Поремећај унутрашњег саобраћаја мора довести до судара са човеком спрам нас. Зла воља уништава све, свако добро, врлину, сваку могућност бољег односа. Увек је исти сценарио: фасцинација злом има лаку публику која се жртвује да би умножила своје страхове. Узалуд се тада појављују ослонци у било чему другом. Преседне човеку много штошта. Када се изгуби спокојство срца, ни у чему човек не може отпочинути. Када је други зловољан лако је чак погубити оно мало добре воље. Нарочито ако су у питању душе које поштујемо. Јер не добијамо повратни одјек истосиловитог поштовања које дарујемо другоме. Безусловност самодаривања је потцењена ако се други поиграва са нашом добром вољом. Није, дакле, реч нужно о повређеној сујети већ детекцији недостатка човекољубља којим се саботира свака потенцијалност сусретања другог и другачијег.

Веома је тешко, али не и немогуће, бити у друштву људи којима све смета. Свашта им нешто пролази кроз трепавице мозгања о неким недостацима света који додирују својим постојањем. Некада ни толеранција није решење. Али некада ни конфликти ради указивања на веће добро нису довољни аргументи. Некада ни године нису довољне некоме да престане са извољевањем око неких „угрожених нерава“ пред садржајима свакодневнице. Помогао или не помогао – крив си. Давао пример собом или не – крив си. Ако чак некад узмеш на себе фиктивну кривицу која ти не припада, авај – ни то није довољно да се други уразуми. Пред нама је, дакле, бахати човек који својој самовољи даје висок а неоснован кредибилитет. Потхрањује се саможивошћу да би негде регулисао свој начин битисања а заправо фрустрацијама поништава то исто постојање. Људски односи, пријатељски, брачни, итд., су заиста угрожени ако се једна, друга, обе или више страна уживе у овакво перципирање своје стварности. Биће повређених – неминовно. Част изузецима, да не генерализујемо па да дођемо у положај да обезвољимо оно мало добре воље.

Унутар Цркве, наравно, сасвим очекивано, ствари се компликују. Данас се свачијој бахатости подаје благодатни карактер. Ништа горе од именовања своје зловоље „свештеним императивом“ или од именовања свог положаја усред кога цвета бахатост као „дело воље Божије“. Бркају се бабе и жабе. Стварају се вештачки синоними тамо где је свако стварност за себе а не као да једна на другу личе. Власт многима помути разум а комплекс несмењивости узима свој данак еманирањем фрустрација по свету недужних. Веће зло од овога је поданичка свест која се именује светим трпљењем. Последице се наравно брзо показују. Али, ни цркви, ни држави, ни послу где смо стационирани, ни породици у којој смо демаскирани – неће добро кренути докле год повлађујући будемо „чешали уши“ само да се вапај смисла не би чуо. Јер се тако ниједан проблем не решава.

Advertisements