Чудно је све ово са нашим Христом. Вековима. Сада док имамо „сада“ у нашем искуству. Како смо научени и како сами спознасмо. Чудно до неизрецивог дивљења. Ако смо се отворили. Када мало размислиш, реално већи дар Бог није могао дати свету осим Самога Себе. Не нека учења, не неке награде, итд., него Самог Себе. Показао је љубав много пута. Како према онима које сретосмо у лицима Јеванђеља, тако и према нашим малим постојањима. Али, најнаглашеније је положио Себе за нас на два места: први пут, на крсту добровољно распињући Себе за наша безумља а опет не помињући наше срамоте („Опрости им јер не знају шта чине!“), а други пут, уставши из мртвих да би нам као Првенац из мртвих, односно Првоваскрсли, подарио таквима какви јесмо ни више ни мање него Вечни живот. Треба промишљати о томе. Лагано. Дубоко. У Његовој смрти и ми умресмо. А у Његовом Васкрсењу и ми оживесмо. Није наивно. И како само ово искуство Богочовека у нашој крви (опет дакле тајна Литургије) превазилази све палости, оквире, очекивања које полажемо непромишљено у запреминама нижег света. А скупо смо плаћени. И опет Бог не подиже камату, нити помиње дугове. И даље стојимо и падамо пред Његовим мистичним брисањем нашег срамотног безумља по прашини овога света. И како је то само – величанствено…

Advertisements