавају сваку могућу присност управо огољавањем загонетака другог. Када се пређу границе престаје поштовање другог јер се налазе тамо где не би требали да буду.

Бог за Собом оставља загонетке, мистичан простор, који се постепено раслојава у самооткривајућим даривањима али се никада не исцрпљују до краја. Бог се не да оголити јер се не да поседовати. Дао је пример. Али, људи хоће да брзо и наискап испију суштину свега а нарочито познањем другог човека. Тако не виде да дефлоришу однос. Осим што улазе на место другог узимају на себе улогу како да навију туђе срце. Посреди је фамозна логика о томе како „добра воља“ жели да коригује туђе понашање не видећи у томе злу вољу јер им присност даје пуномоћје по коме себи дају право. Са друге стране, догматика инсистира на линији присности као мерилу љубави која прекида безличност и анонимност, али прећуткује парадоксе да ипак и на врхунцу највеће присности „близина раздваја“. Чак и бракови зато пуцају а не само пријатељства јер се преласком граница други узима на себе као марионета, дежурни слуга, који је ту да би се чинило по његовој или њеној вољи. Ако ти други даје своје срце то не значи да си ти његово срце јер он своје срце не поништава. И ако те други воли то не значи да је његова љубав непромишљена да ти све дарује ако то није за твоје добро. Познато је и по примеру деце да ако им се што више угађа већу размаженост и агресију против дародавца окрећу. Јер, ако неко не испуњава твоја очекивања – то не мора нужно да значи да има било шта против тебе.  И св. Николај Велимировић је имао нешто слично у стилу: “ Нису нам пријатељи сви који нам чине по вољи!“.

Истина, треба радити на дијалогичним присностима, као одбљесцима нестворених реалности (тако добро посведочених богослужбеним енергијама непрестане Педесетнице), али као што није свака присност мерило сродности, тако ни свака дистанцираност није мерило отуђења. Ово треба сагледавати. Јер, многе знамо али кога заиста имамо? Други се може парадоксално удаљавати да би више поштовао оно што иначе не би можда поштовао крај себе када му је свагда и свакоминутно доступно. Свети Симеон Нови Богослов је чак знао рећи да је „некада пожељно удаљити се од Литургије да би се човек више ужелео Бога“. А има и таквих односности где се због превелике дистанцираности развијају патолошке идеализације и патолошка поштовања другог управо због феномена ретке или никакве додирљивости.

Бити на месту Д/другог не значи поседовати Д/другог. Позиционирати себе унутар другог човека не значи константно дириговати или пребацивати свету другог. Сличан став дели и др. Владета Јеротић који каже (парафразирам): „Да у браку морају да постоје границе докле други сме да иде“ (али се проблематика не концентрише само на брачним основама). Због својатања другог, долази до непоштовања другог. Није, дакле, свака дистанцираност умањење љубави. Чак је и Буковски, познат по свом развратном животу, боље видео и више волео људе са даљине. Ту је можда негде одгонетка зашто најближима све кажемо а странцима, пред којима узимамо маску љубазности, не кажемо. Баш као што негде лепо рече Достојевски: „Увек је тако било, кога највише волиш, највише и вређаш!“, вероватно инспирисан библијским: „Кога Бог љуби онога и бије!“. То је парадокс над парадоксима али то не значи да је због регуларности парадокса – једини пут. Сигурно је да већина хришћана исто тако рефлектује и свој садомазохистички однос са Богом. Јер није непознато искуство никоме да смо бар једном сломили копље на недужнима само зато што нисмо имали херца да се одупремо тамо где је требало. Бог се не опире. Добар човек се не опире. Али, пут присности узима свој данак. Кога сматрамо да познајемо, њега неправедно сматрамо да нам и припада. А када нам припада, онда га и ниподаштавамо. Зато, као што не можемо никада доћи до суштине апофатичког Божијег битисања, тако никада не би требало да оголимо ни човека спрам себе до краја. Танке су линије али када се неке једном пређу постоји велика могућност да се више никада не вратимо у нормалу.

Стога, поента овог осврта треба да укаже да се језгру нечијег идентитета, личносне ватрености, Бога или другог човека, не треба приближавати превише – да се други не би потценио, али да се не треба ни превише удаљити – да се од другог не би отуђио. На исти начин, ни другоме не треба дозволити да се превише приближи али ни да се превише удаљи од нас. Морају да постоје границе унутар којих се неограничено пројављују љубеће слободе у красоти своје универзалности а чија непоновљива светост треба да нас подсети колико је узвишено неговати поштовање другог и колико напора изискује да се у тој орбити о нечије биће не огрешимо. Због наивне игре да смо некога олако спознали дошли смо до банализације односности у којем други нема право на поштовање јер умишљамо да због мерила присности имамо право власништва над његовом душом. Гутљаје, дакле, треба испијати полако. Јер као што се Бог упознаје кроз цео живот, тако се и други човек упознаје кроз цео живот. Овај угао гледања саботира фиксирање другог. И управо због те неухватљивости – поштовање, мотивисано љубављу, добија своје есхатолошко сазревање сада и овде. Одвојимо ли се од поштовања туђег мистичног али и приватног простора, последице ћемо по стереотипној хаотичности и конфликтном урушавању лако препознати. Било да смо ми иницијатори или други.

Можда ћемо од сада покушати мало другачије да посматрамо друге људе али најпре оне чије нарави мислимо да смо апсолвирали у кратком року само зато што их свакога дана пресрећемо. Јер, оно што је тривијално требамо да доживимо као увек нови изазов а не као зачарани круг…

Advertisements