Искушење као појам је изгубио на валидности и значењу управо због пренаглашености самог појма. Многи хришћани овај конструкт користе готово као саставни лексикон свог постојања. Постаје неки вид лаж-бонтона по којем се хришћани препознају међу собом као што пси препознају друге псе по остављеним мирисима. Дошли смо дотле да се и зујање комарца сматра искушењем. Толико баналности узимају маха да је то више него алармантно. Заправо, право искушење лежи у чињеници да се оваквим приступом уводи нова криза свести за препознавање свог пулса и остварења унутар историје и Цркве. Испада да више ни Бог није битан колико су битна искушења!? Исход оваквог живљења жаргона постулира своју веру на ивицама сујеверја и незнања.

Свакако, свако од нас има своје унутрашње трзавице, грчења, трења, проблеме. Али, не долазе сви ветрови из истог правца. То би требало да буде јасно свакоме ко је бар једном доживео неки бродолом. Нити је све од Бога, нити од сатане. Штавише, већина фантазија долази из човечије ризнице умосложености. Зато неке патологије и страсти добијају на камати. Рецимо, ко се бори за своју егзистенцију његова борба припада само њему. Нема ту искушења. Али искушење може постати ако дође на идеју да жртвује неке ствари како би спровео свој наум у дело. И више зла ми начинимо себи таквим настројењем неголи што ту заиста има неког конкретног зла. Испада да се идентитет и идентификација своје вере своди на „искушења“ уместо на боготројичном Бићу. Као да неки хришћани тиме наивно желе да укажу на важност и регуларност своје вере и колико су они њој „тако снажно“ посвећени.

Када је у питању хришћанска средина, искушењем се назива озбиљан или нетипичан потрес човека. Неке ствари заиста захтевају сталоженост и активност човека без обзира да ли он жели или не жели ту борбу у себи. Некада су борбе неминовне. Ко не жели борбу, као производ кризе смисла свог постојања, или игром напада клеветника, или нечег трећег, наравно да ће пожурити да што пре угуши тај потрес брзим отклањањем агоније. Некоме је то алкохол, некоме дрога, некоме лекови, некоме шупља прича са још испразнијим пријатељствима, итд. За оног ко жели борбу – унутрашња дисхармонија позива на устанак против пале природе унутар себе самог. Али, опет не самој по себи, јер и такав вид аскетизма може да се обруши на другог, него ради Христа и за другог.

Нема искушења за онога ко је пао. Унутрашња борба погађа оне који се колебају између могућности греха и могућности врлине. Међупростор је пакао док одлука не преломи. А ко држи себе за увек пало биће – борбе нема. Унутрашња дисхармонија смисла почиње када себе сматрамо бољим него што смо били или бољим од других него што су били. У том вечитом поређењу настаје сав хаос. Прво изнутра а онда на све са чиме и киме долазимо у додир. А опет ни одсуство борбе, унутрашњег рвања, старе детонације бића, није гаранција да нисмо негде застранили. Некада су наша блаженства лажна па заслужују проверу. А опет, некада су наша трења пренаглашена на штету духовног човека у нама. Све у свему, и са борбом и без ње – Христос мора бити адекватна мера!

Advertisements